Komšije iz Gvantanama

Mansur Ahmad Saad al-Dafi iz Jemena i Muhamed Davlatov iz Tadžikistana će se tako nakon više godina zatočeništva naći na slobodi gde će pokušati da se integrišu u srpsko društvo. Ova vest koju su preneli svi mediji u zemlji nosi sa sobom brojne implikacije i postavlja par interesantnih pitanja. Transfer zatvorenika bez sumnje može da se čita kao politički značajna informacija. To potvrđuju i izjave zahvalnosti koje su prethodnih dana stizale od američkog ambasadora Kajla Skota i pomoćnice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland. Ova vest posebno odjekuje u kontekstu spekulacija o zahlađenju odnosa između Srbije i Zapada i opipljivom okretanju naše zemlje Rusiji.

Ni bezbednosni aspekt prebacivanja pritvorenika ne sme da bude ignorisan. Postoje teze da ovaj potez srpskih vlasti može od strane pojedinih islamskih fundamentalista da bude protumačen kao saučesništvo u borbi Zapada protiv islamskog sveta. Činjenica da je ovaj region identifikovan kao regrutni centar za odlazak boraca u Siriju, svakako daje težinu tom argumentu. Ipak, bezbednosni stručnjaci su ujedinjeni u oceni da ovim potezom Srbija ne crta sebi metu na leđima. Prst u oko Islamskoj državi može isto tako da bude i učešće naših oružanih snaga u mirovnim misijama po Bliskom istoku, ili nešto treće.

S druge strane, veo misterije koji okružuje dolazak zatvorenika nužno otvara niz pitanja. Kako je rečeno, dva zatvorenika će biti na slobodi, ali će imati zabranu napuštanja zemlje dve godine. Kakav pravni status će imati ti ljudi? Koju zakonsku osnovu ima naša zemlja da nekome ko nije prekršio zakon (ne postoji sudska odluka koja tvrdi suprotno) onemogući slobodno kretanje? Od čega će da žive ti ljudi, gde će da budu smešteni? Kroz koju pravnu formu je provučen ovaj politički dogovor? Odgovore na ova pitanja još uvek nemamo, a pitanje je i da li ćemo ih dobiti.

Poslednje, ali ne i najmanje bitno. Imamo li mi moralno pravo da učestvujemo u razmontiranju nečega što više od deceniju predstavlja veliku sramotu američke spoljne politike. Ili, imamo li moralno pravo da ne učestvujemo?