Nikola Jokić: Čuvamo leđa jedan drugom

Starija rođena braća Strahinja i Nemanja visinom, oko 210 centimetara, kao i korpulencijom podsećaju na bivše NFL profesionalce koji se sada staraju da najmlađem bratu obezbede neophodan mir i bezbednu distancu od brojnih obožavatelja oduševljenih njegovom odličnom „ruki“ sezonom u Denver Nagetsima. Tinejdžer iz Sombora, kao „pozitivni daltonista“ prelazak iz Mega Leksa u Denver doživeo je na isti način kao i debi u seniorskoj reprezentaciji Srbije – opušteno, bez prevelike treme, straha i nepoverenja u sopstvene košarkaške kvalitete. Upalio je iz prve, „kliknuo“ sa Raduljicom i Teodosićem baš kao sa Kenetom Faridom ili Žofrijem Lovernjom, što je posebno obradovalo selektora Aleksandra Đorđevića u okolnostima kada jedino prošlosezonski centar Panatinaikosa i uzdanica Denvera mogu da pokrivaju poziciju klasične petice.

– Ova reprezentacija je sjajna; saigrači su me fenomenalno prihvatili. Od prvog mog dolaska, kada sam kročio u hotel, osetio sam pozitivnu energiju. Družimo se; uvek smo u grupi od osam-devet igrača. Zaista se oseti timski duh, stvarno smo prava nacionalna selekcija. Profesionalno, timski, sve je na izuzetnom nivou; kada pogledate kako naši fizioterapeuti recimo reaguju na klupi kada damo koš sve vam bude jasno… Čitav stručni štab, svi igrači na klupi skaču kada postignemo koš i to je pokazatelj da funkcionišemo kao celina i da nije važno koliko igraš i kakvu ulogu imaš – dočarao je Jokić ambijent u reprezentaciji u razgovoru za Danas.

* Bili ste veoma zapaženi u pripremnim mečevima sa Francuskom i Grčkom, sledi Kvalifikacioni olimpijski turnir. Iz perspektive uigranosti, jeste li se uklopili u celinu i koje zahteve selektor Đorđević ima prema vama?

– Navikavam se još uvek, adaptiram se. Nisam baš toliko puno bio odsutan iz evropske košarke, ali ipak kada odigrate osamdesetak utakmica koje su dosta drugačije u samom shvatanju igre, onda vam treba vremena. Selektor Đorđević, prevashodno, traži da se namećem igrom u odbrani… Desi se da ispadneš, ali je tu saigrač da ti pomogne. „Ginemo“ jedan za drugog, čuvamo leđa… Koncentrisani smo na Angolu i Portoriko u prvoj fazi Kvalifikacionog olimpijskog turnira. Odlazak u Rio je naš jedini i najveći cilj.

* Ukoliko se plasirate na Olimpijadu, u kakvoj ćete biti situaciji? NBA pravila nalažu da igrač maksimum 35 dana može da provede na pripremama reprezentacije, a vi ćete dobar deo „potrošiti“ tokom Kvalifikacionog olimpijskog turnira; više od polovine.

– To stvarno ne znam, iznenađen sam i zatečen pitanjem.

* U Denveru ste u „ruki“ sezoni oduševili čitavu košarkašku javnost. Ipak, manje je poznato da ste u Nagetsima sarađivali sa još jednim Srbinom; mladim trenerom Ognjenom Stojakovićem. Koliko vam je zemljak olakšao i skratio period adaptacije na zahteve NBA?

– Puno mi je pomogao u privikavanju na novu sredinu. Uz njegovu pomoć znatno lakše sam savladao terminologiju koja se koristi tokom treninga, samih mečeva, brže sam shvatio sistem igre. Sa Ognjenom sam mogao da pričan na srpskom, kad mi nešto ne bi bilo jasno, mogao je da mi sve objasni na maternjem jeziku. Stojaković je bio direktno zadužen za mene, Jusufa Nurkića… Takvim trenerima angažman zavisi od godine do godine… Nadam se da će ostati sa timom i da će napredovati u klupskoj trenerskoj hijerarhiji. Družimo se privatno, ne samo na treninzima.

* Denver je nedavno na Draftu pokupio dvojicu vrlo talentovanih momaka iz prve runde. Jedan od njih je Španac Huan Hernangomez, koji igra na vašoj poziciji. Da li u njemu vidite konkurenta?

– U priči sa ljudima iz kluba rekli su mi da još uvek ne znaju da li će nekoga od draftovanih angažovati jer i ovako imamo puno igrača u rosteru. Sigurno će DŽamal Marej biti u timu kao sedmi „pik“ na Draftu, a za ostale nisam siguran. Pozitivna konkurencija je uvek dobra stvar, uvek se radujem novim saigračima, jer te kvalitetnija konkurencija čini boljim igračem.

* Najznačajnija stvar za srpsku košarku na Draftu bio je izbor Radeta Zagorca od strane Bostona, pa zatim trejd u Memfis. Kakva je perspektiva vašeg bivšeg saigrača iz Mege u NBA?

– Pratio sam Draft, video sam da su iz Mege izabrana trojica igrača (Timoti Lvavu, Ivica Zubac i Rade Zagorac), veoma mi je drago zbog toga, specijalno zbog Zagorca. Pitali su me ljudi iz Denvera da li Rade može da igra u NBA; rekao sam im da nisam siguran da li je spreman u ovom trenutku ali će sigurno jednog dana otići u NBA jer zaista puno radi i napreduje. U principu sam znao da će biti izabran na Draftu. E sad, Boston ili Memfis diskutabilno je pitanje.

Oba tima su izuzetno kvalitetna. Seltiksi imaju odličnog trenera (Bred Stivens prim. aut.) i jako dobru timsku igru; Memfis u odnosu na Boston, krasi izuzetan individualan kvalitet, pogotovo kada su visoki igrači u pitanju. Grizlisi zbog toga igraju evropskiju košarku, sa više pasova, tako da je zaista teško proceniti koji bi klub bio bolji za njega. Na Radetu je da odliči, ali mora da bude svestan da ukoliko ode ove sezone, da neće igrati puno, ni blizu koliko je igrao u Megi; međutim dobra stvar će biti što bi sigurno fizički ojačao… Ja recimo nisam imao Evropu kao opciju pre nego što sam otišao u Denver, već sam direktno iz Mege prešao u Nagetse. Ni sam nisam verovao da ću u „ruki“ sezoni igrati ovoliko, ali se ispostavilo da sam imao važniju ulogu u timu – potvrdio je Jokić da univerzalan recept za uspeh u NBA jednostavno ne postoji.

Evropljani su "namazaniji"

Nikada u istoriji Drafta nije se pojavilo, kao ove godine, čak 26 inostranih igrača, među kojima 15 iz Evrope.

– Evropljani imaju talentovane igrače i to se sve više prepoznaje u NBA. Mnogi od njih poput braće Gasol ili recimo Tonija Parkera, napravili su sjajne karijere i to je uočeno u Americi. NBA klubovima je privlačno da od mladih Evropljana naprave svoje vrhunske igrače – da ih oblikuju, a da pritom oni ne izgube ništa od one prepoznatljive „namazanosti“. U odnosu na Amerikance, mi sa Starog kontinenta, igrali smo basket kao klinci; njima je košarka verovatno život, ali Evropljani su malo „namazaniji“ od njih – mišljenja je Jokić.