Moram nešto da priznam. Ovo „The Girl From Ipanema“ i nije baš skroz tačno u vezi sa mojim boravkom u Rio de Žaneiru. Preciznije bi bilo reći – devojka sa Kopakabane, ali to tek ne bi značilo ništa… Ritam čuvene pesme nekako paše uz ove rečenice, čuje se ili bih ja bar volela da je […]
Moram nešto da priznam. Ovo „The Girl From Ipanema“ i nije baš skroz tačno u vezi sa mojim boravkom u Rio de Žaneiru. Preciznije bi bilo reći – devojka sa Kopakabane, ali to tek ne bi značilo ništa… Ritam čuvene pesme nekako paše uz ove rečenice, čuje se ili bih ja bar volela da je tako. Sada kada smo to razjasnili, logično bi bilo da nešto i napišem o čuvenoj Kopakabani.
Logično bi bilo, ali još ne mogu… Čini mi se kao da Rio i čuvenu plažu i dalje posmatram putem TV-a. I to onog na kojem je slika izuzetno tamna, jer nas je rani mrak, tipičan za zimu, umesto sunca dočekao u Brazilu. Sa danom ćemo se narednih dvadeset i nešto dana pozdravljati već u 17 časova. Kada tom mraku dodamo nekoliko vremenskih zona koje smo promenili, dezorijentacija i zevanje kad mu vreme nije (ili jeste u Beogradu) pojavili su se kao simptomi putne bolesti, koju smo odmah krenuli da lečimo šetnjom i nespavanjem kad mu vreme jeste (bar jeste u Riju). Mom kolegi Vladi jutros su naočare doslovno zamaglile u Dubaiju dok je gledao u Burdž Kalifu, a sada odjednom eto i Glave šećera, i Isusa, i Olimpijskih igara. Teško mozak može sve to da obradi za samo 30 sati. Sačekaću još malo, dok ne „sažvaće“.
Umor od prenapornog puta pobedio je onu dečiju euforiju sa kojom sam krenula u Rio. Ogledalo se malo iskrivilo, pa otud odjednom i ja priznajem da će možda i stvarno biti onih propusta na koje se već mesecima upozorava sa raznih strana. Prve večeri našeg boravka nije funkcionisao prevoz za novinare. Trebalo je da proradi još 23. jula, kažu – sutra će. Javljaju prijatelji i rođaci – nekom novinaru ukrali sve na aerodromu. Dvojac na motoru skide mu ranac, oteše i pare i lap top i sve. Lek šetnju pokvario je miris farbe i lepka, zvuk zatezanja šrafova, na svemu što ima veze sa Igrama. A priču o (ne)bezbednosti kao da potvrđuju i sami domaćini sa neverovatno velikim brojem naoružanih vojnika raspoređenih svuda okolo.
Iako sunce rano zalazi, nije sve tako crno. Ma, daleko od toga. Pri prvom susretu sa domaćinima bilo mi je jasno da će ovde mnoge stvari ići lakše nego u Londonu pre četiri godine. Tada smo na naše molbe i zahteve dobijali samo dva odgovora: da i ne. Podjednako hladno izgovorene. U Riju, međutim, uz osmeh pojavio se i treći – možda, pa i četvrti – videćemo da nešto sredimo. Podseća vas na nekoga? Kao što reče naš šef misije Damir Štajner, čak i ako bude organizacionog haosa, bar mi Srbi ne moramo da brinemo – osećaćemo se kao kod kuće. Ipak, sa verom u Rio i njihov gradski prevoz upravo krećem ponovo put aerodroma. Procena domaćina kaže oko dva sata vožnje u jednom smeru. Čekamo let iz Toronta.
Stiže Novak Đoković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
