Site name

Gde su, šta rade: Zoran Simović, legendarni golman Hajduka, Galatasaraja i reprezentacije

Libero sa gol linije

* Imao sam čast da budem izabran za najboljeg sportistu Dalmacije. Ponosni Dalmatinci drže do sebe i retko priznaju dođošima da su u nečemu bolji od njih

Postoje fudbalske utakmice čiji eho potraje duže od karijera njenih aktera, nadživi svedoke i ureže se u kolektivno pamćenje budućih naraštaja, kakva je bila između Jugoslavije i Bugarske, decembra 1983. godine.

2

Piše: O. Nikolić

20. mart 2017. 15:15

Kada su Plavi gubili, pa imali u rukama remi dovoljan za plasman na Evropsko prvenstvo (1:1), onda stekli i prokockali prednost, da bi u poslednjim sekundama nadoknade vremena (u)jurili potrebnih 3:2 na Poljudu, otpisali direktne konkurente u borbi za EP, Bugare i Velšane, a "Radanović, Radanooooović... LJudi, ma da li je to moguće?", čuvenog Mladena Delića, ušlo u anale sportskog komentatorstva i (p)ostalo sinonim za završnice hičkočkovske dramatike. Na prostoru od Triglava do Đevđelije.

- Da nismo dobili Bugare i otišli u Francusku javnost i mediji bi "sahranili" čitavu tu generaciju, kako nam je posle te lude utakmice pričao veliki znalac svog posla i još veći patriota Mladen Delić. Čudo je sport, kao i život... U jednom trenutku si gubitnik, već u drugom heroj - kaže na početku razgovora za Danas golman Juge na tom meču Zoran Simović.

I sam (anti)junak, jer je prvo direktno kumovao izjednačenju, a onda s nekoliko skinutih zicera u foto-finišu sačuvao živu glavu ekipi, da bi na kraju perfektnim degažiranjem počeo odlučujuću akciju u tri poteza.

- Dugo me je pratilo čuveno Delićevo "Gde si krenuo, Simoviću?". Mogao sam da uprskam stvar, a na kraju sam hvaljen i slavljen. Normalno je da se ljudi najviše sećaju golova i strelaca, ali i ja sam dobro prošao (smeh). Stadion mi je pevao "Jedan je Simović Zoran", a novinski izveštači izdelili desetke. Svako je odradio svoj deo posla. Ja sam u "minut do 12" zafrljačio loptu prema Vujoviću, on je poslao na Radanovića, ovaj zamahnuo glavom... I odosmo na Evropsko prvenstvo. A selektiranje na osnovu suvog kvaliteta u istoriju. Posle je bilo menadžerskih veza, politike, rođačkih relacija... svega i svačega što nema veze sa sportom. Da nije tako ne bi moglo da se desi da neki prosečni igrači skupe 30, 40 nastupa za reprezentaciju. A neki, kao ja, ostanu na desetak. To mi je najveća žal u karijeri.

Mogao je i ovaj Kruševljanin, rođen u Mojkovcu, preko reda u državni tim, ali je odbio predlog klupskog trenera Nemca Jupa Dervala da se zauzme za njega kod selektora Miljana Miljanića.

- Ma, kakvi! Pre bih prestao da branim nego da se tako vratim u reprezentaciju. Obraz i pošten rad nemaju cenu. Tu pouku sam poneo iz kuće čestitih, vrednih i skromnih roditelja. Tome sam naučio svoje dvoje dece, to prenosim na mojih četvoro unučića. Tužno je i poražavajuće što ove vrednosti nisu više u "modi".

Ono što nije imao u sopstvenoj zemlji doživeo je u Turskoj, gde je 1984. godine potpisao za Galatasaraj, a šest sezona kasnije, u istom dresu, završio karijeru.

- Sećam se da sam tuzlansku legendu Dževada Šećerbegovića, u to vreme igrača Bešiktaša, posle pola sata od kako nam je stjuardesa objavila sletanje u Istanbul, pitao "Hoćemo li već jednom dotaći zemlju?". Ko velim dole je kasaba, kad ono iskrcasmo se u grad s četiri, pet miliona stanovnika, u to vreme. Bila je to ljubav na prvi pogled. Obostrana i toliko jaka da Tursku zovem trećom domovinom, uz Crnu Goru i Srbiju. Odmah sam se snašao u narodu toliko sličnom našem da tvrdim da nas razlikuje samo to što se oni klanjaju, a mi se krstimo. Jedna od zajedničkih crta nam je i strast prema fudbalu, s tom razlikom što oni dobre igrače obožavaju do idolopoklonstva. Bez obzira odakle su i kako se zovu. Još ako doprinesu osvajanju trofeja, kao ja dvema titulama, od čega je prva čekana 16 godina... Dok sam branio proglašavali su me nekoliko puta za najboljeg stranog sportistu u Turskoj, a nedavno su mi njihov savez i moja Galata uručili nagradu za životno delo, tj. doprinos razvoju fudbala u toj prelepoj zemlji. Neverovatno je koliko se za kratko vreme razvila. Tih osamdesetih posle nekoliko utakmica šoder bi izbijao ispod trave, a danas se fudbaleri i navijači baškare na stadionima barabar sa najluksuznijim izdanjima tog tipa u "ligama petice".

Za četiri godine provedene među stativama Hajduka nije doživeo tolike počasti, ali ga za splitski klub, kaže, takođe vežu najlepše uspomene.

- Rado se sećam tih dana... Sa Hajdukom sam osvojio tadašnji Kup maršala Tita, igrao polufinale Kupa UEFA sa njegovim potonjim osvajačem Totenhemom... I imao čast da budem izabran za najboljeg sportistu Dalmacije. Ponosni Dalmatinci drže do sebe i retko priznaju dođošima da su u nečemu bolji od njih, a meni su ukazali takvu počast.

Gde god da je branio bivši čuvar mreže Napretka voleo je da "glumi" libera, tj. svako malo napušta peterac, pa čak i vodi loptu van svog kaznenog prostora. S tim što je ono što je danas česta praksa tada bila jeres.

- Kao klinac sam igrao centarfora i još tada naučio da čitam igru i vidim stvari više koraka unapred. Zato sam često istrčavao van gol linije. Nije to uvek bilo pametno i korisno, ali uspeo sam da odem u penziju bez ijednog crvenog kartona. Što znači da nije baš da nije imalo smisla, kako se tada često komentarisalo.

Ono što mu niko nije sporio je dobar njuh za jedanaesterce. Simović je toliko voleo i znao da ih brani da se šuterima nije mililo da stanu iza bele tačke. Pogotovo dok je bio zadužen za mrežu Čarapana, jer je tada pročitao sedam od osam penaldžija.

- Ništa nije slučajno. Mislim, dar je dar, ali sve ostalo je dobra priprema. Pošto sam se posle mečeva dugo autobusom vraćao kući i nisam stizao da pogledam Sportski pregled, moja žena i pojedini rođaci bili su zaduženi da beleže stilove i strane šuta svih penaldžija u svakom kolu. Psihologija je vrlo bitna stvar u sportu. A ja sam sve to što sam nabrojao najbolje kombinovao protiv Vilija Ameršeka iz Olimpije. Tri puta smo bili 1 na 1 i uvek sam ja izlazio kao pobednik.

Zbog toga, ali i kompletne karijere očekivalo se da jednog dana svoje bogato iskustvo i znanje prenosi na neke nove klince. Zoran je izabrao "beg" od fudbala.

- Napustio sam fudbal najviše iz privatnih razloga. Tokom mojih godina u Turskoj supruga i deca bili su sa mnom samo tokom školskih raspusta i praznika. Stalno sam ih bio željan, pa mi posle završetka karijere nije padalo na pamet da odem u trenere i tako počnem novi nomadski život. Drugo, ne sviđa mi se ovo u šta se danas moj sport pretvorio. Postao je veliki i surov biznis. Nije to moj film.

Posvećen ozbiljnoj i uspešnoj porodičnoj građevinskoj firmi, šezdesetdvogodišnji penzionisani fudbaler retko ide na utakmice. U Srbiji naročito.

- Fudbal nam je problematičnog kvaliteta, talentovani klinci sve mlađi odlaze, navijači sumnjivih biografija vode glavnu reč na tribinama... Previše je loših, a premalo dobrih stvari. Ne pronalazim se u tome i zato me nema na stadionima.

U Jugi je svima bilo dobro

U zemljama nastalim na ruševinama tzv. velike Jugoslavije nije popularno s emocijama i pohvalno govoriti o nestaloj zajedničkoj državi. Ali, Simović ima svoju priču.

- Sećam se kako su mi turske kolege i prijatelji, na privremenom radu u Nemačkoj, s divljenjem pričali kako "jugovići" tamo rade najbolje poslove, najviše zarađuju i šetaju najlepše žene. Od svih stranaca. I nama u Jugi je bilo dobro. Svima. A, gde smo i šta smo danas? Nezavisni, svako za sebe, a svi skupa siromašni i na margini svega vrednog u Evropi. Da ne pominjem strahote rata i njegove strašne posledice.

Huliganstvo je bolest

Kao svaki razuman čovek, Simović je bio razočaran dešavanjima u poslednjem derbiju Hajduka i Rijeke, sa huliganima a ne igračima u prvom planu, ali neće da udara po klubu zbog budale koja je palicom vijala sudiju po terenu i idiota koji su porukama mržnje prema Srbima vređali multinacionalni istarski grad.

- Ma odakle bili, huligani su svuda isti. Mogu samo biti različiti konteksti njihovog delovanja. Oni su bolest modernog doba. Izlečiva, što je pokazao slučaj obračuna engleske države s njenim siledžijama. Znamo šta su nekada radili na stadionima i ulicama, a danas sede tik uz teren, bez ograde, i mirni su kao da su u pozorištu.

povezane vesti

komentari (2)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Aca Grk

20. mart 2017.

Jedan je Čoče.

Voja

20. mart 2017.

"Kud Simovicu, joj, joj, joj"