Jutro, mesto zbivanja, Gradski stadion u Novom Pazaru. Jul je uvek vreo, ove godine čini se, vreliji nego ikad. Neki minut je pre osam sati.
U devet počinje trening fudbalera Novog Pazara. On je već na terenu, sam iznosi i postavlja rekvizite potrebne za rad tog dana. Mnogo pre početka treninga, Milan Ćirić (30.10.1982), o njemu je reč, pripremio se za ono što će se u nastavku dešavati, u čemu će kao prvi pomoćnik trenera Marjana Živkovića aktivno učestvovati. Rođen je u Pirotu, fudbalsku karijeru počeo u Radničkom, sa 18 godina stigao u Obilić, da bi već u 26 – oj povrede učinile svoje i igračkoj karijeri rečeno je – adio.
Odmah se u Pirotu latio trenerskog posla. Nedugo potom njegovi klinci iz Radničkog na prijateljskoj utakmici do vrha pune mrežu vršnjaka iz CSKA (Sofija). Ta pobeda bila je i ulaznica u redove velikana bugarskog fudbala. Godinu dana kasnije CSKA u svojoj kategoriji, sa Ćirićem na klupi, postaje šampion Bugarske, što ne promiče ljudima iz i tada i danas najboljeg kluba naših južnih suseda, Ludogoreca. Poziv koji se ne odbija odveo ga je u Razgrad, grad sa 25.000 stanovnika udaljen od Sofije 350 kilometara. Tu će ostati 4,5 godine, a pre dolaska u Novi Pazar boraviće još 10 meseci u Šangaju.
* Ludogorec je mlad klub koji je za kratko vreme postao najpoznatiji i najbolji, ne samo u Bugarskoj, već i na Balkanu. Kako se to dogodilo?
– Predsednik Kiril Domuščijev sjajno je organizovao i još bolje vodi klub. Nije Ludogorec slučajno dva puta igrao grupnu fazu Lige šampiona, drugi put ove sezone igraće i istu rundu Lige Evrope. Ključ uspeha prvog tima leži u razvijenoj skauting službi. Nepogrešivi su u dovođenju stranaca, pogotovo Brazilaca. Marselinjo je godinama simbol Ludogoreca, on nikada nikome neće biti prodat, iako su ga mnogi zapadnoevropski klubovi hteli. Kakav je igrač dobro znaju u Crvenoj zvezdi i Partizanu. Uglavnom, kupuju se jeftini i anonimni igrači, koji se posle sezone ili dve prodaju poznatijim evropskim klubovima za veliki novac. Tako su desni bek Kaisao i štoper Paulinjo završili u Šalkeu i Fiorentini, a pre toga ni u Brazilu nisu bili mnogo poznati. Ipak, prvi tim Ludogoreca i fudbalska škola kluba nisu isto.
* Zašto?
– Otišao sam iz Ludogoreca samo zbog napredovanja u trenerskoj karijeri, Tamo to nije moguće. Ponosan sam na činjenicu da sam bio jedini trener u tom sistemu koji je iz inostranstva. Mladi igrači iz naše škole fudbala teško su dolazili do prvog tima, koji u potpunosti počiva na strancima. Iako Ludogorec ima B takmičarski tim, nešto slično što postoji kod nas na relaciji Partizan – Teleoptik i u njemu je mladom igraču teško da se izbori za mesto u sastavu. Mnogo je starijih fudbalera koji nemaju mesta u prvom timu, pa im se daje šansa u rezervnom. Ludogorec je bogat klub koji će još najmanje pet godina vladati bugarskim fudbalom. Međutim, pored toga teško dolaze do najtalentovanijih mladih fudbalera iz čitave Bugarske. Ludogorec nema bogatu klupsku tradiciju, pa se ta deca radije u konsultacijima sa roditeljim odlučuju za klubove slavnijeg imena – CSKA, Levski, Slavija, Botev… Primera radi, Varna je od Razgrada udaljena svega stotinak kilometara pa se tamošnja deca ne odlučuju za odlazak u lokalni Černomore, ali ni u Ludogorec, već idu u Sofiju, Plovdiv….
* Iz Kine ne nosite previše lepe utiske. Zadržali ste se samo 10 meseci.
– Radio sam u Šangaju, u Koković akademiji, najpoznatijoj u Kini za rad sa decom – fudbalerima, koju vodi izuzetno uspešni i priznati stručnjak Đorđe Koković, bivši fudbaler Sloge iz Kraljeva i Rada. Odlično sam se snašao, ali kineski fudbal ne bi trebalo gledati samo kroz njihovu najjaču ligu. Ona je kvalitet. Ali, od 42 profesionalna kluba samo pet imaju škole fudbala. Ne poklanja se mnogo pažnje mlađim kategorijama. Obrazovanje je najvažnije, deca svakodnevno borave u školama od 7.30 do 16.30, vremena za sport ne ostaje mnogo. Individualni sport je nešto drugo, drugačije je i organizovan. Rade uspešno stonoteniski, gimnastičarski i ostali kampovi. Sa ekipnim sportovima to nije slučaj. Ne postoje lige što smanjuje mogućnost stvaranja dobrih fudbalera.
* Iako mlad stručnjak, prošli ste toliko toga da bi neprogrešivo mogli da kažete u kojem uzrastu se za nekog talentovanog igrača može reći da će biti dobar senior?
– Najvažniji je voljni momenat, mnogo toga zavisi i od tehničko – taktičkih sposobnosti, a nije zanemariv ni faktor zvani sreća. Ipak, ne postoji trener koji će za dete od osam ili devet godina reći da će biti dobar fudbaler jednog dana. Ako igrač kao 17 – godišnjak odigra kadetsku ligu i u njoj mentalno, fizički i kvalitetom stasa ili odskoči, on je zreo za prvi tim.
* Mislite omladinski?
– Ne, oni koji nisu stasali u toj ligi nastavljaju s igrom u omladinskoj konkurenciji. Onaj koji se istakao on mora da igra Srpsku, Prvu ili Super ligu, odmah. Naravno, s njim treba raditi vrlo obazrivo, postepeno mu pružati šansu, jer je još uvek u pitanju organizam koji nije u potpunosti spreman za seniorski fudbal. Recimo, u Bugarskoj tako radi, i to na visokom nivou, Botev. Oni u sadašnjem sastavu imaju veliki broj fudbalera rođenih 2001. godine, priključenih prvom timu.
* Hoće li se Milan Ćirić posle angažmana u Novom Pazaru vratiti radu sa mladima ili su planovi drugačiji?
– Pratim mlađe kategorije i ovde. Volim mlade igrače i uvek ću im biti od pomoći. Ovo mi je prvi posao u seniorskom fudbalu. Cilj je da jednog dana samostalno vodim neki seniorski tim. Marjan Živković je izuzetan trener i od njega imam šta da naučim, a pošto sam vlasnik A licence sledeći korak je pohod ka Pro licenci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
