Selektor vaterpolo reprezentacije Srbije ili bolje rečeno tvorac najdominantnije generacije u svetu ovog sporta Dejan Savić je autentična i retko zanimljiva ličnost, čovek i stručnjak mimo svih standarda i klišea, ali nije kao mnoge njegove kolege ovisnik od eksponiranja u medijima.
Zato je svaki razgovor sa osvajačem svih mogućih trofeja, a naročito na teme bez mnogo dodirnih tačaka sa sportom, prava privilegija. Kao ovaj upriličen na Media Marketu, gde je svojom jednostavnom a opet harizmatičnom pojavom jednako privlačio pažnju običnih posetilaca i uglednih gostiju naše i drugih redakcija.
– Kao i uvek, mediji su u suštini sredstvo obaveštavanja i oglašavanja, ali i sredstvo iskorišćavanja i manipulacije – rekao nam je selektor (u jednom trenutku) olimpijskog, svetskog i evropskog prvaka, pobednik Svetske lige i FINA kupa na početku malo drugačije priče za Danas.
Da li ste njihov pasionirani konzument ili ste od onih koji se maksimalno klone od informacija iz sve nesnosnijeg spoljnjeg sveta?
– Nekada sam bio izuzetni konzument, ali danas ih više ne koristim ni u toaletu.
Kada listate novine, pretražujete portale i gledate televiziju šta obavezno preskačete, a šta Vam najduže drži pažnju?
– Stalno preskačem politiku i politička pitanja, a uvek gledam kulturu i kulturne događaje. Kao i bioskopske repertoare, mada njih mogu da pratim i putem aplikacija mobilne telefonije. Volim feljtone i zanimljive tekstove, takođe ponovljene intervjue ozbiljnih srpskih intelektualaca koji su umrli. Poput Ive Andrića i Meše Selimovića.
Uspevate li da svoju decu zaštitite od tabloidnih sadržaja i estradnih uzora, na kojima klinci danas odrastaju? Kakvim ih vrednostima učite?
– Pokušavam, ali iskreno ne uspevam uvek, jer je sve dostupno i na dohvat ruke. Ako ništa drugo, normalnim razgovorom pokušavam da im objasnim šta je to ispravno, a šta nije. Što ne znači da sam realan roditelj. Vreme će pokazati da li sam bio u pravu ili ne. Uglavnom, u mojoj kući su neke stvari cenzurisane i definitivno ne vlada demokratija.
Spadate li u roditelje koji svojim potomcima žele što skoriji odlazak iz Srbije, negde gde svi imaju makar približno iste uslove i šanse za uspeh, bez potrebe da budu „dobri“ s nekim, ili ipak mislite da će im biti moguće i ovde iskoristiti svoje potencijale?
– Želim svojoj deci srećno detinjstvo koje smo svi mi imali, ali to je jednostavno nemoguće, jer se sve promenilo. S druge strane, mislim da je iskorišćavanje te famozne rečenice „Radimo sve za budućnost naše dece“ neozbiljno, jer znamo da deca svih tih koji tako govore, jednostavno, neće biti tu.
Kada Vas stranci pitaju zašto bi trebalo da dođu ili ne dođu na ovo naše parče Balkana čime ih namamite a čime odbijete?
– Verovatno svim onim što je najviše izreklamirano: dobrim ribama, pljeskavicama i noćnim životom. To je na žalost tako, iako mislim da imamo mnogo veće kvalitete i širu perspektivu, koji mogu da se prikažu, pre svega Evropi, a onda i svetu. A, to je, ako ništa drugo sloboda govora i pušenja po kafanama. Ničim ih ne odbijam… Mislim da je dolazak stranaca izuzetno potreban Srbiji, kada mi već ne možemo u Evropu.
Da možete šta biste izbrisali u mentalitetu našeg naroda, a šta sačuvali kao dragoceno blago?
– Sigurno bih sačuvao je ono što nam sada najviše nedostaje i sve više se gubi, a to je dostojanstvo. Živimo trenutno u 2017. godini, a 2014. je počelo obeležavanje stogodišnjice od Velikog rata, gde su bili izuzetni intervjui, članci i pre svega serijali u vezi tog događaja. I onda smo utihnuli. Iako mislim da je ta 1914. izuzetno bitna za srpski narod i njegovu budućnost. Sa druge strane se pitam da li je moguće da smo mi potomci tih ljudi. Ono što bih, takođe, sačuvao a trenutno je aktuelno je naše pismo ćirilicu.
Vi još niste digli sidro, iako bi drugde mogli bolje da unovčite svoje znanje i uspehe. Zašto odlažete odlazak preko granice? Logično bi bilo da u nekom trenutku preuzmete neki klub, a vidite li sebe kao selektora druge reprezentacije?
– Treba biti realan, moje sidro je teško i naviknuto na celokupnu svakodnevicu koju imam u Srbiji. Jednostavno, imam neke svoje motive, želje i pre svega ciljeve ovde. Ali neću da krijem ili ili da se pravim da ne bih mogao ili želeo da jednog dana budem trener bilo kog kluba u inostranstvu ili druge reprezentacije.
Vaterpolo je jedan od retkih sportova u kojem se planski radu, barem na nivou nacionalnih timova. Otuda vrhunski rezultati u kontinuitetu… I sve to u sredini gde su toliki alergični na reč sistem ili se prave da joj ne znaju značenje, pa misle od danas do sutra. Osećate li se zato ponekad kao Alisa u zemlji čuda?
– Ne, sve se radi s planom, programom i strategijom. Ali, isto tako svi koji pričaju o nekom SFRJ sistemu u srpskom vaterpolu nisu u pravu. Prilagođavamo se situaciji i trenutnom stanju. Mi smo vam kao pozorišni umetnici, uvek gledamo da izvučemo svoj maksimum, pokušavajući da to ipak radimo po planu i programu. Ipak, uvek postoji taj momenat improvizacije.
Dva puta ste dobili priznanje za najboljeg trenera na svetu i oba ih prihvatili s rečenicom „Ima i boljih od mene“. Da li je skromnost precenjena ili smišljeno anatemizovana vrlina u vreme kada se vrednost ljudi meri količinom njihovog uspeha?
– U tim rečenicama nema ni grama skromnosti, to je moje mišljenje i uverenje. I realnost, pošto su svi ti rezultati našeg vaterpolo Saveza i A reprezentacije učinili da dobijem ova priznanja. Ne prihvatam to, jer znam ko su meni najbolji treneri na svetu. To su Vjekoslav Kobešćak, Vladimir Udovičić, Ratko Rudić… Dakle, ne radi o lažnoj skromnosti, šta više hodam svojim životom uspravno i s velikim ponosom, samo ne želim nikoga da varam. A, nedostaje mi ono o čemu smo već pričali, a to je rad u inostranstvu.
Važite za vrlo samokritičnog čoveka i ne stidite se toga, šta uvek zbijate šale na svoj račun. Zar nije popularnije biti samoreklamer? Ko ili šta Vas drži na zemlji?
– Živimo u izuzetno kritičnom društvu u kojem je malo ko samokritičan. U krvi i tradiciji srpskog naroda je da gleda u tuđu avliju, umesto da prvo počisti svoju. I da želi da komšiji rikne krava. Ja sam samokritičan i od onih koji veruju da prvo moraš da prihvatiš ili napraviš zezanje na svoj račun da bi onda mogao drugoga da zezaš i „prevariš“, na taj najlepši mogući način.
Ima li nešto što zamerate sebi kao treneru? Pogotovo iz perspektive bivšeg igrača.
– Hm, nisam nikada razmišljao o tome. Možda…. Ne, ne mogu da odgovorim na to pitanje. Ne znam šta bih rekao.
Praktično ste na početku trenerske i selektorske karijere, a već ste osvojili sve što se moglo. Šta biste još voleli da uradite pre povlačenja u penziju, jednog dana?
– Da, što bi rekli moji igrači, odigram još jednu igricu. Da napravim još neki krug. Jesam ostvario sve svoje snove i ciljeve, ali uvek sam bio takmičar – neću reći sportista, jer sam bio igrač a sada sam trener – i kao takav mrzim da gubim. Toliko da više mrzim da gubim nego što volim da pobeđujem.
Na šta ste ponosniji, na silne trofeje sa reprezentacijom i Crveno zvezdom ili na to što nijedan igrač koji ti je prošao „kroz ruke“ nikada nije rekao ružnu reč za tebe, naprotiv, a uvek bude onih koji izvise za mesto na nekom velikom takmičenju ili imaju manju minutažu od željene?
– To pokazuje njihov slab karakter, ne pričaju zato što ne smeju (smeh). Šalu na stranu… Nikome se ne dodvoravam, ja sam i ja i pokušavam da budem iskren i otvoren prema njima. Ali, da se radi po mojim pravilima.
Poznata je Vaša alergičnost na hvalospeve, čak i kada su zasluženi. Ipak, ima li komplimenata koji Vas diraju u dušu?
– Vremenom sam naučio da se ne obazirem na komplimente. Više sam okrenutiji kritikama. I stručnim i životnim. Naravno, važno je ko, kako i sa koje strane ih kaže. Nisu svi pozitivni i negativni komentari isti.
Uspevate u isto vreme da budete neprikosnoveni autoritet i „pajtos“ sa ekipom. Kako? Kada prestaje šala, a kada počinje ozbiljan rad? I obrnuto.
– Sve je to na ivici, gde može da se poremeti balans. Ipak, mislim da imamo izuzetan odnos, koji, mislim, ne može još dugo da se promeni . Uzajamnim poštovanjem, dogovorom, pričom i pridržavanjem određenih pravila, pre svega s moje strane, napravili smo neverovatnu atmosferu. Naravno, uvek postoje dve strane i svaka treba da drži do sebe. Samo, ne tako budu suprotstavljene već da bodre jedna drugu. Ja sam prvi koji nekada treba da obrati pažnju na ponašanje i ne stidim se da to kažem.
Da li ste prvi među jednakima i u kafani, Vašem omiljenom ambijentu za opuštanje? U pravoj kafani, kako ih Vi zovete, a ne slikaonicama za društvene mreže.
– Ne razumem šta pričate, ne sećam se toga… (smeh).
Ima li Vam ravnih za stolom? Kada bi Vam autor Danasovog kulinarskog dodatka tražio da sastavite jelovnik za naše čitaoce kako bi on izgledao?
– Nema mi ravnih za stolom, a boga mi nema više ni ravnih stolova (smeh). Šta bih poslužio? Osmeh! Kod mene ga uvek ima na meniju, oko mene sve manje.
A, da ste recimo član komisije za dodeljivanje naziva letelicama Air Serbia s čijim imenom biste poslali avion među oblake?
– Nijednim. Mislim da je to deplasirano i bez veze.
Kada biste dobili bend ili orkestar da Vam svira celu noć s kojom bi muzikom ili pesmom počeli, a s kojom završili provod?
– Počeo bih sa „Do dva konja“, a završio sa „Ostani đubre do kraja“.
Postoji li stih koji najbolje opisuje karakter i život Dejana Savića?
– Postoji, „Kao ti i ja“, od Azre…. A, što mi niste postavili pitanje „Šta bi uradio da si predsednik?“
Izvolite, slušamo odgovor…
– Napravio bih Šestojanuarsku diktaturu (smeh).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
