Gde su, šta rade: Milutin Šoškić

Nekoliko meseci pre jednom od terena u Partizanovom trening centru Teleoptik, popularnom Zemunelu, dato je njegovo ime i to je bio povod da se o nekim stvarima čuje i njegovo mišljenje. Inače, zbog svoje principijelnosti i iskrenosti, nije tako često pozivan za sagovornika, uvek je bio svoj i stajao iza svog mišljenja. Pa i kad je u pitanju napumpana „renesansa“ srpskog fudbala, njegov stav je različit od većinskog.

– Znak da fudbal napreduje je povratak publike, a nama je na tribinama većina onih koji protiv fudbala sve rade. Na stadionima bude od par stotina do par hiljada gledalaca, a od para koje su plaćene za kazne zbog huliganstva moglo je da se napravi ko zna koliko igrača. Naš fudbal je toliko godinama upropašćavan da treba mnogo vremena da stane na svoje noge. Nije preporod fudbala to što su Partizan i Zvezda dočekali proleće u Evropi, to bi trebalo da bude normalno – kaže za Danas popularni Šole.

Po njegovom mišljenju, osnovni problem je što se u Srbiji više ne proizvode igrači, oni ili budu prodavani još kao poluproizvodi, ili ih šetaju po pozajmicama do trenutka dok ne nestanu sa fudbalskog tržišta. Odnosno što smo mi ostali veliki izvoznik igrača, ali ne vrhunskih i izbrušenih.

– Nemam ništa protiv stranaca, ali samo onih koji po sebi donose razliku. Kod nas sad po klubovima igra i po pet šest uvoznih igrača, a da malo koji od njih odskače. Za to vreme naši mladi igrači ne dobijaju šansu ili ih prodaju čim pre i bud zašto. Duša me boli kad se setim šta je Partizan uradio sa Živkovićem, a on je samo jedan primer. Da su Zvezda i Partizan zadržali makar deo svojih igrača koje su prodavali, to bi bile respektabilne ekipe i stadioni bi bili puniji – uveren je Šoškić.

Na stadione ne ide već dve godine, što zbog zdravlja, što zbog činjenice da i nema šta mnogo da se vidi. Sreća što su sad preko TV dostupne i najjače evropske lige, za utehu onih koji stvarno vole fudbal. Šoškić misli da bi država trebalo da pomogne tako što bi kontrolisala trošenje novca u fudbalu, kad je već većina klubova u nekoj vrsti javnog vlasništva. I da ne dozvoli zamiranje baze, od seoskih do nižerazrednih klubova, jer bez toga opstanka nema. U zlatno doba fudbala, većina najvećih zvezda dolazila je baš iz takvih sredina, malo je bilo onih poniklih u velikim klubovima. Kao primer za koga ga „srce boli“ Šoškić pominje OFK Beograd, klub gde je radio kao trener, i koji je u najtežoj situaciji u svojoj istoriji u kojoj je stvorio veliki broj vrhunskih igrača i kome se mora pomoći.

Šoškić misli da je plasman reprezentacije na Mundijal uspeh, ali bi da se nije plasirala neuspeh bio još veći i da nema mesta euforiji.

– Ako se atmosfera ne poremeti, ako ekipa bude i psihički i fizički spremna, možemo da prođemo grupu. Nije nama problem Brazil, nego Švajcarska, oni su u stalnom usponu, rade sistemski i pametno.

Redovno čita svu štampu, zdravstveno stanje mu otežava čitanje knjiga. I šokiran je šta sve tamo može da vidi. Zaprepašćen je i što makar za dane Božića nisu zaustavljeni neki degutantni TV sadržaji. Zanimacija mu je i sportsko klađenje, iako sam tvrdi da ne zna da igra.

– Odigram tiket sa 10, 12 ili čak 15 parova, a pogodim samo tri-četiri. Kladionice bi mogle mnogo da pomognu razvoju fudbala, i FIFA i UEFA imaju jake ugovore sa lancima kladionica pa ne znam zašto i kod nas neko ko od fudbala zarađuje ne bi nešto tom fudbalu i vratio. Zašto i naše kladionice ne bi na neki način bile oporezovane a prihod bi išao u neki fond za razvoj fudbala, za pomoć manjim klubovima, omladinskim školama. I u onoj staroj državi procenat od lutrije i sportske prognoze išao je tadašnjim SOFK-ama – zaključuje Milutin Šoškić.