Trampova mračna veština tvitovanja

Iako ih je veliki deo američkog stanovništva mrzeo, FDR i Regan su se obraćali američkom narodu u celini i pokušali da privuku centar. Tramp, nasuprot njima, uglavnom se obraćao manjini koja ga je izabrala. NJegovo inauguraciono obraćanje zvučalo je kao govor iz predizborne kampanje; a pošto je stupio na dužnost, nizovi neistinitih tvrdnji i provokativnih izvršnih naredbi potkopali su njegovu kredibilnost u centru, dok su je pojačali u bazi.

Trampove komunikacione veštine izbrušene su u svetu rijaliti televizija, gde nečuvene i provokativne izjave zabavljaju publiku i uvećavaju je. Taj pristup on je upotrebio tokom izbora republikanskog kandidata na prepunom terenu sa 17 pretendenata. Prema jednoj proceni, Tramp je imao besplatno televizijsko reklamiranje ekvivalentno sumi od dve milijarde dolara, potopivši 100 miliona dolara za plaćene reklame, koliko je prikupio njegov rival DŽeb Buš.

Pošto je osvojio nominaciju, mnogi su očekivali da će Tramp slediti tradicionalan put premeštanja ka centru. Ponovo je prkosio očekivanjima i usredsredio svoju populističku kampanju na segmente stanovništva koji su izgubili radna mesta usled globalne konkurencije; takođe je igrao na kartu kulturnih razlika koje su uspostavljene u proteklih nekoliko decenija. Takva populistička poruka bila je efektno pogođena i on je osvojio Elektorski koledž iako je kod birača izgubio za gotovo tri miliona glasova. Ali on neće biti predsednik za 100.000 glasača u državama zarđalog pojasa (region od Velikih jezera do „gornjih“ država Srednjeg zapada sa nekada moćnim industrijskim sektorom koji je pretrpeo ekonomski pad i urbanu regresiju, prim.prev.)

S obzirom na to, mnogi posmatrači su očekivali da će on pošto preuzme dužnost ciljati na politički centar. Ali Tramp je ponovo zbunio učenjake nastavljajući da se obraća svojim biračima u bazi. Neki spekulišu da on namerava da napravi novu populističku stranku glasača radničke klase (bivše takozvane Reganove demokrate) i republikanaca iz pokreta Čajanka.

Ispostavilo se takođe da je Tramp nekonvencionalan kada je reč o izboru instrumenata za komunikaciju. Nove tehnologije otvaraju nove mogućnosti. FDR se služio pažljivo podešenim javnim obraćanjima što je bilo moguće preko radija. Regan je bio majstor šifrovanih govora dramatizovanih na televiziji. Osoblje Reganove Bele kuće svoju poruku držalo je na prioritetnoj temi za određeni dan ili nedelju. Tramp je koristio Tviter uz svoju nadmoć na kablovskoj televiziji da preskoči stotine šefova osoblja i štampu i vodi javnu agendu tokom kampanje.

Na iznenađenje mnogih, Tramp je sa takvom praksom nastavio u Beloj kući. Korišćenje Tvitera nije bila novost – o Obaminom nalogu vodio je računa solidan broj ljudi – ali je Trampovo lično angažovanje otvorilo pitanja kako iz Bele kuće odgovarati na političke munje i izražavati se o složenim političkim temama (kao što je nuklearno oružje) sa samo 140 karaktera. Ali kao sredstvo za komuniciranje sa njegovom bazom i održavanje pažnje na sebi, vladavina Tviterom omogućila mu je da se obraća zaobilazeći Kongres i štampu.

Politička komunikacija menja se tokom vremena, i ima puno načina da se efikasno komunicira. Stari Grci imali su škole retorike u kojima su brusili svoje veštine okupljanja. Ciceron je ostavio svoj beleg u rimskom Senatu pošto je izučio oratorstvo. Vudro Vilson kao dete nije bio darovit učenik, ali se uspešno naučio govorništvu jer ga je smatrao najvažnijim za liderstvo. Vinston Čerčil je svoje uspehe često pripisivao svojim veštinama u engleskim izrekama. Martin Luter King Junior imao je prednost odrastanja uz afroameričku crkvenu tradiciju bogatu ritmovima izgovorene reči.

Nekima to pada lakše nego drugima. Mario Kuomo, bivši guverner NJujorka, jednom je uporedio Bila i Hilari Klinton: „Ona je više metodista, a on je više teatralan“.

Oratorstvo i retorika, međutim, nisu jedine forme efikasne političke komunikacije. Neverbalni znakovi su takođe važna komponenta. Neki nadahnjujući lideri nisu bili veliki govornici – o tome svedoči Mahatma Gandi. Ali simbolizam Gandijevog jednostavnog seljačkog oblačenja i životnog stila govorio je glasnije od reči. Ako biste te slike uporedili sa slikom mladog, nesigurnog Gandija obučenog poput pravog britanskog advokata, videli biste koliko je on smotreno razumeo simboličku komunikaciju.

Tako stoji stvar i s Trampom, na njegov sopstveni način. Razmotrite njegovu kampanjsku crvenu kapu s natpisom „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, kao i njegovu fiksaciju brendiranjem dok je bio biznismen, kao i korišćenje Tvitera.

Međutim, pored komunikacije sa udaljenom publikom retorikom i simbolima, liderima je potrebna sposobnost da komuniciraju jedan na jedan ili u malim grupama. U nekim slučajevima, takva tesna komunikacija je važnija od retorike. Organizacione veštine – sposobnost privlačenja i upravljanja efikasnim kabinetom – teško je kombinovati sa vladanjem preko Tvitera. Hari Truman je bio skroman govornik, ali nedostatak retorike je nadoknađivao privlačenjem i sposobnim rukovođenjem odličnim timom savetnika.

Postavljanje pravog primera još jedan je ključni oblik komunikacije lidera. Predviđajući skeptičnu reakciju javnosti kada je Singapur 2007. povećao plate vladinim službenicima, premijer Li Hsijen Long objavio je da će se odreći svoje povišice. U pogledu simbolike u vezi sa sukobima interesa, Tramp još nije savladao veštinu političke komunikacije.

Do sada se Tramp pokazao kao efikasniji politički komunikator nego što su kritičari to očekivali. Ali može li on dugoročno uspeti sa svojim nekonvencionalnim pristupom jedno je od najvećih pitanja pred njim.

Autor je profesor na Harvardu i autor knjige „Da li je vek Amerike gotov?“

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org