Američki predsednik Donald Tramp je vrtoglavom brzinom, za jedva mesec dana uspeo da raširi haos i neizvesnost i izvestan stepen straha kojim bi se ponosio svaki terorista.
Nije čudo što građani i lideri iz sveta biznisa, civilnog društva i vlasti nastoje da reaguju prikladno i efikasno.
Svaki pogled na to šta će biti dalje nužno je provizoran, pošto Tramp još uvek nije dao detaljan predlog zakona, a Kongres i sudovi još nisu dali potpuni odgovor na njegov rafal izvršnih uredbi. Ali prepoznavanje neizvesnosti ne opravdava negiranje.
Naprotiv, sada je jasno da se mora shvatiti ozbiljno ono što Tramp kaže i tvituje. Nakon izbora u novembru postojala je gotovo jedinstvena nada da će se odreći ekstremizma koji je definisao njegovu kampanju. Mislilo se da će taj majstor nerealnosti sigurno postati drugačija osoba kada bude preuzeo ogromnu odgovornost onoga što se često naziva najmoćnijom pozicijom na svetu.
Nešto slično se dešava sa svakim novim predsednikom SAD – bez obzira na to da li smo glasali za novog predsednika, mi na njega projektujemo našu sliku onoga što želimo da on bude. Ali, dok većina izabranih zvaničnika pozdravlja to da za sve ljude bude sve živo, Tramp nije ostavio mesta za sumnju da namerava da učini ono što je rekao – da uvede zabranu imigracije muslimana, da izgradi zid na granici s Meksikom, da ponovo pregovara o Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini, da ukine zakon Dod-Frank o finansijskim reformama i mnogo toga drugog što su čak njegove pristalice odbacile.
Povremeno sam kritikovao pojedine aspekte i politike ekonomskog i bezbednosnog poretka koji je stvoren nakon Drugog svetskog rata i koji je zasnovan na Ujedinjenim nacijama, NATO-u, Evropskoj uniji i mreži drugih institucija i odnosa. Ali postoji velika razlika između pokušaja da se izvrši reforma ovih institucija i odnosa da bi se omogućilo da oni bolje služe svetu i agende kojom se teži da se one potpuno unište.
Tramp svet vidi kroz prizmu igre s nultom sumom. U realnosti globalizacija je sila s pozitivnom sumom ako se njome dobro upravlja – Amerika je na dobitku ako su njeni prijatelji jači, bez obzira na to da li je to Australija, EU ili Meksiko. Ali Trampov pristup preti da je preinači u igru s negativnom sumom – i Amerika će biti na gubitku.
Taj pristup je jasan od njegovog govora na inauguraciji u kojem je njegova ponovljena mantra „Prvo Amerika“, sa svojim istorijskim fašističkim prizvucima, potvrdila njegovu posvećenost najružnijim planovima. Prethodne administracije su uvek shvatale ozbiljno svoju odgovornost da unaprede američke interese. Ali politika kojoj su težili obično je bila uokvirena aspektom prosvećenog razumevanja nacionalnog interesa. Amerikanci profitiraju, verovali su oni, od prosperitetnije globalne ekonomije i mreže savezništava između zemalja koje su posvećene demokratiji, ljudskim pravima i vladavini prava.
Ako ima nečeg dobrog u trampovskom lošem, onda je to osećaj solidarnosti kada je reč o suštinskim vrednostima kao što su tolerancija i jednakost koje su poduprete svešću o pristrasnosti i mizoginiji, bilo skrivenim ili otvorenim, koje otelotvoruju Tramp i njegov tim. A ta solidarnost postaje globalna, pri čemu se Tramp i njegovi saveznici suočavaju sa odbacivanjem i protestima širom demokratskog sveta.
U SAD, pošto je očekivala da će Tramp brzo pogaziti ljudska prava, Američka unija civilnih sloboda (ACLU) je pokazala da je spremna kao nikada do sada da brani ključne ustavne principe kao što su pošteno suđenje, jednaka zaštita za sve i zvanična neutralnost u odnosu na veru. I Amerikanci su tokom proteklog meseca podržali ACLU donacijama od više miliona dolara.
Slično tome, zaposleni i klijenti kompanija širom zemlje izražavaju zabrinutost zbog generalnih direktora i članova odbora koji podržavaju Trampa. Zapravo, lideri i investitori američkih korporacija kao grupa postaju Trampovi pomagači. Na ovogodišnjem samitu Svetskog ekonomskog foruma u Davosu mnogima je išla voda na usta na njegova obećanja o smanjenju poreza i deregulaciji, dok su revnosno ignorisali njegovu pristrasnost, da ne spominjem jedan sastanak kojem sam ja prisustvovao, i protekcionizam.
Ono što je još više zabrinjavalo jeste nedostatak hrabrosti – bilo je jasno da se veliki broj onih koji su zabrinuti zbog Trampa boje da podignu glas da ne bi postali meta tvita. Sveprisutan strah je zaštitni znak autoritarnih režima i sada to vidimo u SAD prvi put u periodu mog odraslog doba.
Kao rezultat toga, značaj vladavine prava, koji je za mnoge Amerikance nekada bio apstraktna zamisao, postaje realan. Prema vladavini prava, ako Vlada želi da spreči firme da „autsorsuju“ i prebace svoje poslovanje u poreske rajeve, ona usvaja zakon i odredbe koje stvaraju odgovarajuće podsticaje i sprečavaju neželjeno ponašanje. One ne kinje i ne prete određenim firmama niti predstavljaju istraumirane izbeglice kao bezbednosnu pretnju.
Američki vodeći mediji, kao što su Njujork tajms i Vašington post, do sada su odbijali da Trampovo odricanje od američkih vrednosti predstavljaju kao normalnu pojavu. Nije normalno da SAD imaju predsednika koji odbacuje nezavisno pravosuđe; koji većinu visokih vojnih i obaveštajnih zvaničnika u jezgru političkog odlučivanja o nacionalnoj bezbednosti zamenjuje ekstremno-desničarskim medijskim fanaticima; i da usred najnovijeg testiranja balističke rakete Severne Koreje promoviše poslovne poduhvate svoje kćerke.
Ali, kada smo stalno bombardovani događajima i odlukama koje nisu u granicama ispravnog, lako je otupeti i početi da se previđaju zloupotrebe vlasti u još većim lakrdijama koje dolaze. Ostati obazriv će biti jedan od glavnih izazova u ovoj novoj eri, kao i pružati otpor kad god i gde god to bude bilo neophodno.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
