Postoji li plan za pobedu Le Penove?

… možda biste mogli zamišljati da su evropski kabineti napravili detaljne preventivne planove za pobedu Marine le Pen iz ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta na predsedničkim izborima u Francuskoj. E pa pogrešili ste.

Pomisao na predsednicu Le Pen je izgleda toliko zastrašujuća i predstavlja takvu opasnost po budućnost Evrope da je to za mnoge i dalje mogućnost na koju se ne usuđuju da pomisle, a još manje da za nju prave planove. Ali ta opasnost je upravo ono zbog čega Evropa mora ozbiljno da se pozabavi mogućnošću njene pobede, ma koliko za nju verovatnoća bila mala.

Nema sumnje da bi kao predsednica Francuske Le Penova mogla da nanese ozbiljnu štetu evropskom projektu. Ona se postavila kao protivteža nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i obećala da će napustiti slobodnu Šengen zonu EU i evrozonu. Što se same EU tiče, ona obećava da će krenuti stopama Ujedinjenog Kraljevstva, te će ponovo pregovarati o uslovima članstva njene zemlje, a onda će raspisati referendum o postignutom sporazumu. Ako EU odbaci reforme koje zahteva Le Penova, ona će voditi kampanju za izlazak Francuske iz EU.

Ali bi između Bregzita i Fregzita postojale važne razlike. Dok mnogi britanski evroskeptici zamišljaju da globalna Britanija trguje sa svetom, Le Penova želi da uvede protekcionističku politiku. Umesto otvorenosti Le Penova, koja se sada predstavlja kao „golista“, želi da produbi odnose „velike sile“ s Rusijom i Sjedinjenim Državama, kao što se usredsređuje na odbranu „tradicionalnih“ hrišćanskih vrednosti i bori se protiv terora u kontekstu multipolarnog svetskog poretka.

Da bi podržala ove ciljeve, Le Penova obećava da će povećati troškove odbrane Francuske na tri odsto BDP-a, istovremeno pojašnjavajući biračima da ništa od tih troškova neće podupreti misije stabilizacije u Africi. U tom smislu, pobeda Le Penove bi bila ekvivalent razlazu ne samo sa evropskom glavnom strujom, već i sa strateškom orijentacijom Francuske u proteklih nekoliko decenija.

Doduše, u anketama javnog mnjenja se još favorizuje nezavisni kandidat iz redova centra Emanuel Makron u drugom krugu. Ali mnogi se boje da Makronove pristalice neće biti inspirisane kao Le Penove da izađu na glasanje.

Zapravo, u proteklih nekoliko meseci narodna podrška za Le Penovu je ostala prilično konzistentna, pri čemu je njeno vođstvo u anketama javnog mnjenja za prvi krug glasanja i dalje stabilno, iako je francuska politika skandalom i nepoverenjem ubačena u previranje. Ova savršena politička oluja dovela je do toga da se dvopartijski sistem Francuske rascepa na četvorostrani aranžman i gotovo je iz trke izbacila favorite, ostavljajući Le Penovu uglavnom bez povreda.

Razlozi za uspon Le Penove imaju veze s njenom izgradnjom nove verzije Nacionalnog fronta koliko i sa spoljnom političkom sredinom. Ona je uspela da izbegne ekstremno desničarski geto velikom strategijom koju je uobličio njen saveznik Florijan Filipo, čiji je cilj da se Front približi ključnim grupacijama koje su ga prethodno izbegavale, naročito civilnim službenicima, ženama i katolicima.

Dok Filipo razrađuje taj plan, tvrdeći da Nacionalni front „nije ni levičarski ni desničarski“, takođe radi na postavljanju platforme za Vladu pod rukovodstvom Le Penove. Zarad tog cilja nastoji da izgradi novu političku elitu koja će raditi u Vladi Nacionalnog fronta i pomagati da se savlada otpor agendi partije iz „duboke države“ Francuske. I istražuje šta predsednik može a šta ne može da uradi bez dozvole Parlamenta, uključujući raspisivanje referenduma.

U poređenju s Le Penovom i njenim timom, izgleda da su lideri Evrope bolno nepripremljeni. Naravno, uz toliko mnogo nepoznanica postoje ograničenja kada je reč o tome koje planove mogu da iznose javno; zapravo, određene izjave se u ovoj fazi mogu čak pokazati kao kontraproduktivne. Ali to ne znači da lideri EU treba prosto da upozoravaju da bi pobeda Le Penove značila kraj EU i da ostanu na tome.

Umesto toga lideri EU treba da razmotre u kojoj meri će moći da se nose s predsedništvom Le Penove. Čak i ako pobedi, upinjaće se da dobije većinu u parlamentu, što znači da i te kako može da završi u, kako to Francuzi provokativno nazivaju, kohabitaciji (cohabition) s neprijateljskim parlamentom i premijerom. Da li bi ostali lideri EU mogli da formiraju neformalnu koaliciju s tim elementima francuske vlade?

Lideri Evrope moraju takođe da počnu da razmišljaju o tome kako treba da odreaguju na zahtev Le Penove da se ponovo pregovara o uslovima članstva Francuske u EU i u kojoj meri treba da pružaju otpor njenim naporima da Francusku odstrani od ostatka Evrope. Treba li Evropska komisija da razradi sopstvene planove za izlazak Francuske iz evrozone i Šengena?

Možda će čak postojati argument za to da lideri Evrope omoguće Francuskoj da se povuče iz EU u slučaju da Le Penova pokuša da rasformira EU iznutra tako što će graditi savezništva s ljudima poput mađarskog premijera Viktora Orbana. To je sigurno mogućnost koju treba razmotriti.

Blago rečeno, ovo su teško pitanja. Ali upravo u tome i jeste suština – izvesti ih na otvoreno samo pokazuje koliko bi pobeda Le Penove bila remetilački faktor. Zapravo, iz perspektive EU neprijateljski nastrojen predsednik Francuske, zemlje Žana Monea, bio bi mnogo destruktivniji od Bregzita.

Ako smo nešto naučili iz užasne godine kakva je bila 2016, onda je to da ankete javnog mnjenja mogu da budu pogrešne. Umesto da zažmuri i nada se da su ispitanici ovog puta u pravu, EU treba da se pripremi za čak najgori mogući scenario. Ti planovi možda nikada neće morati da budu realizovani, ali lideri Evrope treba sada da ih naprave, a ne da kasnije požele da su to učinili.

Autor je direktor Evropskog saveta za međunarodne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org