Site name

Nemačka: Prekarijat dupliran za 10 godina

* Život na rubu siromaštva i zavisnost od dodatne socijalne pomoći, uprkos radu uz puno radno vreme, jeste realnost za 15,5 odsto mladih, odnosno za 274.000 osoba

Kada se u regionu razgovara o Nemačkoj, ona se često percipira kao zemlja blagostanja, što verovatno potiče još iz starih, gastarbajterskih dana.

1

Piše: Sandra Kasunić

Berlin 30. oktobar 2017. 15:00

Nemačka: Prekarijat dupliran za 10 godina

Danas, stvari stoje drugačije jer Nemačka već duže vreme nije više država u kojoj za sve radnike postoji povoljno tržište rada, socijalna zaštita i plata od koje se može dostojanstveno živjeti.

Društvena situacija i tržište rada su se počeli menjati sa padom Berlinskog zida 1989, koji je istovremeno označio i pad konkurentnosti dva sistema - socijalističkog i kapitalističkog tj. nemačkog ekonomskog poretka poznatog kao socijalna tržišna ekonomija. Oba sistema su htela pobediti i zato je politika Zapadne Nemačke težila ka što socijalnijem i humanijem obliku kapitalizma - sve za pobedu nad socijalizmom.

Sa dolaskom na vlast koalicije socijaldemokrata (SPD) i zelenih (Bundnis 90/Die Grunen) 1998. godine, promene su se počele odvijati bržim tempom kroz poreske reforme, a naročito, kroz reforme sistema socijalnog osiguranja i tržišta rada, poznate pod nazivom "Agenda 2010". Deviza iste je "zahtevati i podupirati", što je značilo preokret uloge dotad poznatog oblika socijalne države. Svako je postao odgovoran za vlastiti život sa svim rizicima. U slučaju da pojedinac dođe u situaciju da mu zatreba (novčana) državna pomoć, od istog pojedinca država prvo zahteva ispunjenje određenih uslova (redovno slanje molbi za posao, prinuda za prihvatanje svih poslova koji se nude u tom trenutku, bez obzira na struku, itd.) pa tek onda, ukoliko se ti uslovi ispune, odobrava se i zahtev. Paralelno sa tim pojmovi pomoć ili bezuslovna podrška nestaju iz javnog diskursa. Na taj način su se "teret" i "krivica" za nezaposlenost, kao sistemski problem, prebacili na nezaposlene, koje se uz gubitak radnog mesta mora dodatno boriti i sa stigmatizacijom "asocijalne" i/ili "lenje" osobe.

Uz to, stopa naknade za nezaposlene za lica koja su bez stalnog radnog odnosa duže od godinu dana (ALG II) je snižena na nivo egzistencijalnog minimuma (on iznosi za osobu samca 942 evra mesečno, a stopa ALG II za istu osobu odnosi 409 evra) zbog čega su svi oni koji su je primali bačeni u društveni ofsajd. Kroz te posledice lako je uočljiv i ključni cilj sprovedenih reformi - liberalizacija i fleksibilizacija tržišta rada.

Iako se broj nezaposlenih između 2005. godine (oko sedam miliona) i 2016. godine (približno 3,9 miliona) znatno smanjio, broj osoba u atipičnim tj. prekarnim radnim odnosima se od 2004. do 2014. godine povećao za čak 100 odsto. Dominantne oznake prekarnog rada u Nemačkoj su vremensko ograničeni ugovori o radu, niske plate, honorarni ugovori, rad na lizing, itd.

Najčešće se mlado radništvo nalazi u prekarnom radnom odnosu, naročito kada je u pitanju rad na određeno. Preko 60 odsto mladih između 20 i 35 godina zaposleni su na određeno. Posledice toga su značajne, pogotovo kada su u pitanju neizvesnost u planiranju budućnosti, kao i stalni strah od gubitka posla. Dodatnu poteškoću stvara i činjenica da su plate zaposlenih na određeno često na nivou minimalca (8,84 evra bruto po satu od 1. januara 2017) i za radno vreme od 40 sati nedeljno to je plata od tek bruto 1.532 evra mesečno ili 1.224 evra neto za neoženjenu osobu bez dece. Za poređenje, egzistencijalni minimum iznosi 942 evra neto mesečno, a da bi se zadovoljio prosečni nivo potreba pojedinca potrebno je oko 1.010 evra.

Uzimajući u obzir visoke troškove života u većim gradovima kao što su Frankfurt ili Minhen, gde su stanarine veoma visoke, život na rubu siromaštva i zavisnost o dodatnoj socijalnoj pomoći uprkos radu uz puno radno vreme je realnost za 15,5 odsto mladih između 20 i 35 godina života. U brojkama to iznosi oko 274.000 osoba. Problemi radnika u (prekarnoj) radnoj sferi su mnogobrojni. No koja bi bila moguća rešenja? Šta bi moglo usporavati razvoj sve jače i intenzivnije prekarizacije radne snage - ne samo u Nemačkoj, nego i u cijelome svijetu?

Jedan od odgovora svakako je jačanje sindikata kroz masovnije učlanjenje radne snage jer jak sindikat znači istovremeno i jaku pregovaračku snagu u kolektivnim pregovorima. Trenutni stepen sindikalne organizovanosti u Nemačkoj iznosi oko 19 odsto, dok je među mladima tek 14 procenata. Uključenost u kolektivnim pregovaranjima iznosi oko 49 odsto. Ako to uporedimo sa npr. Austrijom, u kojoj je stepen organizovanosti oko 28 odsto, a čak 95 procenata svih plata se reguliše putem kolektivnog ugovora, onda se jasnije vidi razlika i u visini bruto primanja između ove dve zemlje. Naime, tamo prosečna godišnja plata iznosi 26.678 evra bruto, što je oko 2.223 evra mesečno.

Autorka je aktivistkinja nemačkog sindikata uslužnih delatnosti Ver.Di

povezane vesti

komentari (1)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Драгиша

31. oktobar 2017.

"Prekarijat" и "percipira" Овај чланак је препун варваризама од којих сам само навео два која до сада још нисам чуо. Читајући га питао сам се да ли у њему уопште има и једне једине српске речи ? Да ли сте ви нормални и свесни где ће нас ово одвести ? Да ли сте свесни да тиме уништавате српски језик ? Народ који изгуби свој језик онда је тај народ изгубо своју културу. Значи да је он духовно мртав. Редакцијо Данас-а да ли то желите Србији и српском народу ?