Site name

Svedočenje dvadesetosmogodišnjeg Andrija Andruškiva, bogoslova koji radi kao menadžer odnosa sa javnošću u Kijevu, o Majdanu

Govorio sam umirujuće reči o ljubavi i miru

* Video sam požrtvovanost ljudi koji su želeli promene

Desetog decembra su već počele sve te besmislice o mogućem razbijanju demonstracija na Majdanu.

27. decembar 2017. 16:00

Govorio sam umirujuće reči o ljubavi i miru

Počelo je telefonskim pozivom - bili smo na poslu, neko je pozvao i kaže: "Brzo u Mihajlivsku ulicu, pristiže vojska; trebalo bi da ih sprečimo." Došao sam sa posla do Mihajlivske sa suprugom, brzo smo stigli. Tamo su bila tri vozila puna vojnika sa štitovima - izmeštali su ih na ulicu Gruševskog. Tamo sam sreo Lizu Šapošnik - devojčicu invalida, radila je u kuhinji u Domu sindikata. Video sam da je dosta brzo i dosta dugo radila; mogla je da obavi dosta monotonog i besmislenog posla, ali je nekako uvek bila vesela. Tamo sam sreo Volođu Vjatroviča - nisam se družio sa njim; poslednji put pre ovoga smo se sreli i popričali u Lavovu na mitingu kod univerziteta "Ivan Franko". Bila je tamo i moja prijateljica Vira Bij sa Katoličkog univerziteta. Sišao sam sa njima od Mihajlivske do Ukrajinskog doma - vojnici su došli do početka ulice Gruševskog, postrojavali su se. Bio je tamo Jegor Soboljev, i imali smo priliku da im nešto kažemo. Govorim: "Vira, hajde da kažemo nešto momcima." Vira je počela da govori. Razmišljali smo: postoji opcija - tu su oni, tu sam ja, tu i je i megafon, možemo im nešto reći.

Govorio sam im: najverovatnije je većina vas krštena ili su kršteni vaši roditelji, bake. Takođe, na svakoj liturgiji u svakoj crkvi bilo koje vere, postoji ih na hiljade po Ukrajini - svaki dan se na liturgiji mole za državnu vojsku. U suštini, za svakog od vas. I na večernjoj liturgiji svakog dana u svakoj crkvi peva se psalam sa stihovima: "Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnika." Govorio sam: "Momci, vi sada sarađujete sa bezbožnicima, onima koji su tek tako tukli ljude (tada su ih još uvek samo tukli). Pred vama je savršena prilika da takvo nedelo sabotirate." Bilo je jasno da se nešto u njima komeša, jer odvraćaju pogled; shvatili su da su upali u neko zamešateljstvo iz kojeg bi želeli da se oslobode. Bar se meni tako činilo.

Jedanaestog decembra je mom ocu bio rođendan. U trenutku kada smo stigli, usred noći zove majka. Tu su takođe bile dve opcije: mogao sam da se javim, i ona bi po zvuku tačno znala gde sam, a mogao sam i da se ne javim i da je dovedem do infarkta. Stao sam iza šatora kod Glavne pošte, baš u trenutku pošto su nam dali šlemove. Pita me: "Andrij, gde si?" Odgovaram: "Na Majdanu sam." "Ne, Andrij, gde se nalazite?" Govorim: "Na Majdanu smo." I ona kaže: "Hvala Bogu." Shvatio sam da je majka u tom trenutku gledala televiziju i sama shvatala šta se dešava. I rekla je: "Tata je krenuo do vas." Jedanaestog uveče je već bio tu. Tamo smo se i našli, i rekao sam mu: "Tata, nismo te očekivali; mislili smo da ćemo ti čestitati rođendan kada stignemo kući. Ali imamo za tebe poklon: želimo da ti poklonimo Majdan." Tata je tada mnogo plakao... (plače) Dođavola...

Još uvek je bio decembar, taj glupi decembar. Tada sam puštao muziku noću... To je bilo... Ne znam, negde u to vreme, sredinom decembra, Ruslana je objavila na Fejsbuku da su joj potrebni voditelji i di-džejevi za noćnu scenu. Odgovorio sam joj da imam iskustva sa tim - vodim korporativne događaje i mogu da puštam muziku. Odgovorila mi je posle nekih pola sata: "Dođite, evo mog broja telefona, možete li da dođete danas?" "Da, naravno." Došao sam, ne sećam se kada tačno. Isprva sam samo puštao muziku, zatim je bilo trenutaka kada nije bilo voditelja, kada je bilo prekida, pa kad vidim da je scena prazna... Tamo su bile devojke, dve Aline i još Natalija. I tako sam uzimao mikrofon i govorio ljudima ono što sam mogao da kažem: umirujuće reči o vrednostima, ljubavi, miru... Vrlo dobro se sećam da nije bilo voditelja u noći između 20. i 21. decembra. To je najduža noć u godini. Zaista je bila najduža. Tada sam puštao muziku, tada je takođe bilo jako emotivno; tada je uveče već bio jako mali broj ljudi na Majdanu, do jutra je ostalo možda njih 150. I u tom trenutku... samo izlazi Sunce. Kada se nalaziš na sceni na Majdanu, samo gledaš kako izlazi sunce: isprva u izmaglici, potom sija. Na Majdanu je još uvek mračno, a tamo iza hotela "Ukrajina" se već razdanilo. Tako je otprilike bilo: najduža noć na Majdanu se tako završila. Tada je već bio minus.

A ovo se već desilo 22. januara. Supruga i ja smo se probudili kod poznanice u stanu posle noćnog dežurstva: u nečemu smo ispomagali, nešto smo nosili. Oksana je tamo radila u kuhinji, na kraju smo dospeli kod prijateljice koja živi u centru, da bismo se ujutru probudili i čuli da su ubili Nigojana1. To je bilo apsolutno za ne poverovati... Uzeo sam svoj megafon. Došli smo do linije odbrane, popeo sam se na ogradu, počeo sam da se obraćam specijalcima, "berkutovcima", oni su lupali štitovima; činilo mi se da ti ljudi ne shvataju šta se desilo, ne shvataju da je malopre ubijen čovek sa njihove strane. Ne znam, uvek se trudim da merim sve nekakvim ljudskim merama, ali ti ljudi koji su bili sa druge strane, to su bili ljudi iz filma "Gospodar prstenova", oni na strani Orki - jer su nam se ti ljudi smejali u lice i uzvikivali na ruskom "Tako vam i treba!", i tada mi je postalo jasno - ta momčad su bila spremna da ubiju još ljudi.

Osamnaesti februar, kod hotela "Kijev". Krenuo sam na posao, moja supruga takođe. Zajedno radimo. Razmišljao sam još da ujutru dođem do Majdana, da se prošetam do Parlamenta... Stigli smo u kancelariju, radili smo, radili, izlazili na poneke puš-pauze - i negde oko jedanaest bilo je jasno da se nešto dešava u Marijinskom parku. Počeli su da javljaju da su potrebni lekovi. Kod nas u kancelariji bolnica je ostavila hrpu svega i svačega, nismo stigli sve da odnesemo na Majdan. Tamo je bilo zavoja, anestezije, gomila špriceva - sve to smo strpali u četiri kese i pošli ka Marijinskom parku. Došli smo do Doma oficira i predali sve to na ulazu momcima iz Samoodbrane. I šta se desilo dalje... Došlo je do nekog komešanja u Marijinskom parku, nismo tačno videli šta: nekakva eksplozija, pucnjava, ali to je već bilo negde oko jedan popodne. Kaže Oksana: "Hajde da odemo u Institutsku ulicu, da vidimo šta se dešava tamo." Odlazimo u Institutsku, već smo na drugoj raskrsnici, već smo iza Luteranske ulice - ne snalazim se baš najbolje u sporednim ulicama, ali do Šovkovične zasigurno još nismo bili stigli. I tako mi idemo, idemo, prolazimo hotel "Kijev" - on se nalazi preko puta Marijinskog parka, na toj raskrsnici. Samo smo stajali u gomili, to što se dešavalo bilo je još jako daleko. Videlo se da neki automobili gore.

Čuo se pucanj, koliko sam shvatio, s krova - gumeni metak me je samo pogodio u rame; bio sam bez šlema, bez ičega, ali očito je doleteo izdaleka, zato me je samo udario. Nosio sam kaput, zbog toga je samo odskočio i pao na zemlju. Eto, uopšte ne moraš da se nalaziš u centru dešavanja, a možeš da ostaneš bez oka. Ničim nisam gađao, nikoga nisam tukao u tom trenutku - držao sam suprugu za ruku i stajali smo u gužvi. "Berkut" je već počeo da napada, otrčali smo nazad do Kriposne ulice; videli smo da je "Berkut" već počeo da sustiže ljude, već su ih saterali u Kriposnu - tamo smo pomagali u izvlačenju ranjenika. Osamnaesti februar, Institutska ulica... Došao je Nazar, naš poznanik iz Samoodbrane, rekavši da je Domu oficira potrebno još lekova.

Otišli smo nazad do kancelarije i uzeli još šest ogromnih kesa. Shvatili smo da ne možemo sami da ih odnesemo, pa smo se dogovorili sa kolegom da nam pomogne... Došli smo na Majdan, odneli sve to u Dom sindikata, pa smo se popeli uz Institutsku do metro-stanice "Hreščatik". I upravo u tom momentu je "Berkut" počeo da goni sve do barikada... Šta se sve tamo dešavalo! LJudi su bili u tesnacu, čuli su se krici - bilo je jasno da oni koji stoje na barikadama ne mogu da gađaju ljude "koktelima", jer između "naših" i "njihovih" uopšte nema razlike - postojao je veliki rizik da gurnu "naše" u prijateljsku vatru.

Polako smo išli do Oktobarske palate. "Berkut" je već samo gonio sve. Jasno se sećam: stojimo kod palate i govorim da krenemo dole. Ja i neki mladići smo se obreli na mostu, počeli smo da gađamo kamenjem, ali "Berkut" se nekako tehnički držao na odstojanju. Počeli su da nas opkoljavaju, supruga je već stajala u toj povorci koja je dodavala kamenje onima gore; ja sam pomagao u razbijanju pločnika dok nije prišao neki lik i rekao: "Daj, ja ću". Stao sam u tu povorku, dodavali smo i dodavali, ne znam koliko dugo. Odozgo su dopirali pucnjevi - na kraju je, "Berkut" zauzeo i Palatu, i most, i već su krenuli da trče dole, u pravcu Majdana - to je bio takav žestok momenat.

Odlomak iz knjige "Majdan. Ispovesti. Kijev 2013-2014", čiji autori su Leonid Finberg i Uljana Golovac, a izdavač "Duh i Litera". Prevod teksta: Milovan Milojević

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.