Još nedavno je uvođenje doplatne markice za Hram svetog Save (što je bila zakonita, makar i mnogima antipatična, odluka države) izazvalo više antiklerikalnih kritika nego što je bilo ukazivanja na pasivnost državnih organa na planu zaštite propovednika, vernika i objekata verskih zajednica koje su bile fizički napadane. Jedna klasična kvantitativna analiza sadržaja potpuno bi dokumentovala ovu promenu, mada njoj u prilog govori veći svakodnevno praćenje javnih reakcija na pitanja ostvarivanja verskih sloboda i verske ravnopravnosti.

Ovo je nesumnjivi pomak napred. Nerealno je očekivati od verskih zajednica da se odreknu važnih sadržaja sopstvenih učenja. Osim toga, takav zahtev bio bi u neposrednoj suprotnosti s pravom na slobodu veroispovesti. Sukob nevladinih organizacija s nekim verskim zajednicama ne sme da bude sukob u kojem se osporavaju njihove temeljne vrednosti i njihov identitet. U pitanju su idejni i psihološki resursi kojih se verske zajednice ne mogu odreći; odricanje ne bi značilo promenu nego ukidanje njihovog identiteta. Na taj način kritika verskih zajednica širi front otpora, a zbog posledica često zaglušujuće medijske buke koja ometa racionalno rasuđivanje, ona takođe sužava front podrške vrednostima i akcijama organizacija civilnog društva. Ne može se od crkava tražiti da ne budu crkve, sa svim njima svojstvenim idejnim sadržajima i predanjima. Ali, od države se može i mora tražiti da bude nepristrasna.

Još jednu rečo ovome. Organizacije civilnog društva bave se zaštitom manjina. Treba imati u vidu da su manjine redovno tolerantnije od većine upravo stoga što su, kao manjine, slabije. U situaciji kada se manjina negde javlja kao većina (dovoljno je pomenuti odnos frankofonih prema pravima anglofonih Kanađana u Kvebeku) problem tolerancije se ponovo javlja, ali sa izmenjenim ulogama. Država mora da bude nepristrasna, a nevladine organizacije načelne u svakom ovakvom slučaju.