Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.

Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.

Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.

Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.

Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.