Dakle, Veselin Uzunović, Ivica Jeremić, Nikola Ivanovići Aleksandar Jeremić, sva četvorica mladi ljudi i sva četvorica iz sela Popučke, nastradali su 21. januara na obilaznici puta Valjevo-Užice. Evo, citiram šta prema novinskom izveštaju kažu saobraćajni stručnjaci koji su obišli mesto na kojem su poginula četvorica mladića. „Oni su naleteli ‘pežoom 306’ pri velikoj brzini na jedno od ulegnuća na kolovozu između štamparije ‘Valjevac’ i sedišta preduzeća ‘Greda’. Automobil je bukvalno odskočio, udario u bankinu i zakucao se u betonski zid pored puta. U stravičnom sudaru mladići su poginuli na licu mesta.“

Da li se, dragi čitaoci, ma koliko malobrojni bili, iz najrazličitijih razloga, i vi vozite pravcima po zemlji Srbiji, neću reći drumovima i putevima, većpravcima, time što bi trebalo putem biti. Da li se vozite po prestonici, belom gradu Beogradu? Da li znate koliko neshvatljivo dubokih rupa ima i šta bi se dogodilo državi kada bi je svaki vozačtužio za oštećenje tela i automobila, ili barem kada svi vozači ne bi platili registracije i poreze? Da li ste možda primetili kako u nekoliko godina koje su nepovratno za nama pitanje rupa biva rešavano tako što dođu radnici u žutim odelima plus mehanizacija, pa natapkaju crne asfaltne komadiće u rupčage, a onda to potabaju, i to traje izvesno vreme, odnosno dobar deo našeg profanog dnevnog života, sve dok smo zagledani u Kosovo, u daleku prošlost i evropsku budućnost, a onda padne kiša, bude i snega, i sve rupčage ponovo ugledaju svetlost dana.

Šta mislite, kako je na izvesnim deonicama puteva i pravaca, drumova Markovih i turskih, pustih i neosvetljenih, krivo izbeleženih, to jest obeleženih baš na onim mestima, koja, kada ugledate, više ništa ne možete učiniti. Onda evo i izjave saobraćajnog inženjera Miodraga Božovića: „Mladići su sleteli s puta i udarili u betonski zid na mestu na kojem nema zaštitne ograde, koja bi sigurno ublažila udarac. Ulegnuće na putu je dijagonalno, pa se vozilo dodatno destabilizuje prilikom prolaska preko ovog oštećenja. U svakom slučaju vozači moraju biti maksimalno oprezni jer ne vide ulegnuća.“

A najbolje je da ostanu kod kuće i da upšte ne voze. Kao što je najbolje da štedimo struju, i da kupimo one štedljive sijalice, e ne bi li poštedeli državu zidanja hidrocentrale. Jeftinije je, reče.

A najjeftiniji su životi. Samo ne svi, ima skupljih i jeftinijih života. Umesto da je odgovorni rekao - dajte pare za hidrocentralu, ne kradite, pa napravite skladište u Banatskim dvorima, i popravite, uradite, ne „odradite“, nego izgradite puteve na kojima se naplaćuju putarine. Na kojima može biti ograničenja brzine, ali ne i klizišta.

I omogućite pristup prevoznika famoznom beogradskom aerodromu prvo sa imenom Zorana Đinđića, a onda s imenom i nakaznim spomenikom, Nikole Tesle. Aerodrom se zove Nikola Tesla. Isto se odnosi na autobusku stanicu, može li joj se prići?

Dakle, tražim da se utvrdi odgovornost za rupčage, i za ulegnuća i za stanje puteva, zašto je mesto na kojem su poginula četvorica mladića u stvari klizište, što se jasno vidi sa fotografije. Kada se utvrdi odgovornost, krivac ima biti kažnjen, a ne da bude sedeći u Skupštini. Pa za to ne treba Haški sud, zar ne, većnaš, domaći, koji treba da sudi našima. Sa sve Kovačevićem u parlamentu, „Bravo momak, prebio si Amerikanca“.

Ali ovde se radi o četiri naša momka, četvorici nečijih naših sinova, koji su se razlili preko klizišta i otišli u pusto polje oko koga svi ratuju, kao što se i svi razlivamo preko klizišta i pustih polja. Lepo se vidi kako ivice idu u ništa. Jer smo mi, naši životi to ništa. Razlivamo se kao fleke, bez odgovornosti. Sve je po zakonu i sve je po poslovniku. U redu, neka bude i zakon o klizištima i rupama.

Koliko mrtvih treba da bi se takav zakon doneo.

Pa nije u pitanju Deklaracija o Srebrenici, većsu uvek u pitanju rupe i grobnice. I kako nema traga mogućeg povezivanja zakonomernosti zločina i odsustva svake odgovornosti.

Kakve su to rupe u glavi, koje se ne mogu popuniti progonom Peščanika, progonom imenovatelja?