ROMI U SRBIJI - IZMEĐU DISKRIMINACIJE I INTEGRACIJE

Mrlja na savesti društva

Autor: Željko Pantić

Vizna liberalizacija i svetska ekonomska kriza - ove dve teme bile su, sasvim neočekivano, u fokusu jedne konferencije o položaju Roma u Srbiji, koja je po svom tematskom okviru trebalo da bude sve samo ne ekonomska. Ipak, kao i sve ostalo što u Srbiji treba rešiti, i problem društvene integracije Roma, ostaje u domenu lepih želja, bez ozbiljnih novčanih sredstava koje država treba da izdvoji.

Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda, bio je panelista koji je svojim izlaganjem izazvao najviše emocija i reakcija, pre svega zbog toga što se nije previše trudio da poštuje uzuse političke korektnosti, pa je bez previše emocija ukazao na ekonomske aspekte problema integracije Roma, koji su, barem do sada, ostali van fokusa najšire javnosti. Takođe, bez želje da se na bilo koji način umanji istorijski značaj vizne liberalizacije kroz stavljanje Srbije na belu šengen listu, nakon ove konferencije postalo je jasno da je u tom procesu ipak plaćena nezanemarljiva ekonomska cena, kroz potpisivanje ugovora o readmisiji. Tako se Srbija, ali pre svega vlast u Beogradu, suočila sa prilivom desetina hiljada Roma, koji su na osnovu tog ugovora, iz zapadnoevropskih država, vraćeni u svoju matičnu državu, koja praktično ne zna šta će sa njima.

Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda, ukazao je da je raseljavanje nehigijenskog naselja ispod Gazele, koštalo preko dva miliona evra, a na samoj konferenciji bilo je puno onih, posebno iz nevladinog sektora, koji su imali primedbe na tok i realizaciju celog ovog procesa. Kada bi se samo kopirao model raseljavanja Roma ispod Gazele, i primenio na preko sto divljih romskih naselja koja sada postoje u Beogradu, cena tog projekta bila bi preko 400 miliona evra. Ta cena bila bi i veća, ukoliko bi u skladu sa primedbama nevladinog sektora, taj proces bio na još višem nivou od onog koji je realizovan prilikom raseljavanja tzv. Karton sitija. Tih 400 miliona evra odnosi se samo na Beograd, a koliko bi koštala stambena integracija Roma na nivou cele Srbije, nije teško izračunati, i izvući zaključak da Srbija tih para jednostavno nema. Upravo zato, pomalo je neukusno nezadovoljstvo usmereno prema Milanu Krkobabiću, pre svega zbog toga što je grad Beograd decenijama gomilao probleme sa Romima, a upravo ova gradska vlast je učinila makar nešto, da život Roma i njihove dece, koji su godinama živeli pod vedrim nebom, bude nedvosmisleno bolji i lakši. Šta ćemo sa ostalih devedeset devet divljih romskih naselja u Beogradu, i hoće li biti sredstava da se makar još nekoliko puta u Beogradu ponovi model raseljavanja ispod Gazele, ostaje da se vidi. Politička nekorektnost u izražavanju svojih stavova prema diskriminaciji Roma, koju su mnogu učesnici konferencije zamerili Milanu Krkobabiću, nije neobična u Srbiji. Te stavove deli ogromna većina ljudi u Srbiji, neki to kažu, neki to misle, a za razliku od svih njih, gradska vlast u Beogradu je imala šta da pokaže na ovoj konferenciji, konkretni projekat promene života Roma i njiihove dece nabolje, i taj projekat je možda nesavršen, možda nedovoljan, ali je ipak prvi ozbiljan projekat te vrste nakon puno godina. Mnogo su gori gradonačelnici gradova širom Srbije, koji o diskriminaciji Roma misle isto kao Milan Krkobabić, ali govore sasvim suprotno od onoga što misle, dok za Rome nisu uradili apsolutno ništa. Ovako, ispada da bi gradu Beogradu bilo bolje da ništa nisu uradili za Rome, pošto ih tada niko ne bi kritikovao, trebalo je samo da misle jedno, pričaju drugo i ne rade ništa.

Ministar Svetozar Čiplić, čije Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, po ocenama svih relevantnih romskih organizacija, čini maksimalne napore da reši decenijama nagomilane probleme, ukazao je da je budžet za rešavanje takvih problema daleko od dovoljnog, tako da će biti uspeh ako i postojeća skromna sredstva, u narednoj budžetskoj godini ostanu na istom nivou, i prežive „čistilište“ smanjenja javne potrošnje u procesu dogovora sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Posebno pitanje predstavlja ponašanje samih Roma, i njihove elite. Gotovo nadrealno zvuči citat iz jednih romskih novina objavljenih daleke 1935. godine, koji je na konferenciji izneo Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN, u kome se konstatuje da onoga trenutka kada neki Rom uspe da stekne imetak dovoljan da izađe iz siromaštva, on se i distancira od problema i nedaća sopstvenog naroda. Sedamdeset godina kasnije, stanje je gotovo nepromenjeno, veliki broj Roma koji je u Srbiji potpuno društveno integrisan, nema praktično nikakvu meru solidarnosti ili interesa za probleme sopstvenog naroda. Ne postoji društvena ili nacionalna grupa, koja je rešavanje svojih problema uspela da realizuje tako što se veliki deo njene elite distancira od tih problema. Upravo zato, prisustvo velikog broja obrazovanih Roma na konferenciji u hotelu Hajat, nadahnuta izlaganja Osmana Balića, koordinatora Lige za dekadu Roma i Petra Antića, pomoćnika ministra za ljudska i manjinska prava, kojima se pozivaju Romi da uzmu ozbiljno učešće u proceduri izbora za romske nacionalne savete, ulivaju nadu da se i na ovom polju nešto ozbiljno menja.

Danica Vučenić, autor i voditelj emisije „Kažiprst“ na RTV B92, ukazala je u svom izlaganju da je i medijsko izveštavanje o Romima deo problema, pošto u medijskim izveštajima praktično nema društveno integrisanih Roma, tako da je sve što u medijima o Romima imamo, uglavnom tragično, mračno i tužno. Možda upravo zbog takve medijske slike, Romi koji su lekari, advokati ili profesori, neretko biraju da gledaju svoja posla, umesto da se ozbiljno angažuju na razbijanju stereotipa i predrasuda o svom narodu. Romska srednja klasa, za najširu javnost ostala je potpuno nevidljiva, svi ti ljudi koji već treću generaciju zaredom završavaju fakultete, svi ti ljudi koji su stekli imetak radom u inostranstvu ili su na neki drugi pošten način, radeći u Srbiji, izašli iz začaranog kruga siromaštva i nepismenosti. Njih u medijima Srbije praktično nema. Podaci izneti na konferenciji ukazuju da društveno integrisanih Roma ima blizu 40 odsto, dok Roma koji žive van društvenog sistema u divljim naseljima ima oko 60 odsto. Umesto da medijskom afirmacijom pozitivnih primera među Romima, 40 odsto društveno integrisanih Roma počne da vuče na svoju stranu onih 60 odsto koji nisu integrisani, iskrivljena medijska slika romske crne hronike učinila je da 60 odsto Roma koji žive u siromaštvu i bedi vuče 40 odsto društveno integrisanih Roma u potpuno distanciranje od problema svog naroda.

Pitanje diskriminacije Roma u Evropi, deo je vekovnog nasleđa, a u Srbiji je značajno manje izraženo u odnosu na nezanemarljiv uticaj nasilnih rasističkih pokreta koji postoje u državama EU, poput Češke, Slovačke ili Mađarske. Možda nikada nije dovoljno vrednovana činjenica da u Srbiji, čak i nejekstremnije parlamentarne desničarske opcije, čak i u najtežim vremenima, praktično nikada nisu svoj populizam usmeravale protiv Roma. Ipak, to ne znači da treba da zbog toga, ignorišemo činjenicu da desetine hiljada ljudi, žena i dece, nedaleko od nas, žive u svom paklu pod vedrim nebom, bez osnovnih uslova za život, bez nade i budućnosti, i da tako nemoćni, neretko i diskriminisani, ostaju mrlja na savesti društva u celini.