REPORTAŽA - Reporteri Danasa sa ovdašnjim „bubadžijama” vozili trasom gde je pre 70 godina održana jedina srpska Formula 1

„Buba” ima dobru dušu

Ovi novi automobili nemaju vek. Ovaj ima. Sada je autoindustrija smišljena tako da auto ne može da traje dugo, jer šta bi radili ovi iz fabrika?! Bubu je zatvorila njena dobrota. Dugo traje. I to nije valjalo – priča Vladimir Stojanović

Autor: Dragoljub Petrović

Jedva smo iskukali da nam odobre ovaj skup… Znate, zabranjeni su svi skupovi u centru Beograda, pa smo im nekako objasnili da je ovo periferija – pričao nam je Marko Ilić, potpredsednik Udruženja ljubitelja Folksvagenovih vozila “Buba Beograd”, dok smo na krivini kod beogradskog zoološkog vrta skretali u Tadeuša Košćuškog.

Prema „bubi“ se odnosi kao prema članu porodice: Marko Ilić

Kolona od četrdesetak “bubadžija”, ljubitelja “buba”, automobila koji je počeo da se proizvodi 1939. godine, želeli su da obeleže ovaj mali jubilej, kao i sedam decenija koliko je prošlo od trke oko Kalemegdana, jedinog svetskog Grand prija ikada voženog u Srbiji.

- Bukvalno dan pre početka Drugog svetskog rata, 3. septembra 1939, ovde je vožena trka koja je bila u rangu današnje Formule 1. Bilo je prisutno 100.000 gledalaca, a Beograd je tada imao 170.000 stanovnika. To je ova trasa. Tu kod restorana “Park” bio je start – pričao je Marko dok smo jurili istom maršrutom.

Uz povremeno zaustavljanje na semaforima, kojih u ono vreme nije bilo. A nije bilo ni veselih Roma koji su zagledali karoseriju: “Kume, koje je godište ovaj auto, mora da je mnogo star”.

- Voženo je deset krugova, od zvučnijih marki tog vremena bili su tu “mercedese”, “auto-union”, “mercedes”, “alfa-romeo”… Pobedio je Volari, velika trkačka zvezda, u rangu Fanđa. Trkali su se i motociklisti, drugo mesto je osvojio naš Mika Borisavljević, na motoru koji je sam napravio. Jedini Srbin koji je vozio te svetske trke bio je Boško Milenković, na “be-em-veu”. Te trke bi se nastavile kod nas i posle rata, ali su komunisti zabranili sve što je retrogradno – priča Marko.

Na skretanju kod Francuske ambasade, objašnjava da su tadašnji bolidi bili snažne mašine, mogli su da dostignu i 300 kilometara na sat.

-Ti vozači su bili jako hrabri. Voziti u tadašnjim sigurnosnim neuslovima, bez pojaseva, rol- barova, bila je velika hrabrost. Zato su i ginuli masovno. Bilo kakav kiks pri tim brzinama bio je koban - objašnjava Marko, dok u njegovoj “karman džiji”, sportskoj “bubi”, stižemo na cilj – Muzej vazduhoplovstva u Surčinu.

Tu su “bubadžije” pokazali zašto ih smatraju “posebnim osobenjacima”. Zagledali su kola od drugih, nežno šakom gladili karoserije. Falilo je samo da pre ulaska u kola obuku papuče.

- Buba u odnosu na druge automobile ima dušu. Mi imamo prema njoj odnos kao da je živo biće, član porodice. To je automobil koji ima najveću pouzdanost što se tiče kvarova, održavanje je svedeno na minimum. Sve bube su oldtajmeri, od prve proizvedene 1939. do poslednje koja je sa trake sišla 1987. u Meksiku – kaže Marko Ilić.

U Srbiji ima oko 3500 “buba” na točkovima, a udruženje ima 130 članova koji se redovno okupljaju četvrtkom na Savskom pristaništu..

Miloš, mladić rođen 1975, sedi u “bubi” koja je napravljena 76. godine. - Kod mene je već 14 godina. Ranije je nisam smatrao autom. Voleo sam kola velike kubikaže. Onda sam slučajno naleteo na ovu. Moraš da kupiš “bubu” pa da skapiraš zašto je toliko dobra. Jednostavna je mehanički, možeš s njom da uradiš šta god želiš. Pogledaj ove bube, imaš mali milion stilova. Desetak, petnaest njih su zvanični, a ostalo je do vlasnika. Putovao sam njom na more i nikad se ne kvari. Sa novim automobilom sam imao više problema nego sa starom “bubom”. Najveća intervencija za četrnaest godina je bila što sam joj zamenio kočione paknove, a to je habajući deo - kaže Miloš.

- Koliko može da razvije? – sledi pitanje iz “Nacionalne klase”. “Je l’ je ganjaš…”

- Ovo je greota da se ganja. Zavisi šta staviš pozadi…

- A pozadi je kamen?

- Ma, jok, pozadi je motor. Njega možeš da napraviš kako hoćeš. Možeš da napraviš 2700 kubika.

Auto-limar Vladimir Stojanović rođen je kad i prva “buba”.

- Ovu moju, sklepao sam od tri različite. Vozim je 37 godina. Slabo se kvari, ali traži sve da joj date. Nema nikakvog budženja ko kod ovih drugih kola. Ono što je njeno to morate da joj omogućite i ona će duplo da vam vrati. Ako su svećice “bošove”, biće “bošove”, platine mora da su njene… Sklepao sam je jednostavno - od onoga krilo, od onoga haubu, godinu dana mi je trebalo. Ne znam da me je gde ostavila na drumu. Išli smo na more svake godine, nikakav problem. Žena mi je s Kopaonika, na planinu se popne s lakoćom. Ovi novi automobili nemaju vek. Ovaj ima. Sada je autoindustrija smišljena tako da auto ne može da traje dugo, jer šta bi radili ovi iz fabrika?! Bubu je zatvorila njena dobrota. Dugo traje. I to nije valjalo – priča Vladimir, koji je u Nemačkoj radio na proizvodnji “buba”.

Polovna “buba”, kažu „bubadžije”, ako je u dobrom stanju košta 1.500 evra. Mogu se u svetu kupiti i rariteti za 25.000 evra. Čar je što su “bube” prelazile i po pola miliona ili milion kilometara bez problema. Limarija je kvalitetna, delovi izdržljivi, zato su, dodaju - i opstale u tom broju. Uz to, ne kradu se.

- Romi su nekada krali, skidali šasiju, i koristili je za prevoz sekundarnih sirovina, pošto trpi sve...

Hleb i registracija

- Svuda u svetu su oldtajmeri izuzeti iz normalnog finansijskog sistema registracije. Plaća se godišnje 10 evra. Samo kod nas ja moj auto koji vozim pet puta godišnje, plaćam kao neko ko prelazi 20.000 kilometara. Pet godina stoji zakon o registraciji, a kad se bunimo, kažu: “Ih, vaš problem je bez veze. Ovde ljudi nemaju leba da jedu…”