NAŠA PRIČA - Radnici privatizovanih preduzeća u Srbiji često žrtve strateškog mobinga, specifičnog za zemlje u tranziciji

Kancelarija bez prozora

Predrag V., radnik: Zajedno sa kolegama koji su „višak” smešten sam u potkrovlju. Niko nam se ne obraća. Čekaju da sami odemo * Jasmina Nikolić: To je način na koji se višak zaposlenih raznim šikaniranjem bukvalno otera * Aleksandar Ilić: Javlja nam se tri do pet žrtava dnevno

Autor: Katarina Živanović

- U preduzeću postoje nezvanične „liste“ podobnih i nepodobnih, dakle onih kojih se treba otarasiti. Već nekoliko meseci, zajedno sa kolegama koji su „višak” , smešten sam u potkrovlju, u kancelariji bez prozora. Ne daju nam nikakva zaduženja, plate nam smanjuju. Niko nam se ne obraća. Čekaju da sami odemo. Firma je privatizovana, ali po ugovoru ne smeju da nas otpuste. Gde da odem, kad sam u preduzeću proveo 23 godine i od plate izdržavam četvoročlanu porodicu? - pita se radnik Predrag V. u razgovoru za Danas.

Predrag tvrdi da je žrtva mobinga i da svakodnevno trpi poniženja koja, prema njegovim rečima, treba da ga navedu da napusti radno mesto.

- Posle Nove godine, stajao sam sa kolegom na hodniku. Direktor ga je pozdravio i čestitao mu Novu godinu. Mene nije ni pogledao. Osetio sam se bedno, poniženo, bezvredno. Depresivan sam i neraspoložen, što se odražava i na moj porodični život – ističe Predrag. Za pomoć se obratio udruženju „Stop mobing” jer, kaže, ne vidi izlaz iz svoje situacije.

Aleksandar Ilić, predsednik udruženja, objašnjava da se u ovom slučaju ne radi o običnom mobingu, naglašavajući da je reč o specifičnoj vrsti, takozvanom strateškom mobingu, koji se vezuje upravo za zemlje u tranziciji.

- Kada prema kolektivnom ugovoru, najčešće kod privatizovanih firmi, poslodavac nema pravo da otpusti radnika, on onda pribegava takvom ponašanju i ugnjetavanju koje će zaposlenog navesti da sam napusti preduzeće, jer neće moći da trpi torturu – objašnjava Ilić.

Jasmina Nikolić, rukovoditeljka Viktimološkog društva Srbije (VDS), kaže da se strateški mobing sprovodi prema određenoj grupi zaposlenih, tehnološkom višku, bilo u već privatizovanom preduzeću, bilo u firmi pred privatizacijom, radi lakše prodaje.

- U zemljama u tranziciji i u procesu često kriminalne privatizacije postoje odstupanja od izvorne definicije i motiva mobinga. To je često način na koji se višak zaposlenih raznim šikaniranjem bukvalno tera da napusti posao svojevoljno, čime oslobađa poslodavca svih zakonskih obaveza koje bi imao prema otpuštenom radniku – najčešće otpremnine. Kod strateškog mobinga, žrtve su radnici pred penzijom, niskokvalifikovana radna snaga ili mladi radnici bez iskustva – objašnjava Nikolićeva.

Mobing se, inače, definiše kao oblik ponašanja na radnom mestu, kojim jedna ili više osoba psihički zlostavlja i ponižava drugu osobu sa ciljem ugrožavanja njenog ugleda, ljudskog dostojanstva i integriteta, sve do eliminacije sa radnog mesta. Ugnjetavanje može biti periodično, ali i svakodnevno. Iako je ponekad teško utvrditi da li se u konkretnom slučaju radi o mobingu ili osoba misli da je žrtva, dodatni problem u našem društvu predstavlja činjenica da se termin mobing ne pominje ni u jednom zakonu, kao i da stručnjaci koji bi trebalo da se bave ovom problematikom vrlo često nisu dovoljno obučeni.

- Poražavajuće je da u Srbiji postoje psiholozi koji ne znaju šta je mobing, dok mnogi poslanici u Skupštini misle da mobing ima veze sa mobilnom telefonijom – objašnjava Aleksandar Ilić.

Prema rečima naših sagovornika, žrtve mobinga su podjednako i žene i muškarci. Ukoliko se izuzme strateški mobing, najčešće žrtve su mladi, tek zaposleni i ambiciozni radnici.

- U najvećem broju slučajeva žrtve su najsposobniji i najkompetentniji, mladi puni znanja i energije, kreativni, koji žele da nešto promene i koji se ne plaše da to i kažu, upravo oni koji izazivaju zavist kolega. Neretko, u pitanju su osobe visokih moralnih standarda koje nisu spremne za etičke kompromise, osobe koje ne pristaju na cinkarenje i ostale stvari koje nemaju veze sa njihovom strukom i radnim mestom – ističe Aleksandar Ilić. Kada je reč o moberu (zlostavljaču), Ilić dodaje da su to manje sposobne, ali moćne osobe „bez kapaciteta za ljubav, radost, igru, kreativnost, davanje i deljenje”.

- Moberi su osobe sa pomanjkanjem emocija. Mobingom prikrivaju nemoć u nekoj drugoj sferi svog života, najčešće privatnoj, u braku ili porodici. Njima se lako pridružuju slabi u strahu da ne postanu žrtve. Identifikuju se s agresorom, odnosno staju na njegovu stranu. Formiraju oko sebe grupu u kojoj dokazuju moć i važnost na račun žrtve. Često se zlostavljači osećaju inferiorno. Postoji i ona poznata rečenica, koja može da oslika profil mobera: „Iza svake prepotencije stoji neka impotencija” – objašnjava Ilić.

Jasmina Nikolić ukazuje na to da se u svetu mobing prvenstveno posmatra kao rezultat psihopatologije mobera, po definiciji narcisoidne i po nekom osnovu iskompleksirane osobe, koja svoje frustracije „leči na poslu“, nalazeći pogodnu žrtvu.

Prva presuda za mobing doneta je u Srbiji krajem 2008. S obzirom na to da u našoj zemlji još nije donet zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu (nalazi se u skupštinskoj proceduri), tužbe protiv mobinga podnose se na osnovu Zakona o radu, Krivičnog zakona (najčešće član 137 – povreda dostojanstva), i po Zakonu o obligacijama, radi naknade materijalne i nematerijalne štete uzrokovane mobingom.

Čekajući da država donese zakon, osobe kojima je potrebna pomoć javljaju se građanskim udruženjima. Predsednik “Stop mobing” kaže da se ovom udruženju u proseku javlja tri do pet žrtava dnevno.

Kazne za mobere

- Prema Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, kazne za mobere su prilagođene zakonu o prekršajima. Kreću se u rasponu od 200.000 do 800.000 za poslodavce sa svojstvom pravnih lica, od 100.000 do 400.000 dinara za preduzetnike, a od 5.000 do 40.000 dinara za odgovornog u pravnom licu. Ukoliko se mobing procesuira po Krivičnom zakonu, moguća je i kazna zatvora – ističe Jasmina Nikolić.