Komentari: 0
Ostavite komentar
Ocena: 0.00
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..

07/05/2008

POVODI

Sećanje na mračne devedesete

Autor: Vesela Laloš

Prošlo je punih šesnaest godina od dana kada je pročitan prvi spisak nepodobnih, u dotad mirnom sremskom selu Hrtkovci. Mnogi taj datum, koji se poklopio baš sa Đurđevdanom, uzimaju kao zvaničan početak progona građana hrvatske nacionalnosti iz Vojvodine, koji su imali nesreću da njihovi preci baš ovu ravnicu izaberu za svoj zavičaj, a da se oni tu zadese u vreme kada je mnogima ta činjenica zasmetala.

Sećanje na mračne devedesete

Danas je situacija uglavnom stabilna: Katolička crkva u Hrtkovcima

Prošlo je punih šesnaest godina od dana kada je pročitan prvi spisak nepodobnih, u dotad mirnom sremskom selu Hrtkovci. Mnogi taj datum, koji se poklopio baš sa Đurđevdanom, uzimaju kao zvaničan početak progona građana hrvatske nacionalnosti iz Vojvodine, koji su imali nesreću da njihovi preci baš ovu ravnicu izaberu za svoj zavičaj, a da se oni tu zadese u vreme kada je mnogima ta činjenica zasmetala. Početak svega je svakako ratni sukob u Hrvatskoj i dolazak onih koji su pobegli od tog ratnog vihora, i koji su u proterivanju Hrvata iz Vojvodine videli neku "višu pravdu". Nekadašnji župnik u Petrovaradinu Marko Kljajić, danas u župi Svetog Ivana Kapistranskog na Novom Beogradu, uz pomoć svojih kolega pribeležio je priče o onome što se tih teških devedesetih dešavalo sa vojvođanskim Hrvatima, a zatim je tu hroniku nasilja pretočio u knjigu "Kako je umirao moj narod", koja je jedno od najupečatljivjih svedočanstava brutalnosti kakvoj su bili izloženi Vojvođani "s pogrešnim prezimenom".

Etničko čišćenje

Iz Vojvodine je tokom strašnih devedesetih otišlo nekoliko desetina hiljada Hrvata; po nekim procenama taj broj se kreće i do 40.000. U Hrtkovcima koji su pre rata bili naseljeni pretežno hrvatskim stanovništvom, i u kojem su takođe živeli Mađari, Slovaci i Srbi, danas živi oko sedam odsto hrvatskog stanovništva. Srbi čine blizu 70 odsto, Mađari devet a Slovaka gotovo i nema. Pojedina naselja u Vojvodini su ostala bez ijednog stanovnika hrvatske nacionalnosti, kao što je slučaj sa selom Gibarac, dok u Kukujevcima danas živi tek pedesetak Hrvata, od dve hiljade koliko ih je bilo do devedesetih godina. Šid je takođe pretrpeo etničko ćišćenje - od sedam hiljada Hrvata, iz ovog grada proterano je oko pet hiljada.


Srem je u tom smislu bio posebno pogođen, ali talas nacionalističkog nasilja tih godina stigao je gotovo do svih mesta Vojvodine u kojima živi hrvatsko stanovništvo.


- Počelo je sa brutalnim silovanjem vlasnice jednog restorana u Novom Slankamenu, 1991. godine, a zatim se proširilo najpre na Hrtkovce, a posle i na druga naselja sa hrvatskim stanovništvom. Hrtkovčanin Mijat Štefanac pronađen je mrtav u seoskom ataru, a zatim su usledili Golubinci, Sota, Kukujevci, u kojima je ubijena čitava porodica. A kada se krv prolije šta se može očekivati? Ljudi su bili zastrašeni, i krenula je prognanička lavina. Pod pretnjama, pritiscima, zastrašivanjem, ljudi su napuštali svoje kuće, sela. Od bivših Hrtkovaca danas je ostalo samo ime. Pa i to je pokušano da se izbriše, i da se selu promeni naziv u Srbislavce. Tabla ispred sela je tada bila skinuta, i ono je dugo bilo bezimeno. Kasnije je to poništeno i vraćeno staro ime - kaže Kljajić.
Pretnje su stizale telefonom ("Ustašo, seli se ili biraj dijete koje ti je draže"), simboličnim porukama kao što je ubijeni pas na kućnom pragu ili ispisane na hartiji i pribodene nožem na vratima. Isterivanje iz kuća, maltretiranja, pretresi, optužbe, zlostavljanja, premlaćivanja i ubistva postali su svakodnevna pojava. Narednih nedelja i meseci ubijeno je 14 ljudi.
Katolički sveštenici su bili posebna meta nasilja. Župnik Nikola Kraljević je jednoga dana gotovo do smrti pretučen, od čega se nije ni oporavio, dok su po crkvama podmetani požari. "Tokom septembra 1990. podmetnuta je minska naprava na franjevački samostan i crkvu u Baču, inače spomenik kulture pod zaštitom države. Uslijedili su zatim napadi eksplozivnim sredstvima na crkve i župne stanove u Subotici, Šidu, Novom Slankamenu, Hrtkovcima, Novim Banovcima, Rumi, Nikincima, Moroviću, Gibarcu, Erdeviku, Neštinu, Kukujevcima, Sotu, Srijemskoj Mitrovici, Srijemskoj Kamenici, Surčinu i Vašicama. U ovim napadima, crkve su zadobile različita oštećena, a najviše je stradala crkva u Vašicama, koja je srušena do temelja. A najteže povrede i masovnije kršenje ljudskih i manjinskih prava koje su pretrpjeli vojvođanski Hrvati vremenski se situira uz dva razdoblja - prvo je bilo 1990 -1992, a drugo sredinom 1995. godine", podseća u svojoj knjizi "Hrvati u Vojvodini danas" publicista Tomislav Žigmanov.
Iz svojih kuća isterani su tada mnogi, a jedna od retkih koji su odbili da napuste svoj dom je Hrtkovčanka Julijana Molnar. "Ovo je meni ceo svet, ja ne idem nikuda", rekla je tada.
- Bio je veliki pritisak. Dolazilo je po deset-dvanaest ljudi u naše dvorište i govorilo: "I mene su isterali iz moje kuće, moraš i ti da odeš..." Onda su nam bacili dve bombe da nas uplaše, ali eto, nisu uspeli. Danas se to nekako sredilo, pa prošlo je šesnaest godina, valjda su i oni shvatili da mi što smo ostali nismo ostali da se svađamo, i da se inatimo. Valjda sada vide kakvi smo, bolje nego kada su tek došli, onako ojađeni... Ma, sve su to prevareni ljudi - priča Julijana Molnar.
Nisu odlazili samo Hrvati, već i Mađari i drugi stanovnici katoličke veroispovesti, ali i mnogi koji su bili u porodičnim vezama s njima.
- Tom nacionalno inspirisanom nasilju suprotstavili su se pre svega predstavnici građanske scene Vojvodine i Srbije, ali je vlast uglavnom ćutala - priča Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, tada predstavnik Pokreta za mir Vojvodine, koji je i sam učestvovao u pokušajima da zaustavi progon svojih sugrađana.
- Bilo je strašno. Na svim tim skupovima bilo je i predstavnika državne administracije, ali ništa nije učinjeno. Sećam se da je na prvom skupu bio i tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine Damjan Radenković, ali na sve to nije rekao ni reč - kaže Subotić.
Prvi je reagovao predsednik Mesnog odbora SPO Aleksa Ejić, a zatim se u Rumi nekoliko žena priključilo toj akciji. Pokret za mir Vojvodine je potom obavestio medije, a tadašnja Borba objavila je prvi tekst o etničkom čišćenju u Sremu. Protest građanski svesnih ljudi se vremenom proširio, a u odbranu progonjenih Hrvata od političara stali su i Nenad Čanak i Dragan Veselinov, sa aktivistima svojih tada opozicionih stranaka. Pokret Otpor je animirao grupu beogradskih intelektualaca koje je predvodila Nataša Kandić, a koji su pokušali da započnu nekakav dijalog između izbeglica i meštana sremskih sela. Situacija se međutim počela smirivati tek kada je na mesto premijera došao Milan Panić, kada je i policija počela da uvodi red.
Danas je situacija uglavnom stabilna, navode meštani Hrtkovaca. - Međutim, oni koji su preživeli kalvaraju nisu se nikada oporavili - kaže velečani Kljajić: "Mi koji smo ovde ostali jesmo kao mrtvaci u živom tijelu. Još gmižemo ovim ulicama, dok ponegde više i nema našeg naroda, i sama sela su kao mrtvaci....A sa svakim izborima tenzija se ponovo diže, i može se samo zamisliti kako se osećaju oni što su ostali. U tim trenucima oni zavide onima koji su otišli".
Đorđe Subotić napominje da je problem što nakon više od decenije i po, osim Vojislava Šešelja, kojeg procesuira Hag, naše pravosuđe još nije stavilo na dnevni red "slučaj Hrtkovci".

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (0)