REPORTAŽA - Reporter Danasa proverio je zašto junaci serije „Mućke“ u Srbiji imaju kultni status

Život u „Raginoj glavi“

U Beogradu, Vlasotincu i Valjevu postoje četiri kafića inspirisana popularnim britanskim sitkomom, čija je klijentela odrasla uglavnom devedesetih. „Serija je mogućnost da se nasmejemo sopstvenoj realnosti, ali gledajući „neke druge“- kaže profesorka FDU Milena Dragićević-Šešić

Autor: Dragoljub Petrović

U kafiću „Mućke’’ u Zetskoj, tik uz beogradsku Skadarliju, šankerka ne zna šta je „Ragina glava’’.

- Šta!?- pita dok u praznom kafiću, sa čijih zidova se smeškaju Rodni i Del Boj na uramljenim slikama, toči pivo. U meniju je i koktel pinakolada, 420 dinara, omiljeno piće glavnog junaka u čuvenoj britanskoj seriji.

Ubrzo, pored ogromnog plakata sa logom „Only fools and horses’’, ulazi vlasnik Savo. Seda u fotelju, nekako mu je, čini se, neprijatno.

- Znaš, ja u stvari pojma nemam zašto je ovaj kafić nazvan „Mućke’’. Verovatno po seriji. Ja sam samo vlasnik prostora. I to sam iznajmljivao jednom tipu... I onda je taj tip pre dva meseca pobegao...

- Kako pobegao?

- Pa lepo, on je nazvao kafić tako, ali je izgleda uz to prihvatio mentalitet Del Boja i u poslovanju. Uf, da ga samo vidiš - lupio se Savo po čelu, baš onako kako se ljudi lupaju kad ih neko žestoko prevari.

- Koji je to ludak bio - uključuje se momak koji upravo iz podruma donosi stolice na gornji nivo. „Pretprošle godine, zove ga neka novinarka Televizije B92. Pita – kakav program spremamo za Srpsku novu godinu. On lupi, kaže: doći će nam u goste Del Boj. Sutra uključimo vesti B92 i ne možemo da verujemo: Odmah posle prve vesti koga je primio Boris Tadić, j...., odmah posle Tadića, ide informacija: U beogradski kafić „Mućke’’ za Srpsku novu godinu dolazi legendarni junak „Mućki“ Del Boj. On, naravno, nije došao - kaže momak.

Savo se uključuje: „Onda mi je pričao da on ima licencu da jedini na Balkanu otvori kafić sa ovakovom tematikom. Ej, licencu?! Pa je pričao da se pinakolada, omiljeni koktel Del Boja, pravi samo u ovom kafiću... A taj koktel imaš u svakom kafiću koji pravi koktele - izjadao se Savo, samo sedam dana pošto je londonski „Gardijan’’ objavio priču da u Beogradu vlada prava pomama za britanskom serijom „Mućke’’, da postoji istoimeni kafić gde se pravi pinakolada, a Srbi prosto otkidaju na pekamske sitne prevarante.

Prethodno opisana situacija u kafiću te subotnje večeri bila je ilustrativan primer zašto su „Mućke’’ toliko popularne u Srbiji.

- „Mućke“ svakako imaju kultni status u Srbiji, jer su u devedesetim predstavljali simulakrum celog društva – vrednosnog sistema, ambicija i horizonata. A taj i takav život mogao se progutati samo uz mnogo smeha i samoironije... „Mućke“ su nudile upravo to (a srpski medijski sistem tada je nudio samo eskapizam - turbofolk pesmu i španske serije). Stoga je ta serija bila istovremeno i reality-show, i mogućnost da se nasmejemo sopstvenoj realnosti, ali gledajući „neke druge“- kaže profesorka FDU Milena Dragićević-Šešić.

Međutim, dodaje sagovornica Danasa, u Engleskoj su „Mućke“ imale sasvim drugu funkciju – da u sklopu „politike inkluzivnosti“ obezbede reprezentaciju onih društvenih grupa koje su u izrazito klasno podeljenom engleskom društvu bile na margini, i da na određen način ukažu na pojavu jedne nove društvene klase.

- Nestajanjem radničke klase u „tačerizovanoj Engleskoj“ (usled zatvaranja rudnika, fabrika...) – a u društvu koje se kune u tržište i preduzetništvo, pojavljuje se jedna nova klasa „malih preduzetnika“ koji su prinuđeni da bez obrazovanja i bez kapitala sebi osiguraju mesto u društvu. To jeste klasa do tada nepoznata (ili makar bar ne javno prepoznata u Engleskoj) – klasa malih i sitnih „preduzetnika“, koji u okviru sive ekonomije nastoje da opstaju – ali ipak trudom. Napor koji ulaže Del Boj da „govori“ francuski, da napravi društvenu promociju, da se „pokaže“ u društvu, izaziva komičke efekte, ali i ogromno saosećanje publike, koja kroz slične procese mora da prolazi i u sopstvenom životu... Nema sarkazma – već mnogo topline! - kaže Dragićević-Šešić.

U beogradskom predgrađu Borča, nedaleko od starog groblja, nalazi se kafić „Ragina glava“, nazvan po omiljenom kafeu junaka serije.

- Odrastao sam u mućkama.... Mislim, i u mućkama i gledajući seriju. Fascinirala me ta njihova priča kako da dođu do para. Snalaženje u životu. Ličilo je na moj život. Ja sam 71. godište, sve me je dohvatilo. Prodavao sam i gorivo, i cigare devedesetih, radio sam i moleraj. Sve da preživiš - priča vlasnik Milan Mojsilović. Sedi ispod plazma televizora, na polici zalepljen portret Del Boja sa ispisanom replikom: „Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri!“

- U Borči živi pekamska populacija. Radničko naselje. Imamo i fudbalski klub, prvoligaša, BSK Borča, koji je upravo ovih dana prodao jednog igrača Arsenalu za 2,5 miliona evra. Valjda će od tih para uspeti da izgrade stadion. Sad igraju na stadionu OFK Beograda. U kafiću je ista ekipa ko u seriji - od navijača, majstora, preprodavaca automobila koji liče na Bojsija... Tu padaju razne ideje inspirisane serijom, recimo da flaširamo borčansku vodu iz vodovoda i prodajemo je. Neki drugari su bili u Londonu, i hteli da posete pravu „Raginu glavu“, ali je bila zatvorena. U opštini su bili začuđeni kad sam prijavljivao kafić. Kakvo je to ime, pitali su. Ima, opet, ljudi koji vide firmu, uđu unutra da pitaju: je l’ to nešto u vezi s konjima... Ali i onih koji hoće da se slikaju jer obožavaju seriju - kaže Milan koji je upravo naručio veliki fototapet sa likom Rodnija i Dela kojim planira da prekrije ceo zid.

- Da nam budu blizu, kao da sede tu pored nas - kaže.

Profesorka Šešić objašnjava da su u srpskom društvu devedesetih svi bili prinuđeni da postaju „mali preduzetnici“.

- Setite se broja privatnih firmi koje su počele da se osnivaju, crne berze... Moje kolege, profesori sa fakulteta, počeli su da otvaraju butike, foto-radnje... U takvoj atmosferi želeli smo da se nasmejemo samima sebi kao preduzetnicima, kao onima koji će da nađu izvor vode i da se obogate preko noći. Džirlo devojke (još pre raspada zemlje), pa onda stomak-eliminatori, kruna trejdovi... obeležili su taj period, a „Mućke“ su nam pokazivale da iako smo bili prinuđeni na takva „snalaženja“ da ipak nismo izgubili dušu. Jer ne treba zaboraviti – „Mućke“ ne ismevaju, „Mućke“ sa simpatijom prate sudbinu dva brata - priča sagovornica Danasa.

Sem onog u Borči, u Srbiji postoje još dva kafića „Ragina glava“ u Vlasotincu i Valjevu.

- S obzirom na to da smo još kao srednjoškolci stalno gledali „Mućke“, Del Boja, Rodnija i ekipu kako svoje vreme najčešće provode u svom omiljenom baru i mi smo shodno tome maštali o nečem sličnom. Mom drugu Milošu je to i uspelo pre pola godine. Najviše pijemo točeno pivo, mada bismo za Del Boja smućkali i koju pinjakoladu - priča Miloš Petrenj, dodajući da Vlasotince nije velik grad (17.000 stanovnika), pa je „Ragina glava“ veoma posećeno mesto.

Veliki fan „Mućki“ je i lider LSV Nenad Čanak, koji u kućnoj DVD kolekciji ima skoro sve serijale. Ljubitelji „Mućki“, zapravo, dolaze iz svih slojeva, kako kaže profesorka Dragićević-Šešić, jer su nam svi slojevi odjednom postali upravo taj društveni sloj.

– Gubljenje srednje klase je bio poznati fenomen. Ujednačava se finansijska (ne)moć, politička nemoć, i stoga sve društvene grupe nastoje samo da opstanu – dok su im snovi različiti, što dva junaka „Mućki“ – Rodni i Del Boj, potpuno precizno odslikavaju.

Džimi Barka kao preteča

- Mislim da na domaće autore ni „Mućke“, a ni drugi produkti popularne kulture nisu mnogo uticali. „Crna guja“ jeste inspirisala „Crnog Gruju“, ali teško možemo da kažemo da je to bio uspešan produkt. Ipak, možda je Balkan express, bar donekle, bio naš srpski „Alo, Alo“ (iako su u pitanju sasvim različiti žanrovi). Ali, nije bilo vreme za šale sa istorijom – nažalost, opet je bilo vreme „produkovanja“ istorije. Ipak, filmski autori crnog talasa, pa dramski pisac Aleksandar Popović (Bora Šnajder, majstor Špira), mnogo pre „Mućki“ bavili su se ovim društvenim slojem i ovim fenomenima. Džimi Barka („Kad budem mrtav i beo“) je lik čije aspiracije se kreću slično aspiracijama Del Boja i Rodnija - kaže Milena Dragićević Šešić.