U tridesetak ogleda, u novom delu, Božovićse bavi mestom, značajem i značenjem sveta igre u celini čovekove egzistencije, a posebno u kulturi i stvaralaštvu. U oblikovanju svog teorijskog stanovišta, autor polazi od tri relevantna stava: Hajdegerovog da igra određuje bitak, Gadamerovog da subjekt igre nisu igrači - većigra i Kostasa Akselosa da je igračsamo deo, čestica celine sveta i svetske istorije. To su bili Božovićevi podsticaji za utemeljenje ontologije igre.

U znamenitom spisu „Homo ludens“, Johan Huizinga dokazuje da igra nema tako značajnu ulogu u kulturi našeg vremena kao što je imala u grčkoj i latinskoj tradiciji, podseća Božović. I što je mnogo bitnije, on je pokazao da je igra pojava koja prevashodno pripada domenu kulture ako je prava i čista. Ako se pođe od realne pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, onda se nameće kao imperativ prevrednovanje ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti egzistencije. To je utoliko neophodnije što su moderna društva, u kojima su pojedinci i društvene grupe, frustrirani spoljnim kontrolama, represijom i unifikacijom, postala odvećneosetljiva za čitav domen igre. Ratko Božovićsmatra da su u savremenoj civilizaciji vrednosti spontanosti, subjektivnosti, mašte i kreativnosti drastično zapostavljene. To i jeste jedan od važnih razloga što je svet igre ugrožen. On je ostao bez unutrašnjih sadržaja i tvoračke dinamike. Stoga je obnova svakodnevlja kao stila čovekove aktivne i kreativne samopotvrde nezamisliva bez plodnih iskustava igre, a igra bi se, u svom punom kapacitetu, mogla naći samo tamo gde čovek ostvaruje san o svojoj celovitosti i nesputanoj slobodi. Božovićsmatra da se savremenik nije uklopio u igru sveta jer ona deluje kao usud. U takvoj igri opstaje „izigrani igrač“ ili „igračkao igračka“. To je i najgore što se moglo dogoditi.

Igra koja računa na sredstva nasilja osudila se na to da pomrači svoju suštinu i svoje blistave mogućnosti. Demonska moćigre razara i samu igru. Igra koja ne zna za svoje granice, a realizuje se van uma i pravila, uvek rizikuje da se pretvori u nasilje. A tamo gde nema protivljenja dinamičnih životnih formi obezličenom i rutinskom svetu, nema ni čudesnih mogućnosti zavodnice igre.

Božovićposebno obrazlaže razloge za autonomiju igre. Autonomija igre ima najviše smisla kao transgresija, kao prestup. Ona otkriva svoje moći kad vrši prekoračenje u odnosu na nekreativnu i neslobodnu stvarnost. Da bi postala slobodan vid bivstvovanja, da bi iskazala oslobađanje ljudskog bića od represivnih i teskobnih granica, igru bi trebalo videti kao snagu odupiranja cenzurisanom svetu, kao pretpostavku za dramu neočekivanosti koja oslobađa potisnuto i latentno a poriče dosadu, naviknuto i rutinsko. Izazovno je i samo saznanje da sve igre nisu odigrane. Igra postaje smislena ako se svaki put odigrava kao nova mogućnost. Zato ona i jeste obzorje slobode. Međutim, njen nezaobilazan elemenat jeste red. Ma koliko to delovalo paradoksalno, pravila u igri postaju deo slobode jednog reda u kome neće biti samovolje i stihije. Samovolja bi, smatra se, negirala osnovu igre, njena pravila i njenu suštinu; ona bi ukinula fer plej, koji predstavlja „kategorički imperativ“ svake igre. Zato nas, ne slučajno, Žan Bodrijar uverava da je jedino prava demokratija, u stvari, „demokratija igre“. A ona je drastično izneverena, smatra profesor Božović.

Pomračena realnost baca senke na „prostor“ igre. Ne-zbilja igre dovedena je u pitanje samim tim što je dovedena u pitanje realnost savremenih društava. Kao neočekivano zbivanje, kao ljudski doživljaj, igra se, izgleda, mora dodirnuti sa neodređenom realnošću, ali i čovekom kao imaginarnim i fantastičnim bićem, naročito ako hoće da se iskaže u svojoj samostalnosti i slobodnoj samopotvrdi. Neophodno je, zato, da ideja o autonomiji igre bude utemeljena u nerazdvojnom jedinstvu zbilje i ne-zbilje. Ukoliko bi se igra događala kao ponavljanje većdogođenog, ona bi demantovala svoju nepredvidljivu avanturu. Osporila bi svoju dramatičnu pustolovinu. Tamo gde su prisutna nastojanja da se igra podredi životnim fazama koje slede posle detinjstva, ona se neumoljivo pretvara, kao što je zapaženo, u manje vrednu, sekundarnu i nebitnu egzistenciju, u njen surogat. Tada se igra degradira na svrhe van njenog slobodnog bića. Igru bi valjalo razumeti kao vrednost koja preobražava i sebe i igrače u svim fazama života. Ona jednostavno nije obeležje i atribut samo dečjeg doba, većosnova bio-antropo-socio-kulturne čovekove celovitosti i ukorenjenosti. Zato se vredi podsetiti Šilerovog mišljenja da se čovek „igra samo onda kada je u punom značenju čovek, a on je samo onda čovek kad se igra“. To znači - kad zgasne igra, zgasnuo je i život.

Božovićtvrdi da igra, kao svetsko-istorijsko zbivanje, ukoliko ne brani totalitet, individualitet, čovekovu slobodu, subjektivnost i kreativnost nema izglede da se realizuje kao autonomna i univerzalna vrednost, kao temeljna vrednost egzistencije. Zato ima razloga za nespokojstvo, jer je savremena tehno-ekonomska civilizacija nametnula „reduktivno shvatanje“ čoveka, u kome nedostaje homo ludens, biće koje se slobodno igra. A granice igre ujedno su i granice ljudske slobode.