RSSKultura

Sreda

Komentari: 0
Ostavite komentar
Ocena: 5.00
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
S Kosova kriknu vila
15/10/2009 21:07 | Kermit Dunkelberg kao Milošević u Hagu

POZORIŠTE

S Kosova kriknu vila

Autor: Dragana Bošković

Predstava koja govori o poslednjim danima Slobodana Milođevića u Hagu i koja se završava njegovom smrću je, to treba reći, čestit pozorišni posao, iskreno nastojanje da se autentičnim pozorišnim jezikom odigra vrlo složena psihološko-sociopatološko-politička priča o korenima Miloševićevih stavova, kao i o hipokriziji Amerike u odnosu na bombardovanje Srbije.

 Najzanimljivije je, svakako, što ovakva predstava dolazi iz Amerike, a ne iz Srbije, koja se još nije dostojno uhvatila u koštac sa ovom bliskom temom.

Oni koji su očekivali politički pamflet, s jasnim opredeljenjem za pobednika, nisu ga dobili. Milan Dragićević je napisao tekst koji pokušava da suprotstavi, u Hagu, dve optužbe koje ne čuju jedna drugu. Pritom, iako su postavljeni ekrani iznad gledališta, slika zločina na njima nema, mada se o njima govori, taksativno. Nema ni bombardovane RTS, a podaci o tom strašnom događaju su potpuno verodostojn prikazani. Milan Dragićević i Serious Play! Theatre Ensemble, koju vodi Šeril Studli, korediteljka predstave, su, zaista, ozbiljnom pozorišnom igrom pokušali da govore o događaju koji je nama preblizu, da bismo ga mogli čitati samo uz pomoć scenskih znakova.

U želji da podvuku anamnezu zločina, i sa jedne i sa druge strane, autori su uveli hor od tri vile, koje, kao u Magbetu, opominju Miloševića, traže od njega odgovore i plaču nad srpskim narodom. Pegi Gilespi, Adrien Pekvin i Alisa Breket, koje igraju vile, pevaju savršeno kosovske napeve, na ispravnom srpskom jeziku. U predstavi učestvuju i tri trubača, kao i jedan gitarista. Izvrsno pevanje naših pesama je zasluga Milana Dragićevića koji, iako rođeni Amerikanac, pomno čuva našu tradiciju i bavi se njome. Predstavu je na srpski prevela Bojana Dragićević. S „naše“ strane su još i Jelena (tačna i dirljiva Linda Tardif) i Jovan (Den Meknamera), svedenog izraza (blizanci iz velike Hoče) kao i njihov ujak Rade (dikensovski Nik Sims). Deca su, kao Miloševićevi kumčići, njegova savest i Jelena će ga, posetivši ga u Hagu, konačno i na pravi način optužiti za nesreću koja nas je snašla.

S američke strane, u optužbi Miloševića učestvuje nezaobilazna Karla Del Ponte (izuzetna Marina Goldman), sa svoja dva „prilepka“, advokata koje igraju Kirk Rajder i Džefri Najt. Ovom trojkom su autori uspeli da pokažu kako je suđenje u Hagu jedna vrsta erotske igre, u kojoj se primarno gospođa Del Ponte iživljava, za sopstveno zadovoljstvo. Zanimljiva dosetka autora Dragićevića (glumac, pisac, profesor na pozorišnom fakultetu) je da u Miloševićev sistem intimne odbrane (mada on u ovoj predstavi nimalo ne sumnja u sebe i svoju „bračnu drugaricu“, koju igra Kim Mancuso) uvede imaginarnu osobu - general Šort (Kourt Dorsi, efektan), koji mu, kao čovek koji je ratovao protiv Juga, poverava da je to učinio iz ljubavi, kao „milosrdni anđeo“, daleko bilo! Najzad, Kermit Dunkelberg, kao Slobodan Milošević, koji se najpre ispoveda CCTV kameri, koja ga nadzire u haškoj ćeliji, a onda i peva „Igrale se delije“ (!) i igra i svira, imao je elementarnu snagu čoveka koga vodi sopstvena bolesna ambicija. Ipak, stvarne razloge, kao i psihološke motive za pogrešne odluke, transformacije, autori nisu dosegli. Teško je objektivno, kao pozorišnu predstavu, primiti ovu storiju. Ona je, elementima fizičkog teatra, autentičnim zvukom, stvarno dramatičnim momentima (kao što je Jelenin dolazak u Hag), dobrom groteskom (kao što je ples Karle del Ponte), zaobilaženjem sitnog realizma (kao što je nabrajanje zločina s obe strane) uspela da dramsku igru skrene s političkih tribina, da je smesti u sferu empatije bilo koga pozorišnog gledaoca. Da li bi savremenici Ričarda III ili Magbeta smatrali da onaj Šekspirov stvarno liči na njega i da je istinit?

Predstava „Milošević u Hagu“ je čestit, nimalo estradni, kvalitetan pokušaj da se ta priča, koja je, kao u antici, smeštena u sferu moralnog, ličnog i opšteg, u uslovima koji još traju, kada ni tamo, ni ovde, niko nije zadovoljan efektima vlasti (a žrtve ne mogu da se usprotive) ispriča imanentno pozorišnim jezikom, odličnim tekstom Milana Dragićevića i efektnim pokretom Šeril Studli. JoakimInterFest u Kragujevcu, i selektor i direktor Dragan Jakovljević uspeli su da ova predstava, ako ne na Bitefu, koji voli lutke, ples, melodramu i predstave za decu, odjekne iz Kragujevca, i taj jauk će, uz druge, odjekivati dugo.

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (0)