Trst (3): Toplo ognjište sveta

Po ugledu na ovu crkvu, građen je i Hram Svetog Save na Vračaru. Crkva Svetog Spiridona izgrađena je pre svega dobrotom Riste Škulnevića. Fasade su obložene klesanim blokovima dovoženim sa Briona i iz Verone. Bertini i Koreone, umetnici iz Milana, ukrasili su unutrašnjost crkve. Hram je sazidan na trgu Ponte Roso, na nekadašnjim solanama i sada se čini da su zidovi unutra sjaktavi, sipkavosatenasti od nevidljive soli. Mislila sam da niko neće doći na moje veče. Bila je mlaka noć i onaj meki, svileni sumrak koji vas poziva na lutanje uz more. Pa ipak, sala beše bez slobodnog mesta. Dugo smo govorili. Prekidala su nas samo zvona. Onda mi prilaziše ljudi. Potpisivala sam knjige. Dobijala vina i male, ljupke, bečke bukete. (Jer Beč je ovde još uvek uticajniji no Rim.) Neki osmehnuti ljudi donosili su mi da vidim sliku moje lepe, svetlokose majke, sa zajedničkih , maturskih fotografija. U nekom prošlom životu, predavala im je književnost. Grlili su mene umesto nje. Snažno i ćutke. Zvonila su zvona. Ili je to bilo more. Sumrak je. Hodamo kanalom Grande. Turisti fotografišu mostove, koji protežu sporo svoje kamene pršljenove. Odnekud miriše na pinije i maslinjake. Na Kanalu Grande oko zastaje da miluje jednu fasadu ružičastu, zapravo kredastomeke crvene i bele boje. Na fasadi se nalaze četiri kamene figure – car Lazar, carica Milica, Miloš Obilić i Kosovka devojka. Njina su tela vitka i obojena obzorjem sunca što se gasi i plemenite lepote, koju medijum udaljavanja čini skoro bolnom. Somotaste su ove figure na kraju te duge, svetle aleje. To je palata Gopčević, zadužbina bogatog Srbina, Spiridona Gopčevića, nekadašnjeg predsednika Srpske pravoslavne opštine i bliskog prijatelja Đuzepea Garibaldija. Jedan od Spiridonovih naslednika, Marino Gopčević, osnivač je neurološkog odeljenja tršćanske bolnice. Najslavniji živi Tršćanin, Klaudio Magris, u „Mikrokosmosu“ o ovom gradu kaže: „Ovo je groblje stvarnog života“. Trni svetlost. Valja krenuti dalje. Uvek dalje. Beg se na ovoj planeti nikada ne završava. Osvrćem se za gradom kao za voljenim draganom. U aprilu more je ovde još uvek hladno, sada se crni, svetlost šampanjizira. Ove noći u Trstu mesec beše Hrist, a more mirno, ulje koje miluje vetar i ispod koga počinje donji, onaj svet. Zvezde bejahu tek latice bademovog lišća, kandelabri smrti. U ove dane meni je umro otac. Sa njim nekada dolazih ovde i behu kiše tada, one letnje, hladne, što pršte po toplom stenju. Njegovo očinstvo beše „toplo ognjište sveta“. Sada je ugašeno. Samo mesec sija, a ja ga grlim u snovima. I on mi izmiče, uvek. Sve izmiče. Zurim u vodu i mislim na njegovo mrtvo lice, lice sa vizantijske ikone. Kasnije, pred san sam nekako uverena kako je očev grob ove noći pod kišom otvoren i plav. Te noći sanjam da u nekoj prodavnici, svoj od ogledala, probam krila. Bude me ptice.