Planina Rigi: Planina pogleda

… ili pak, ako se više ne sećate ilustracija iz „Malog Princa“, na neki vojvođanski šešir, pomalo naheren na desnu stranu. U poređenju sa monumentalnim špalirom elegantnih divova pod večitim snegom i ledom sa druge strane Lucernskog jezera, Rigi, sa svojim skromnim stasom i svojih jedva 1.800 metara nadmorske visine, ostavlja utisak prigradskog izletišta, nekakve švajcarske Avale. NJen nadimak „Kraljica planina“, „regina montium“, deluje hiperbolično dok je gledamo iz grada i pogledom šetamo od nje prema jugu, ka alpskim kolosima sa kojima nema šale.

Za slavu ove planine bila je odlučujuća njena dostupnost. Na Rigi se može popeti i bez posebne opreme, a od sedamdesetih godina 19. veka vozom se stiže i skoro do samog njenog vrha. U stoleću romantike Rigi je bila jedno od nezaobilaznih mesta turizma u srednjoj Evropi. Britansku kraljicu Viktoriju nosili su da vidi izlazak sunca sa planine, a Gete, Viktor Igo, Tolstoj i Mark Tven pisali su o svojim osvajanjima njenog vrha Rigi Kulm. Davne 1847. godine, i jedan srpski student iz Hajdelberga, slobodoumni kolenović pun energije i ideala, popeo se na Rigi: LJubomir Nenadović, potonji književnik, profesor beogradskog Liceja i akademik.

Za svoj uspon na Rigi odabrao sam severoistočnu stranu sa koje je pre oko 170 godina u osvajanje njenog vrha krenuo mladi Nenadović. Pošavši iz Lucerna i obišavši planinu sa zapadne i severne strane, sišao sam iz voza u mestu Goldau, delu opštine Art na Cuškom jezeru, u kantonu Švic. Na železničkoj stanici ovog mesta iz kojeg počinje uspon na Kraljicu planina nisam našao ni traga od Tolstoja, Marka Tvena ili Nenadovića, ali sam nabasao na jednu drugu, neočekivanu literarnu aluziju. Voz na susednom peronu nosio je, pod natpisom „Venice Simplon Orient Express“, sve znake nostalgije za prohujalim Starim svetom, svetom u kojem je penjanje na Rigi još spadalo u klasiku putovanja po Evropi.

Dostojanstvenim tempom, preko prolećnih livada, uz urvine i kroz šume kroz koje se 1847. sa svojim drugovima probijao budući NJegošev saputnik i gost kralja Nikole, gorskim vozom se za nešto više od pola sata iz Goldaua stiže do stanice Rigi Kulm, na travnatoj zaravni podno samoga vrha Kraljice planina. Bezbrižna mešavina Švajcaraca – tih vrlih turističkih patriota – i stranaca koja je putovala sa mnom ubrzo se razišla, uglavnom hitreći u pravcu samoga vrha. Ja pak nastavljam stazom po obodu planine, iza koliba u kojima, verovatno, planinski vozovi vole da obnoće. Već na nekoliko koraka od stanice, iznenada čujem jedan postojan zvuk, zvuk nečuveno milozvučan, redak i dragocen. Zvuk koji sam, kao čovek gradova, gotovo zaboravio, tako da ga u prvom trenutku nisam ni prepoznao: planinsku tišinu. Nastavljam svoje pešačenje i uskoro do mene dopire jedan drugi zvuk koji prepoznajem po njegovom ujednačenom ritmu, ali ne i po kakvoći: tako jasno mu se vlati odvajaju jedna od druge na pozadini ćutanja planine. Čujem svoje sopstvene korake po alpskoj stazi.