Site name

Dopisnica

Engelberg (2): Na Anđelovom bregu

Reka Aa postala je od zavodnice velika majka koja nas vodi natrag u nikada zaboravljeno i nikada odživljeno detinjstvo.

Piše: Tihomir Popović

14. septembar 2017. 14:00

Foto: Tihomir Popović

Izašavši iz mraka tunela pred Engelbergom i sišavši iz voza, kao da se rađamo u svetlu zimu alpskih vrhova: sneg, u lucernskoj udolini skoro zaboravljen, u Engelbergu je ne samo pao po vrhovima alpskih giganata iznad mesta, već ga ima svuda oko nas, po uličicama, na građevinama, u cipelama gradskog putnika. Ne prestaje da pada dok ledeni oblaci lete nad Angel-Brdom. Duga jesen ravničarskih gradova odavno je zaboravljena, a neočekivana detinja sreća, ostala u čoveku još od nekog davnog Božića, spaja se sa osećajem prolaženja ne kroz stvarne predele, već kroz literarnu viziju.

Hodam gradićem iz slikovnica prošlog veka; alpske kuće sa širokim krovovima i drvenim balkonima; gostionice bajkovitih imena; vijugave ulice blagog uspona. Na kraju jedne od njih - preda me nepripremljenog, zbunjenog, u duhu zadihanog, odjedanput staje i put mi preprečava zdanje stameno, ogromno i belo kao neki od planinskih vrhova koji ga okružuju. Benediktinski manastir Engelberg, bedemast, u širinu podignut, osnovan, po predanju, od anđela. Nije ovo nekakvo od Agarjana sakriveno gnezdo Vere, kakvo se može naći po našim brdima, već nepomirljivi Gorski Car, ali ne car-hajduk, već car vladalac, car koji ne mora da beži, da se skriva i da traži jatake. Vekovima je njegova bila dolina reke, njegova su bila brda, pašnjaci i ledine. Ovaj preživeli alpski Maču Pikču, gospodar reke prastarog imena, stoji nadomak Kraja Sveta, ali stoji mirno i postojano, ubeđen u svoj smisao i put. I danas, on dolinom Aa vlada samim svojim prisustvom. NJegovu veličanstvenost ne može okrnjiti ni šarenost zimskih sportova ni banalnost odeće zadihanog poslovnog čoveka iz ravnice na kratkom zimskom raspustu. Kod vrata manastirske crkve okrećem se prema dolini iz koje sam upravo došao i pokušavam unutarnjim pogledom da zimsku tišinu snežnog detinjstva pretvorim u letnji predeo, tražeći izgovor da Anđelov Breg i dolinu reke Aa ponovo posetim.

Prošle su neke dve i po godine pre nego što sam, jedne avgustovske večeri, ponovo seo u voz za Engelberg, uz reku Aa se uspeo go Grafenorta, sa nekadašnjim spahijskim domom engelberških opata na samom peronu, i dalje, kroz železnički tunel, došao do skrivene doline sa benediktinskim manastirom. Bez snega i oblaka, planine gotovo do gušenja ushićuju svojom moćnom i prodornom lepotom.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.