Site name

Dopisnica

Inđija: Poetski garavi sokak

Kada putujem nekada mi dođe, da sam sebi pošaljem razglednicu, dopisnicu ili pismo. Putujem tako i zaboravljam bitne stvari jer mi deluju sitno. Nema tu sitnica, sve je bitno.

2

Piše: Gordan Gorunović

20. septembar 2017. 12:00

Pre dve godine sam trebao u septembru da krenem put Inđije na 26. Međunarodni susret pesnika "Garavi sokak" u organizaciji Književnog kluba "Miroslav Mika Antić". Par dana pre, moja kuća bez krova doživi potop neviđenih razmera sa neba. Na vreme javim stožeru organizacije, Zlatomiru Borovnici da ipak neću doći.

Godinama pišem, šaljem i objavljuju mi pesme u zborniku ali nikako da vidim taj grad i skup. Što reče davno ulični filozof: "Oj Inđijo, zemljo faraona". Interna šala za ljude koji mešaju jednu veliku zemlju (a nije Egipat) i ovaj divan sremski grad. E ove godine na ljubazan poziv nije me omela ni teška prehlada dan pred put. Rekao sam: "Samo smrt može da me spreči".

U vozu dosta sveta koji ide dalje ka Budimpešti i stanici Keleti, legendarnoj iz zbegova devedesetih, kada nam je to bila Kazablanka a Hemfri Bogart kroz oblak dima ispraća mnoge koji su se sve ređe vraćali. Posle 47 minuta izlazi nas desetak i među njima su i autori iz ovog zbornika. Niko nije krenuo u autlet već svi u Dom kulture. Prvi put sam tu. Obiđem centar. Jako lepa varoš, široka glavna ulica i mnogo lokala. Nasmejan svet. Slikam da nešto ne zaboravim. Mozak je čudan nekada zna da "štucne". Po planu učesnici dobiju zbornik i odrecituju svoju pesmu. Tamburaši između začine neke gorke tekstove među kojima je i moj "Rekvijem" posle koga logično ide "Ima jedan kućerak u Sremu"...

Uz puno pozitive i duhovitog dobacivanja Zlatomira da ne bude previše kolokvijalno, par sati prođe brzo i zabavno. Nastavak sledi u Klubu penzionera preko puta. Druženje uz neizbežne i lekovite tamburaše. Razgovor sa nepoznatim a opet bliskim ljudima, uz neki stih, aforizam i dobre misli prođe i taj neobavezni deo, jer sve što je lepo brzo prođe.

Pošaljem email organizatoru da se zahvalim za sve. Sklopim tekst da ne bude previše patetičan a opet afirmativan za to što rade već tri decenije, vrlo profesionalno. U roku od par minuta mi stiže email ove sadržine:"Hvala drago momče. Videćemo se ponovo. Pozdrav, Zlatomir". Znam da mu i da im nije lako, jer hoće nova opštinska vlast da ih ugasi pošto su sledeće nedelje organizovali novi 1. međunarodni pesnički susret u organizaciji nekih sivih eminencija.

Onih osamdesetak pesnika, od preko 900 učesnika u konkursu, koji su došli iz Kanade, Holandije, Nemačke, Crne Gore, Republike Srpske, Bosne i Hercegovine mi pokazaše da nije ništa teško. Da nije ništa skupo, ako ti prija. Lepo iskustvo kojem se nisam nadao a zato je lepo. Sve u svemu lepa manifestacija, bez ekscesa, sa mnogo duha i neke čudne ljubavi. Na železničkoj stanici sam u gomili koja čeka voz sa severa da se preveze dalje na jug. Osetih se delom sveta. Malog ali opet nekog sveta koji je mnogo humaniji od onog van te stanice. Inđija ostaje u mraku ali stihovi svetle zlatnim bojama nekih divnih ljudi. Garavi sokak između žbunova borovnica odzvanja grajom klinaca koji čitaju Miku Antića i počinju da razmišljaju i pišu o tome.

povezane vesti

komentari (2)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

zena

23. septembar 2017.

"Putujem, evo, putujem da natrpam u glavu još neslućene predele...da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan".

Mitar Nedeljković

25. septembar 2017.

Prošle nedelje je održana još jedna 1. međunarodna manifestacija sličnog karaktera. Matija Bećković je dobio nagradu a uz skromni odziv pesnika i ljubitelja. Svaka čast akademiku ali ovo što rade paralelno i pokušavaju da unište tradiciju ne ide na čast opštini.