Site name

Dopisnica

Vrhnika: Podsećanje na Ivana Cankara

Vrhnika je mila. Nalazi se uz stari put od Ljubljane do Postojne. Nazivaju je i Gornja Ljubljana. U malenom mestu kao sa razglednica je spomenik, vele, najvećem slovenačkom pesniku i dramatičaru Ivanu Cankaru.

Piše: Indira Hadžagić-Duraković

12. oktobar 2017. 14:00

Vrhnika: Podsećanje na Ivana Cankara

Bio je dete Evrope, verovao u jugoslovensku ideju, bio glas zapostavljenih i slabih. Kad je objavio zbirku poezije "Erotika", spaljeno je svih 700 primeraka. Ta, bio je kraj 19. veka, ali već na početku novog, Cankar štampa ponovo i eto moderne u slovenačkoj poetici. Bio je ubeđen da "čovek mora biti sam da bi upoznao druge" jer "sanja toliko sjajnu svetlost, koliko mračnija je noć oko njega i u njegovu srcu". Dočekaće tu državu Srba, Hrvata i Slovenaca i umreti samo nekoliko dana kasnije te 1918. godine. Vreme i vrednosti.

U Vrhniki mnogo toga podseća na Ivana Cankara. A on kao da je stalno samovao. Piše: "Šta god je čovek jednom mislio i osećao, ne gubi se bez traga. Nijedan usklik ne gubi se, nijedan uzdah, nijedna suza i nijedan osmeh. Ako kreneš drumom kojim si išao pre mnogo godina, još u ranoj mladosti, duž celog puta cvetaju uspomene tako žive da se nekadašnji čas nesvesno slije sa sadašnjim... Ceo kraj pored druma koji vodi iz Vrhnike u Ljubljanu posut je cvećem uspomena, kuda god pogledam. Mojim rečima pozdravljaju me levo zelena brda, desno peva moje pesme prostrana mahovina. Vreme i vrednosti.

Čitam ove jeseni Cankara. Mislim: vredi li još za koga ta njegova "Šoljica kafe" ("Jednom sam poželeo crnu kafu. Možda samo zato što sam znao da u kući nemamo ni hleba, a kamoli kafe. Čuo sam tihe korake na stepenicama. Došla je mati; pela se polako i pažljivo, u ruci je nosila šoljicu kafe. Kroz vrata je sjao zrak podnevnog sunca, pravo majci u oči; sva nebeska svetlost sjala je iz njih, sva blagost i ljubav. Usne su se osmehivale kao u deteta koje donosi radostan dar. Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: "Ostavite me na miru! Sad mi ne treba!" Nije se ni pomakla; samo je ruka, koja je držala šoljicu, zadrhtala. Gledala me je uplašeno, svetlost u očima je umirala. Od stida mi krv udari u obraze, pođoh prema njoj brzim korakom. "Dajte, majko!" Bilo je dockan; svetlosti više nije bilo u njenim očima, niti osmeha na usnama. Popio sam kafu i tešio sam se: "Večeras ću joj reći onu reč, onu dobru reč koju je očekivala njena ljubav." Nisam joj rekao ni uveče, ni drugog dana, ni na rastanku. Docnije u tuđini, tuđa žena donela mi je kafu u sobu. Pretrnuo sam tada, zabolelo me u srcu tako silno da mi je došlo da vrisnem od bola. Jer srce je pravedan sudija i ne zna za sitnice").

povezane vesti

Baku (3): Drugi i drugačiji grad

0

Piše: Kristijan Eker

Krf: Avion uključen u cenu sobe

0

Piše: Vojkan Ristić

Beograd: Vinska kultura u usponu

1

Piše: Gordan Gorunović

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.