Dva brata sa autizmom tražila su posao kada je jednom palo na pamet da otvore prodavnicu stripova. Ispostaviće se da je to bila sjajna ideja.

Kada je Adam Meki saopštio majci da je odlučio da otvori radnju za stripove, glasno se nasmejala.

Ideja je zvučala „urnebesno“, kaže Anđela Meki. Znala je da je opsednut stripovima još od detinjstva.

Ali pitala se kako će se snaći sa mušterijama i dobavljačima i svim ostalim poslovima koje podrazumeva vođenje radnje?

Aspergerov sindrom koji ima predstavljao bi mu ogromnu prepreku, mislila je.

S druge strane, nije znala od čega bi drugog Adam zarađivao za život.

Imao je diplomu iz filozofije i naučio je da živi samostalno, ali nigde nije bilo poslova koji bi mu odgovarali.

U porodici su se nadali da bi on i njegov mlađi brat Gaj, koji je takođe autističan, mogli da nađu poslove koji odgovaraju onome u čemu su dobri: pouzdanost, tačnost i posvećenost detalju.

Međutim, sve prilike za posao podrazumevale su povremeni rad na smeni – a bila im je potrebna svakodnevna rutina.

Kada je videla podatke Nacionalnog društva za autizam, prema kojima samo jedna od šest osoba sa autizmom ima stalan posao, a da još manje njih pronađe posao koji odgovara njihovim sposobnostima, Anđela je bila sumnjičava.

„Znali smo da im zvezde nisu baš naklonjene“, kaže ona.

Ali, ono što se u prvi mah činilo kao „urnebesna“ ideja o prodavnici stripa, sve više je postajalo realnost.

Na kraju je uložila ušteđevinu u simpatičnu radnjicu u stilu iz doba dinastije Tudor u Hantingtonu u Kembridžšajeru, i tako je, pre sedam godina, otvorena radnja Niche Comics.

Kao i mnogi drugi ljudi sa autizmom, Adam i Gaj vole stripove zbog vizuelnog izražavanja bogatog detaljima. Nekima pomaže što su osećanja likova tako jasno naznačena.

Ima nečeg privlačnog i u pričama koje nude.

„Meni su stripovi postali jako važni kada su mi roditelji rekli da imam dijagnozu Aspergerovog sindroma“, objašnjava Adam Meki.

„Oni me podsećaju da je okej ne biti kao svi drugi.“

Pogledajte: Manekeni sa Daunovim sindromom prvi put na modnoj pisti u Beogradu

Manekeni sa Daunovim sindromom prošetali prvi put modnom pistom

Autizam i posao

Adam je imao sedam godina, i tek što se prebacio sa strip-časopisa Bino i Dendi na Marvelove strip-heroje na televiziji.

Danas ima 30 godina, i za sve to vreme su mu stripovi i heroji iz njih bili i ostali sastavni deo života.

A tu je i element eskapističke fantazije, kaže Gaj.

Zastaje da bi se zamislio nad nečim drugim.

Superheroji koji imaju moralnu misiju su mu privlačni.

„Njihove motivacije lakše je razumeti, njihove ciljeve lakše rastumačiti nego motivacije nekog koga upoznate na ulici.“

Adam kaže da ga je posebno privukao Spajdermen.

„Zbog te teme – kako sa velikom moći dolazi i velika odgovornost“, kaže.

„On je običan čovek sa moćima koji bi hteo da pomaže drugima.“

Anđela kaže da je još jedan faktor bitan, a to je što se čitanje stripova „ne osuđuje, ne postoji uzrast kad mora da se prestane, ne meri se koliko neko dobro čita“.

Odrasla osoba jednako je dobrodošla u svet stripova koliko i dete.

Ljubitelji stripova, takođe, mogu i da se naslađuju u razvijanju enciklopedijskog znanja o likovima, izdavačima, podružnicama, autorima, crtačima…

Braća Adam i Gaj su za ovo majstori.

Zanima vas neki strip o vampirima, a da je horor žanra?

Adam bi vam skromno preporučio „Američkog vampira“ u izdanju podružnice Vertigo Comics.

„U početku je to bila saradnja Skota Snajdera, koji trenutno piše jedan od naslova Betmena za kuću DC, i Stivena Kinga, slavnog horor pisca“, ističe.

I nastavlja u istom dahu:

„Vertigo je dom Hellblazer-a, što je naslov avantura Džona Konstantajna, veoma popularnog lika, do te mere da je jedno vreme išla i televizijska serija o njemu, a i dalje je lik na Legends of Tomorrow, televizijskoj seriji kuće DC. Napravili su i film sa Kijanu Rivsom, veoma drugačiji od stripa. Vertigo je izdavao i Sandman, najčuveniji strip Nila Gejmena.“

Braći izuzetno godi uloga vodiča u ovom univerzumu i otkrivanje novih stripova mušterijama.

„Najlepše je što sam možeš da izabereš stripove koje ćeš da držiš u radnji. Ovde imamo pravo bogatstvo“, kaže Gaj, koji ima 26 godina.

Nije baš lako za snalaženje ili kako Gaj kaže: „Imamo sistem organizovanog haosa.“

Ali, braća mogu nepogrešivo da nađu svaki strip i dovedu kupce do odgovarajuće police.

Među braćom postoji i malo sportskog nadmetanja oko toga ko će više da proda, i da privuče nove u ovom svetu na svoje omiljene stripove.

Za Gaja to su klasici iz 1940-ih i 1950-ih godina sa Supermenom i Kapetanom Amerikom; Adamu su to noviji stripovi – Crni Panter i Sandman.

U prvim danima, problemi sa numeričkom pismenošću i komunikacijom – sa mušterijama i dobavljačima – doveli su radnju pred gašenje.

Tipično kod osoba sa autizmom je da im nivoi sposobnosti za razne oblasti nisu ravnomerni i ujednačeni, već su negde visoki, a negde niski, objašnjava Anđela.

„Adam i Gaj imaju veoma razvijenu vizualizaciju, i mnogo ih interesuju književnost i pozorišni komadi“, kaže ona.

„Međutim, matematika im nije jača strana. Stoga je bio veoma riskantan potez pustiti tako bez nadzora dvojicu mladih odraslih ljudi sa autizmom da vode radnju.“

Naplaćivanje mušterijama bio je veliki problem. Braća su imala teškoća sa unosom cena u kasu, a onda i sa unosom konačnog iznosa u aparat za očitavanje kreditnih kartica.

„Permutovali bi brojke, ili bi falila nula“, priseća se Anđela.

Kako bi zaobišli ovu prepreku, radnja je uložila u kasu u kojoj su bar-kodovi, cene i aparat za očitavanje kreditnih kartica integrisani, pa nikakve cifre ne moraju da se unose u trenutku prodaje.

Bilo je i problema u poslovanju sa firmama koje stripomane snabdevaju robom.

Ljudima sa autizmom potrebna su veoma jasna i bukvalna uputstva. Oni ne vole neizvenost, kaže Anđela.

Važne informacije treba da su im jasno istaknute, dok ljudi u svakodnevnom govoru često ne završe svoje rečenice i iskaze.

Neophodno im je bilo da otvore zajednički inboks za elektronsku poštu kako bi Anđela mogla da se umeša ako bi videla da dolazi do neke konfuzije.

Ovih dana Anđelina glavna uloga je, kako kaže, „da se meša“.

Pošto radi puno radno vreme za kompaniju koja pruža IT usluge i nalazi se van Hantingdona, ne može sve vreme da posveti radnji svojih sinova.

Zato su podelili posao – ona brine o računima, porezu i o prodaji na internetu, a oni se staraju o svakodnevnom vođenju radnje.

U finansijskom pogledu, radnja je od početka poslovala u plusu, iako braća imaju vrlo niske plate.

U radnji kupuju svi, a među mušterijama su i oni imaju sličan poremećaj poput Adama i Gaja.

Ovi ljudi, možda, ciljano dolaze baš u ovu prodavnicu stripova, u uverenju da će u njoj biti dobrodošli, a Adam potvrđuje da im sve to pomaže da ostvare bolji kontakt.

Ne želi svaka mušterija sa autizmom da priča o svom poremećaju, ali braća dobro čitaju znakove.

„To bude instinktivno“, kaže Adam.

„Možda se vidi u boji glasa, u nekom pokretu ruke“, kaže Gaj.

„Sitni detalji koje većina ljudi ne primeti a koje ja možda umem da prepoznam; taru prst o prst, vrpolje se, ili su nekako rasejani.“

Radnja je nameštena upravo tako da se mislilo i na te mušterije.

Osobe sa autizmom veoma intenzivno doživljavaju teksture, zvuke i svetla, što sve može da ih nadraži.

„Trudimo se da u radnji ne bude previše toga što odvraća pažnju, i svesni smo da osobe sa autizmom mogu zanimati vrlo određene stvari.“

Jedan od razloga zašto se prodavnica zove Niche („Niša“) jeste i zato što sadrži razne kutke u koje mušterije mogu da se zavuku i čitaju, zaklonjeni od neželjenih čulnih nadražaja.

Kada je radnja stala na noge i postala poznata, braća su počela da stupaju u kontakt sa osobama sa autizmom i van prodavnice.

Pre tri godine, Adam je počeo da drži govore mladima sa poteškoćama u učenju.

To je dovelo do toga da pojedini nastavnici shvate da su grafički romani odličan način da se dopre do ljudi sa ovim poremećajem.

Braća su potom počela redovno da primaju ljude na radnu praksu „po preporuci“ škola i koledža.

Zamisao je da ljudi sa invaliditetima mogu da vežbaju za radni život u bezbednom okruženju.

To je samo jedan način na koji radnja može da doprinosi zajednici – da pruža priliku koju poslodavci sa manje osećaja ne bi, kaže Anđela.

„Mnogi zaborave ili previđaju skrivene poteškoće pri komunikaciji koje imaju osobe sa autizmom“, kaže ona.

„Osobe sa autizmom mogu biti rečite i precizne, jasno izraženih stavova, sjajne u rešavanju problema, ali i izrazito pouzdane.“

Ukratko, oni mogu da budu sjajni radnici, ako im date pravu podršku, dodaje Anđela.

Mladi na praksi prvo obavljaju neki zadatak nasamo, najčešće tako što razvrstavaju stripove u zadnjem delu radnje, što je repetitivan, metodičan posao. Vremenom napreduju do pozicije iza kase.

„Kroz samo nekoliko dana“, kaže Anđela, „osobe koje, možda, uopšte nisu komunicirale, izađu iz sebe i počnu da razgovoraju.“

„Divno je videti te promene“.

Gledajući unazad sedam godina, Anđeli je drago što je rizikovala i što je pomogla sinovima da otvore prodavnicu iz snova.

„Bilo je to veoma emotivno, turbulentno putovanje, i da sam tad znala ono što sad znam, morala bih da se napnem iz petnih žila da se odlučim na to“, kaže.

„Ali, to je bila ispravna odluka. Ova radnja ima dušu.“

Možete da pratite Daglasa Šoa na Twitter–u: @dougalshawBBC

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.