Bog.

Tako jednom rečju sportski komentator Ivan Bogunović opisuje pevača Sinana Sakića, aludirajući na čuveni transparent „Bog na nebu, Sinan na zemlji„.

„Naravno da je ta reč upotrebljena figurativno, ali Sinan je bio bog emocije, u njenom najsirovijem obliku“, kaže Bogunović za BBC na srpskom.

Ta sirova emocija koju je ovaj pevač prenosio na publiku oličeni su, prema njegovim rečima, u „svetom trojstvu“ – tri velika hita: „Ej otkad sam se rodio„, „Sudbina me na put šalje“ i „Sve je postalo pepeo i dim„.

Ove stihove znaju mnogi koji Sinana Sakića ne slušaju redovno, kao i oni nekoliko decenija mlađi od pesama.

Ni pre, ni danas nijedna žurka ne počinje Sinanom – ali se često tako završavaju.

Prva asocijacija na njegovu muziku mnogima su tuga, jecaj i znojavo čelo od alkohola.

Tek u takvoj kostimografiji možete pevati ili, još pre, plakati uz Sinana.

„Tata je bio satkan od emocija pun ljubavi i razumevanja za svakoga.

„Koliko se nama nesebično davao toliko je na sceni čini mi se tri puta više. Bio je profesionalac u svom poslu do samoga kraja“, kaže za BBC njegova ćerka Đulkica, koja danas živi u Švajcarskoj.

Njen otac je tokom osamdesetih, pre solo karijere, bio deo velike petorke Južnog vetra sa kolegama Draganom Mirković, Šemsom Suljaković, Kemalom Malovčićem i Miletom Kitićem.

Iako osporavan i za života i danas, stalno van glavnih tokova i udarnih televizijskih termina, uspeo je da sačuva milione obožavalaca tokom četiri decenije duge karijere.

„Sinan Sakić ili Sike Sake pripada jednom fenomenu i podžanru narodne muzike, kao predstavnik onoga što je stvarao Južni vetar.

„Oni su u Jugoslaviji imali posebno mesto, oni nisu bili ni Tozovac ni Brena, oni su bili nešto potpuno treće i zahtevali su poseban senzibilitet i nudili su poseban afekat“, kaže za BBC na srpskom Danijela Majstorović, teoretičarka kulture.

Šta nudi Sinanova muzika?

Širok raspon raspoloženja i emocija.

On je glasnik obespravljenih, tužnih, siromašnih, ostavljenih ili onih koji su morali da odu.

Pevao je o migrantima, kad drugi nisu.

„Sinan ima i one pesme uz koje možeš da đuskaš i da ti razvuče osmeh na lice, a ima i one zbog kojih ćeš da se pitaš zašto živiš ovaj život i šta se ovo dešava.

„Neke imaju čak katarzično dejstvo, posle kojih ćeš da opsuješ i razbiješ čašu i zvekneš rakiju na eks“, kaže za BBC jedan od njegovih obožavatelja Petar Alempijević.

Sviđaju mu se i muzički delovi pesama, ali čarobni sastojak Sinanovog nastupa za njega je pevačev jecaj u glasu.

„Ono što ga odvaja od ostalih jeste to što mu veruješ kad slušaš njegove pesme.

„Kad čuješ kakav je život vodio, droga, alkohol, vidiš i patnju i sevdah i iskrenost i sevdah u tom glasu“, dodaje on.

Romi i muzika: Aleksandrina i Silvijina priča

Pesnik bola i periferije

Dragana Majstorović se u teorijskom radu bavila tumačenjem periferije, kao posebne socio-ekonomske, ali i kulturološke sredine.

Kroz tu prizmu posmatra i Sinana Sakića, kao prostor odakle je i on sam, kao i veliki deo njegove publike.

„On je pesnik staničnih bifea, mračnih ulica, jednog sveta koji je bio potpuno zanemaren i u socijalističkoj Jugoslaviji.

„Sinan je oduvek to bio, nikad nije ni tvrdio da je nešto drugo“, kaže Majstorović.

Odatle su, smatra profesorka, njegova veličina, snaga, dubina i popularnost.

Snimio je više od 400 pesama i desetine albuma, a prodao desetine hiljada ploča i kaseta.

„On je pevač periferije, koji je uspeo da ljudima, bez obzira na veru i naciju, da lepak i da mi budemo povučeni i poneseni njegovom pesmom i bivamo zajedno u toj boli.

„Teško je dati odgovor čiji je Sinan, on je i svačiji i ničiji“, kaže Majstorović, profesorka Univerziteta u Banjaluci.

Ona estetiku periferije i vidi i u većem delu njegovih spotova – gde on vrti paklice cigareta, pije za kafanskim stolom ili sedi u vozu noseći pravu ili lažnu Meklaud jaknu.

To je scena iz spota za pesma „Skitnice se vraćaju„, koja govori jugoslovenskim migrantima – gastarbajterima, koji su odlazili u Zapadnu Evropu da bi zaradili na takozvanim bauštelama.

Emotivni Balkanac

Opevao je brojne tužne sudbine, kroz koje na vrlo specifičan način govori o položaju emotivnog balkanskog muškarca, koji jeste patrijarhalan, ali nije mačo.

Njegovi likovi nisu nasilnici, oni su više žrtve, koje pate i na kraju mirno prihvataju to kao datost sudbine.

„Lepa do bola„, „Reci sve želje, reci šta treba“ – pokazuju muškarca koji je spreman i materijalno i duhovno da se preda ženi, čak i ako ona ne želi da ostane sa njim.

Nije pevao samo o nesrećnim ljubavima, već i porocima – „Pijem na eks„, ali i „Sine moj„, gotovo biografsku pesmu, o problematičnom sinu uz koju je često plakao pre publikom.

„Alkohol mu je dao prostor, kao i većini ljudi na Balkanu, gde se mnogo pije, za jednu posebnu vrstu derta.

„On ti izvadi srce, da ga i kaže evo sad možeš i da ga gaziš po tome, ja nemam šta da izgubim jer sam sve izgubio“, navodi Majstorović.

Muška emotivnost i ranjivost su posebno karakteristične za Sinana, jer se ne sceni davao celim bićem.

„To je ono što je jako privlačno, on ti ne daje lažnu nadu ni ušećerenu priču o sreći i lepoti iza sedam gora u budućnosti.

„Nema hepienda, ne, caka kod njega je biti ovde i sada – u bolu“, ističe Majstorović.

Čak ni u pesmama koje su za nijansu radosnijeg prizvuka poput „Zoko, moj Zoko“ ili „Delija momak“ gde je ljubav možda uzvraćena, on izmašta idealnu vezu i „kuću na kraju sela“, to se ne ostvari.

Ženama koje „zavedu pola grada“ ili se preudaju njegovi likovi ili on sam ne zamera – prihvata da ostaje sam.

Nesreća i bezizlaznost su jedine konstantne – kao u pesmi „Sudbina me na put šalje„.

„To je momenat kad odete u kafanu pa posle četiri-pet piva ili loze, vi dostižete svoju traumu.

„Posebno važno iz muške perspektive koji tada u kafani počinju obračun sa ćorsokacima u sebi, koje svi nosimo“, ocenjuje Majstorović.

Upravo to Sinanova muzika predstavlja i Ivanu Bogunoviću.

„Suočavanje sa samim sobom.

„Da uprkos celom životu provedenom u gradu i uprkos odrastanju na rokenrolu, postoji i hardkor narodnjak čije pesme me dotiču podjednako snažno kao one koje inače smatram svojim na prvom, drugom i trećem mestu“, navodi ovaj obožavalac Sakića, koji uglavnom sluša različite vrste gitarske muzike.

„Jedino što Sinan ipak nije bio pevač ‘za svaki dan’ već za neka malo specifičnija stanja duše i uma“, dodaje.

Petru Alempijeviću su omiljene Sinanove pesme „Evo me stari drugovi„, „Sunce moje“ i „Pevaj mi o njoj„.

„To mi je jedna od tih pljas pesama, prvo krene njegovo nazalno, orijentalno ti znaš da me volii i onda pap, pevaj mi o njoj.

„Drago mi je da sam bio na tom poslednjem koncertu, bilo je onako dirljivo, iako on nije bio u pevačkoj formi“, ističe Alempijević.

On sluša različite vrste muzike, u zavisnosti od ambijenta i ekipe sa kojom je – u svakoj nalazi nešto što ga „dira“ ili sa čime se identifikuje.

„Na stranu pitanje kvaliteta, mesto za Sinana mi je kafana ili priprema za kafanu.

„Kad se lumpuje i u dva, tri ili pet ujutro se krene sa Sinanom, to te spusti, da se samoubiješ maltene“, kaže Alempijević, etnolog po struci.

Trostruko marginalizovan

Sinan Sakić je rođen u siromašnoj romskoj porodici u Loznici 1956. godine kao dete Rašida, člana vojnog orkestra, a zatim Beogradske i Zagrebačke filharmonije, i Đulke, radnice u fabrici.

Sinanova neostvarena želja bila je da bude pijanista, ali ga roditelji u tome nisu podržali.

Kao mladić počinje da svira bubnjeve i to pop i rok muziku, a tek krajem sedamdesetih počinje da peva i okreće se narodnoj muzici.

Otvoreno je govorio o problemima sa porocima.

Pio je, po sopstvenom priznanju, po dve flaše žestine na dan, umeo da prokocka do 50.000 evra za noć, a ni droga mu nije bila strana.

Na graničnom prelazu između Srbije i Bosne i Hercegovine 2015. uhapšen je sa dva grama kokaina koje nosio u donjem vešu.

Preminuo je 1. juna 2018. u Beogradu posle teške bolesti.

„U Sinanu se kao romskoj figuri nalazi sukob klasnog, rodnog i rasnog, on je trostruka manjina i utoliko je veći.

„On je glas te radničke klase, dolazi sa krizom i nestašicama koje se javljaju već početkom osamdesetih“, kaže Majstorović.

Ona Sakićevu simboličku višeslojnost poredi sa crnim lukom sa više slojeva.

„On kao pesnik društvenog jauka možda govori i o toj o krizi jezikom nesrećne ljubavi, to bi se moglo dublje istražiti“, navodi teoretičarka.

Tu posebno podseća na pesmu „Ej otkad sam se rodio, sreće nisam imao“ u kojoj se mogu prepoznati marginalizovane i diskriminisane grupe i modernog sveta.

U Sinanovim pesmama nema motiva livada, cveća i ovaca, kao kod nekih od legendi srpske narodne muzike.

„On nije figura tog pastirskog pejzaža.

„On je panker u suštini, deli vrednosti pank-rok u tome je njegova slojevitost“, dodaje Majstorović.

Koncerti posebna priča

Nikad nije bila na koncertu, ali je prvi put o tom iskustvu slušala tokom jedne vožnje sad već davne 1997. autobusom na relaciji Beograd-Banjaluka, od devojke koja se vraćala sa Sakićevog koncerta.

„Ta žena mi je pričala kako je to afektivno, energetski intenzivno i da je to što se tu doživljava i proživljava ne da ni objasniti.

„Čula sam priču, možda je urbana legenda, da je ne jednom od putovanja u Indiji Sai Baba naišao i među stotinama ljudi prišao Sinanu i namaste odradio, znači da su se velike energije prepoznale“, kaže Majstorović.

Sakić je tokom karijere održao ko zna koliko koncerata, od toga pet na beogradskom Tašmajdanu.

„On je jedna vrsta glasnika, ono što su nekada bili narodni pevači, koji prenose jednu vrstu istine ljudima.

„Ta istina nije iz visine, već duboko proživljena i doživljena“, kaže profesorka.

Bogunović je bio na dva koncerta na Tašu – prvi put krajem avgusta 2008. i 2017, što će se kasnije ispostaviti kao Sakićev poslednji koncert.

Lepše se proveo na prvom, krajem avgusta 2008, jer su, kaže, „i Sinan i publika tada bili u mnogo boljem izdanju“, nego devet godina kasnije.

Na tim nastupima hiljade ljudi u publici i Sinanove brojne kolege kreirale su često atmosfere rok koncerata – sa vrištanjem i bacanjem brusthaltera na binu.

„Dugo sam sa ortacima pričao kako bi bilo zanimljivo otići tamo i osetiti tu emociju iz prve ruke.

„Želeo sam da vidim koga još tu ima, ko se sve prepoznaje u tim pesmama i stihovima, osim naravno samih Roma, sa kojima očigledno imamo nešto zajedničko i mi koji svoj život od malih nogu provodimo na dosta drugačiji način“, kaže Bogunović.

Ulica o kom Sinan peva i odrastanje u siromaštvu i danas su problem sa kojima se veliki broj Roma suočava u Evropi.

Novinarka Jovana Gligorijević je u nedeljniku Vreme pisala o ličnom iskustvu na Džejevom koncertu na kom je gost bio „bunovan i neispavan“ Sinan Sakić i zbog koga je, svedoči, deo publike pao u trans.

„Oni nisu iz provincije, nego sa oboda, iz još većeg mraka, nadomak jakih svetala velikih gradova, a nikad stvarno u njima, rođeni i ostali u limbu između dva sveta“.

Iako voli i poštuje narodnu novokomponovanu muziku, novinarka nije znala Sakićev repertoar, ali je u njemu prepoznala „nešto duboko strašno“.

„Odjednom mi se otvorio i razbistrio čitav kosmos života na margini, ta prava muka i tuga, sluzavo blato na ulicama koje čekaju davno obećani asfalt, od niskog napona žmirave sijalice u kućama okruženim stovarištima, perionicama i propalim fabričkim pogonima.

„I, naravno, kafanama, sa podovima od golog betona, neispravnim instalacijama i zarđalim čučavcima.

„To su one u kojima se služi samo veliko pivo i samo turska kafa“, piše u tekstu Vremena.

Južni vetar i početak kraja Jugoslavije

Rast popularnosti Južnog vetra i te vrste novokomponovane muzike podudara se sa periodom urušavanja jugoslovenskih institucija.

„Kada pričamo o Sinanu, treba da imamo u vidu da je on ipak bio samo pevač, odnosno neko ko je bio savršen medijum između publike i produkcije ‘Južni vetar’, koja stoji iza većine njegovih megahitova.

„JuVe je bio proizvod specifičnih društvenih okolnosti u SFR Jugoslaviji tokom 80-tih i ta muzika definitivno nije bila za svakoga, ali je na kraju dobacila mnogo dalje i šire nego što su, verujem, sami njeni tvorci verovali da će dobaciti“, ocenjuje Bogunović.

Posle smrti doživotnog predsednika Josipa Broza Tita počelo je postupno rastakanje federacije i unutrašnja kriza koja će rezultovati krvavim raspadom zemlje.

U takvom atmosferi nastajali su brojni muzički i supkulturni pravci, pa i bend Južni vetar.

„Pod blokadom glavnih medija i rutinski napadani od kulturnih čuvara koji su se zalagali za autentičnost u narodnoj muzici, zvezde srpsko-bosanskog novokomponovanog benda Južni vetar najistaknutije su predstavljale to što se nazivalo orijentalni kič.

„Predvođeni Miodragom Ilićem kog su zvali Mile Bas ili Mile Teheran“, oni su ipak uživali enormnu popularnost sa čvrstom bazom obožavalaca“, piše teoretičarka Irena Šentevska u članku o turbo folku.

Kakva je njegova muzika?

Na početku popularnosti, grupa „Južni vetar“, čiji je Sakić bio istaknuti protagonista, bila je oličenje alternativne novokomponovane narodne muzike i preteča grane turbofolka čije je uporište bilo u „istočnjačkoj“ muzici, u kombinaciji sa savremenim elektronskim instrumentima, kaže u pisanom odgovoru za BBC etnomuzikološkinja Marija Dumnić Vilotijević.

„U poređenju s popularnom narodnom muzikom kakva je bila referentna, na primer u Radio Beogradu početkom Sakićeve karijere, zaista je opravdano ocenjivanje muzike koju je Sinan Sakić izvodio kao nižerazredne.

„To, s druge strane, danas ne ometa nostalgična slušanja pesama koje je izvodio, pa i „otkrivanja“ te muzike među inicijalno nestandardnom njegovom publikom“, dodaje Dumnić Vilotijević.

Novokomponovana muzika i naslednik turbofolk

Iako su i turbofolk i novokomponovana muzika često na meti kritičara koji im zameraju nedostatak umetničkog kvaliteta i mnogo šta još, ta dva pojma nisu sinonimi.

Ivana Kronja u tekstu Šta znači turbo folk ovaj muzički pravac i njegov prateći stil, opisuje kao izrazito politizovan, odnosno kao politički podoban instrument vladajućeg režima za smirivanje narodnog nezadovoljstva tokom devedesetih godina.

On je nastao na temelju novokomponovane narodne muzike, koja iako u nazivu ima narod, nikad nije težio da simbolizuje narodno ili seljačko, već je, naprotiv, težio da dočara savremen, moderan izgled.

„On je simbolički trebalo da prevaziđe jaz između sela i grada, koji su poklonici ove muzike, skorašnji doseljenici u grad, pokušavali da razreše“, navodi Kronja u tekstu koji prenosi portal Buka.

Taj stil se, kaže, prepoznaje se po šljaštećoj garderobi iz Turske, karnerima, šljokicama, mešavini svečanog i sportskog stila, po kičastom i naivnom ukrašavanju.

„Ženske predstavnice stila karakteriše jaka šminka, lančići, bižuterijske minđuše i mini-val, a muške predstavnike zlatni lanci i prstenje, kratka kosa ili, češće, frizura ,,na repove“.

To je ukratko opis i predstavnika Južnog vetra, počev od njihove najveće zvezde Dragane Mirković, pa do izgleda njenih muških kolega.

Sinan Sakić je iz dva braka imao tri sina i ćerku.

Đulkica Sakić, Sinanova ćerka, danas živi u Švajcarskoj i oca opisuje rečima:

„Čovek sa najviše koncerata i najposećenijim koncertima, a najmanje priznat.

„Njegov vokal i dan danas mnogi mogu samo da sanjaju“, kaže Sakić za BBC.

Sa jednog od očevih nastupa — Đulkica i danas na društvenim mrežama redovno objavljuje stihove čevih pesama, ova fotografija je sa jednog od njegovih nastupa

Kulturološki model tumačenja koji zastupa teoretičarka Danijela Majstorović ne odnosi se na to da li će nekome neka vrsta muzike da se svidi, već da o pokušaju da se ona razume.

Ipak, mnogo je onih koji to u startu odbacuju kao loše ili neslušljivo sa čestim pogrdnim karakteristikama koje se pripisuju ljubiteljima te muzike.

„Često se mržnja prema takozvanom ‘turban-folku’ (novokomponovanoj narodnoj muzici s naglašenim uticajima Bliskog istoka) koristi kao sredstvo autolegitimacije u različitim segmentima nacionalne kulture“, piše Irena Šentevska u naučnom radu objavljenom u Glasniku Etnografskog instituta SANU.

Majstorović takve elitistički nastrojene kritičare poredi sa kultur-rasistima.

„Kod kultur-rasizma radi se o nipodaštavanju jedne cele grupe ljudi sa kojima deliš životni prostor i suštinskom nerazumevanju.

„To otpisivanje ljudi koji slušaju Južni vetar, Sinana, Šemsu i tako dalje kao da je to nekakav šund to je jedno potpuno nerazumevanje prostora sa kojeg dolaziš“, kaže Majstorović.

Za razliku od mnogih muzičara koji su tokom devdesetih političkim izjavama stajali na stranu nacionalizama i podela, Sinan to nije uradio.

Nikada nije bio ni u jednoj partiji, tvrdi njegova ćerka.

Ostala je sačuvana Sakićeva fotografija, gde na protestu zbog rata u Sarajevu 1991. nosi majicu sa likom i imenom Šemse Suljaković.

„Svaka pesma nosi po neki stih njegovog života“, kaže Đulkica.

Njen brat Alen se, takođe, bavi muzikom i sarađuje sa pevačem Rastom.

Njihov otac je zarađivao pozamašne svote na koncertima i nastupima, posebno u inostranstvu, ali mu supruga i dalje živi u kući Loznici.

Da materijalna bogatstva nisu najvažnija, naučio je u Indiji.

Sinan Sakić je 14 godina redovno odlazio tamo kod svetski poznatog gurua Sai Babe, koji je preminuo 2011.

„Indija je za njega bila raj, voleo je tradiciju i duh Indije.

„Tamo je odlazio kada mu je bio potreban mir, nije imao nikakve veze sa religijom, mnogi su pogrešno tumačili te budista te razne gluposti“, kaže njegova ćerka Đulkica.

Ona navodi da su mu to bili odmor i relaksacija, kao i Tajland, dok je on u intervjuima govorio da ga je to „naučilo da ide ispravnim putem“.

Mozaik ovog po mnogo čemu balkanskog fenomena ne bi bio potpun bez inata.

Likovi iz Sinanovih pesama znaju kako ne treba, ali to ipak urade – zbog ljubavi.

Kao i on sam.

Da se opet rodim, živeo bih isto, spreman i na sreću, ali i na tugu

Ne bih promenio ništa, jer ti ne bi bila ista, a ja neću, neću ljubav drugu.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (1)