Baton Hadžiu: Babčenko iz našeg sokaka

Polemika oko ruskog novinara koji je u saradnji sa ukrajinskom tajnom službom režirao sopstvenu smrt budi sećanja na veoma sličan slučaj koji se desio 1999. godine tokom rata na Kosovu.

Prištinski novinar Baton Hadžiu je, kao i Arkadij Babčenko, navodno ubijen, samo je u njegovom slučaju „privremena smrt“ protegla na devet dana.

Kako je Hadžiu „ubijen“?

Vest da je Hadžiu, tridesetdvogodišnji urednik dnevnog lista na albanskom jeziku „Koha Ditore“, ubijen u Prištini, objavio je američki televizijski kanal CNN 29. marta 1999, tokom prve nedelje NATO bombardovanja.

Za ubistvo su okrivljene srpske bezbednosne snage, a portparol NATO Džejmi Šej je sledeće nedelje na brifingu za novinare u Londonu oštro osudio taj čin.

Visok, riđ i žovijalan, Hadžiu je bio jedan od omiljenih sagovornika stranih diplomata i novinara koji su u mesecima pre bombardovanja obilazili Kosovo. Zbog toga je vest o njegovoj smrti bolno odjeknula širom sveta.

Londonski „Independent“ mu je 1. aprila objavio dirljivu osmrtnicu, u kojoj ga je je opisao kao „predstavnika najviših ideala nenasilnog pokreta kosovskih Albanaca“.

List je sem toga objavio više detalja o okolnostima pod kojima je Hadžiu „ubijen“. Srpski bezbednjaci su ga navodno odveli sa pogreba istaknutog prištinskog advokata Bajrama Keljmendija, strpali ga u kola i ubili.

Kako je režirana smrt novinara

Ukrajina na meti kritika zbog lažnog ubistva

Advokat Keljmendi (63) i njegova dva sina su zaista ubijeni u porodičnom stanu početkom rata, a svedoci kažu da su ubice, koje nikada nisu pronađene, imale srpske oznake na uniformama.

„Još se ne zna da li je je Hadžiu propisno sahranjen ili njegov leš trune negde duž puta Priština-Skoplje“, pisao je „Independent“.

Vaskrsenje

Tačno nedelju dana nakon osmrtnice u „Independentu“, 7. aprila 1999, Hadžiu je osvanuo živ i zdrav na konferenciji za štampu u Londonu u društvu britanskog ministra odbrane Robina Kuka.

Ispričao je da se četiri dana krio u stanu prijatelja u Prištini, a onda se priključio kilometarskoj koloni Albanaca koji su prelazili u Makedoniju.

Tek kad je prešao granicu javio je porodici da je živ. Ostatak sveta je to saznao na pomenutoj londonskoj konferenciji za medije.

Kad je na jednom novinarskom skupu u Ljubljani neposredno nakon završetka sukoba na Kosovu neko pitao Hadžiua zašto je tako dugo pustio porodicu i prijatelje da veruju da je mrtav, on je odgovorio: „Nisam hteo da rušim kredibilitet NATO-a“.

Posledice

Dok se o slučaju Babčenko još vodi žestoka rasprava, teško je oceniti kakve će posledice njegova lažirana smrt imati po njega, ukrajinsku vladu, pa i novinarsku profesiju u celini.

U svakom slučaju, reč je o gubitku kredibiliteta.

„Ko će ubuduće poverovati kad neko objavi da je novinar ubijen?“, upitala je uvodničarka „Vašington Posta“ En Eplbaum u današnjem broju tog lista.

U slučaju Hadžiua, nikakvih posledica nije bilo, naprotiv. On je i danas cenjen novinar i direktor televizije „Klan Kosova“.

Ni NATO kredibilitet nije pretrpeo ozbiljnu štetu, jer se cela priča brzo zametnula u haosu informacija i dezinformacija koje se pratile kosovski sukob.

U stvari, slučajevi Babčenka i Hadžiua razlikuju se u samo jednoj stvari: za razliku od ruskog novinara, Hadžiu nije aktivno učestvovao u režiranju sopstvene smrti ali, po sopstvenom priznanju, nije hteo da ometa predstavu.

Ono što ih spaja je što su s lakoćom odbacili osnovna pravila profesije i naneli bol porodici i kolegama zarad propagandnog efekta u svrhu navodno višeg cilja.