BBC na srpskom slavi treći rođendan – pitali smo sagovornike gde su i šta rade

Redakcija BBC na srpskom slavi treći rođendan u skladu sa epidemiološkim merama – u krugu porodice.

Da ne bismo bili sami na žurci, a i da izbegnemo Zum sastanke – pozvali smo neke od sagovornika da nam pomognu u duvanju svećica i kažu šta ima novo kod njih.

Nije pandemija korona virusa donela samo negativna iskustva – neki su se skućili, drugi našli posao, upisali studije, neki se oženili.

Ovo su njihove i naše priče.

• Pelivani i slatkiši: Kako su rvači postali poslastičari
• Marina Abramović za BBC: O 47 godina pauze od Beograda, politici, bolu u performansu i mladima na Balkanu
• Intervju petkom: Rokenrol pesnik na fudbalskom zadatku

Katarina se osamostalila: Radim, imam dečka i renoviram kuću

Katarina iz Zrenjanina, devojka koja je deo odrastanja provela u Domu za nezbrinutu decu, govorila je za BBC prošle godine.

U domu se našla na početku srednje škole, posle tragičnih događaja u porodici – mama joj je poginula, tata ih napustio, a posvađala se sa bakom i dekom.

Od intervjua u zrenjaninskom kafiću u osvit pandemije kod Katarine je bilo dosta noviteta.

„Od našeg razgovora za BBC, pa do danas promenilo se gotovo sve u mom životu.

„Baka i deda su se odselili na selo i ostavili mi kuću, tako da sada renoviram svoju kuću zajedno sa prijateljima iz Zrenjanina, radim, imam dečka osamostalila sam se, ali i dalje svako veče ležem i maštam o tome da ću jednog dana biti dramaturškinja“, kaže Katarina za BBC.

Ove godine prvi put je polagala prijemni za smer dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Ispit koji je položila bio je vozački, što joj je bilo vrlo važno jer joj je mama poginula u saobraćajnoj nesreći.

Pandemija korona virusa joj je, ipak, poremetila neke planove.

„Zbog cele situacije, pozorišta su nam uskraćena, tako da baš dugo nisam videla drage prijatelje i kolege, ali iskreno se nadam da će se uskoro nešto i promeniti.

„I srećan vam rođendan“, poručila je Katarina redakciji BBC na srpskom.

• Četiri decenije Paket aranžmana – „svetog grala“ novotalasnog Beograda
• Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
• Fernando Kolunga – požarevački bend poznatiji u Meksiku nego kod kuće
• Džipsi Mafija – od zrenjaninske mahale, preko Antifa borbe, do nemačkih skvotova

Možda će vas zanimati i ova priča

Erin: Brzo posle članka sam dobio oznaku `M` u svim dokumentima

Erin je jedan od retkih interseks ili međupolnih ljudi na Balkanu, koji su otvoreno govorili o iskustvima i medicinskim problemima sa kojima su se suočavali zbog činjenice da su rođeni sa biološkim osobinama koje se ne uklapaju u tipično muške ili tipično ženske.

Ovaj rođeni Bjelovarac, koji danas živi u Zagrebu, za BBC je pričao u decembru 2019.

Kako danas navodi za BBC sve što mu se u životu desilo se skoro desilo baš naredne 2020. godine, ali „sve u svemu – bilo je lepo“.

„Brzo nakon objave članka sam promenio lične dokumente i dobio oznaku `M` u svim dokumentima, a nedugo posle toga sam dobio i potvrdu lekara da mogu krenuti s terapijom testosteronom, te sam krenuo“, navodi u pisanom odgovoru.

U mesecima posle toga napravio je dugo željeni korak u vlastitoj medicinskoj tranziciji.

„Posle operacije sam postao mnogo slobodniji, manje opterećen i značajno bolje raspoložen.

„Raskinuo sam životno partnerstvo i sklopio brak – sa istom ženom!“, navodi uz osmeh.

Bilo je i ružnih stvari, ali i u njima on pronalazi neke pozitivne strane.

U martu 2020. pao je u epileptični status i proveo desetak dana u komi i na mehaničkoj ventilaciji, u vreme snažnog zemljotresa koji je pogodio Zagreb.

„Iako je to prilično negativno i ružno iskustvo – promenio sam način gledanja na vlastiti život i način na koji sam se odnosio prema samom sebi i generalno, možda mogu reći da mi je donelo i nešto vrlo pozitivno.

„Ostao sam gluv, ali sam otkrio nove načine komunikacije, slušanja i naučio slušati tišinu – posebno svoje misli“ , dodaje on.

„Preživeo sam 2020. godinu, jedva, ali tu sam!“, optimistično zaključuje Erin.

Autorka šik šajkače: Osećam se svakog dana sjajno

Optimizma na manjka ni Zagorki Stojanović koja u selu Rakari, u blizini Mionice, i dalje tka i pravi šik šajkače.

Godinu i po dana je starija od kada je prvi put govorila za BBC, ali istog, vedrog duha.

„Pošto živim u sebi samoj, osećam se svakog dana sjajno i vrlo radosno“, priča osamdesetdvogodišnja kostimografkinja.

Pre nekoliko godina, kupila je imanje, obnovila kuću i napravila tkački dvor.

Već nekoliko godina uživa u prirodi i novom okruženju kojim je zamenila beogradsku gužvu.

Novu normalnost koju donosi virus – ne prihvata.

„Ne prihvatam nikakve nove normalnosti, to su sve nenormalnosti.

„Naravno, vrlo sam svesna da postoji opasnost i da se tome treba odupreti dobrim mislima i uraditi najbolje moguće za sebe, za druge, za svoju okolinu.

„Tako nekako živim.“

Ipak, korona virus uticao je i na njen život.

„Najstrašnije mi je bilo oduzimanje slobode, da ne mogu nigde da krenem dva meseca, to mi je bilo prestrašno.

„Bez obzira na to što se u mom životu ništa nije promenilo, sam osećaj da znate da nešto ne možete, to znači kao da ste u zatvoru. Tako sam se nekako osećala.“

Uprkos svemu, kaže da je njen unutrašnji život jako je bogat, bogatiji od spoljašnjeg.

Navike joj kvare i trenutne mere za suzbijanje korona virusa, pošto ne može da ide na obližnji bazen u banji Vrujci, na koji u normalnim okolnostima odlazi svakodnevno.

Alternativu je, kaže, našla u nordijskom hodanju.

Misije – da sačuva tradiciju i šajkačama da novi život – čvrsto se drži.

„Kreacija me oduševljava. Ljudi naručuju šajkače. Tu se ništa nije promenilo.“

Pogledajte video: kad penzioneri crtaju grafite

Dve godine od izlaska iz zatvora: „Legalan sam“

Sedam meseci pošto je izašao iz pravog zatvora Marko* je govorio za BBC, u septembru 2019. godine.

Tada se osećao kao da zbog toga „ima žig na čelu“, a danas drugačije postupa kad upozna nove ljude – odmah im kaže da je „bio na koledžu“.

„Mnogi mi kažu `piči, teraj dalje, ti si svoje odslužio`, a ima i onih drugih, ali ne mogu ja svima da se svidim, niti se meni svi sviđaju“, kaže on.

Policajcima, ipak, i dalje, dodaje, zapadne za oko, ali posle rutinske provere uvere se da je sve u redu.

„Legalan sam, trudim se zbog sestre.

„Trudim se da povratim njeno poverenje i to me nekako drži da se ne vratim starom poslu“, dodaje momak koji je zatvorsku kaznu služio zbog posedovanja i distribucije narkotika.

Već više od godinu dana radi kod prijatelja, koji zna za njegovu prošlost.

„Prijatelj ima poverenja u mene, iako se radi o velikom novcu.

„U kombiju imam po dva stana i to ne bih mogao da radim bez preporuke, ali ovaj dečko zna ko sam, kakav sam i da imam obraz“.

Kupio je polovna kola i telefon, kako kaže „na lastiš“, odnosno na rate.

Ipak, nema vremena da uživa u tome, jer pet dana nedeljno radi od 10 do 12 sati – za 1.500 dinara.

„Radim da bih jeo, jedem da bih radio.

„I nije to zbog toga što sam bio na koledžu, svuda je tako, ljudi su na ivici prsnuća, a na televiziji kao da smo Švajcarska“, kaže on.

Bivši zavisnik, danas se trudi da zdravo živi.

Redovno trenira, a kad ima vremena i crta, jedno vreme je crtao najviše slonove.

„Gomilu tih crteža sam uradio i gomilu čim nacrtam mi uzmu“, kaže Dorćolac koji je talenat iskoristio i u zatvoru – tamo je tetovirao.

• „Jugom“ do Mongolije i nazad: Pustolovina trojice Riječana
• Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji

Ni loši rezultati ne gase ljubav prema Liverpulu

Širom sveta su navijači fudbalskog kluba Liverpul u junu prošle godine slavili titulu šampiona Engleske na koju su čekali tri decenije, među kojima je bila i Dragana Vučković iz Beograda.

• Liverpul konačno osvojio titulu, zemlje bivše Jugoslavije slave: „Stigla naplata dugova“

Trenutno je njen omiljeni klub na sedmom mestu na tabeli u domaćem prvenstvu, ali zbog toga nije razočarana.

„Usresređeni smo na Ligu šampiona, da tu probamo da stignemo do finala, a svi znamo da mi volimo Istanbul i stadion Ataturk i da se tamo čuda dešavaju“, osmehujući se govori Dragana za BBC na srpskom.

Podsetila je da je na tom stadionu Liverpul u čuvenoj utakmici maja 2005. preokrenuo protiv italijanskog Milana (od 0:3 do 3:3 i pobede posle penala) i osvojio peti put Ligu šampiona.

Draganina porodica kolektivno navija za Liverpul, međutim njen sin Stevan, koji je dobio ime po čuvenom kapitenu kluba Stivenu Džerardu, „trenutno je u predškolskom buntu“, pa mami govori kako navija za Totenhem.

„Verujem da će ga proći“, kroz osmeh kaže Dragana.

Sa druge strane, njena trogodišnja ćerka Hana izrasta u vernu navijačicu kluba sa Enfilda.

„Ide po kući i govori ,Mane pobednik’, prepoznaje dresove, igrače, a kada igramo mali stoni fudbal viče ,gol Liverpul'“, radosno i ponosno zaključuje Dragana.

• Nikola Kalinić: „Malu sam cenu platio za satisfakciju koju imam“
• Pitanje zbog kojeg je Murinjo zanemeo: Kako je makedonski novinar dirnuo „Posebnog“
• „O mama, mama, mama – zaljubio sam se“: Kako je bilo gledati Maradonu

Anđela se izborila s anoreksijom i istrčala maraton

Anđela Stanojević, koja su dugo borila protiv anoreksije i bulimije, tog oktobra 2019. godine, kada je pričala za BBC na srpskom, spremala za i za maraton u Ljubljani.

„Istrčala sam to, kao što sam vam tada i obećala“, kaže uz osmeh ona ponovo za našu redakciju.

Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton

Reakcije na tekst o njoj su, navodi, sve do jedne bile pozitivne.

„Bilo ih je zaista mnogo i iskrena da budem zaista to nisam očekivala… Pregršt lepih reči i reči podrške, od poznatih i nepoznatih ljudi.

„Puno mi je srce ako je neko uspeo da u mojoj priči pronađe malo snage i inspiracije ili sebi pomogne na bilo koji način“, kaže.

U međuvremenu se dogodila korona i Anđela kaže da joj, kao i svima, nije bilo lako.

„U početku sam bila anksiozna, ljuta i tužna, bilo je teško biti koncentrisan, kontrolisati emocije i raspoloženje…

„Bilo je i lepih i manje lepih dana, ali sam odlučila da budem strpljiva, verujem, biram odakle se informišem i nadam da će sve da bude dobro“, kaže.

Na rad od kuće se brzo navikla.

„A i ne moram da razmišljam svako jutro šta da obučem, tako da sigurno da ima i dobrih strana“, kaže uz osmeh.

Naravno, i dalje trči.

„Za vreme policijskog časa nisam mogla da trčim i baš mi je nedostajalo, a kada sam se vratila na stazu sve je bilo dosta lepše i lakše.

„Trčim uvek kad mogu, i kad pada sneg i pada kiša… Mislim da (ne namerno) nijednu kišu nisam propustila ove godine“, kaže i smeje se.

Jedno joj, navodi, nije lako – da trči po zagađenom vazduhu, kojeg je u poslednje vreme u Beogradu bilo dosta.

„Baš nije prijatno trčati kad (ne) znaš šta udišeš i da više štetiš zdravlju nego doprinosiš“, kaže.

Ovu 2021. godinu je otvorila polumaratonom, a dokle će stići ni sama ne zna.

„Ako mi kojim slučajem ponestane motivacije setim se Murakamija koji u knjizi O čemu govorim kad govorim o trčanju kaže ‘oni koji ne trče će se zapitati zašto je zaboga istrčao 100 kilometara kad je znao da će boleti, a oni koji trče postaviće pitanje zašto ja to nikad nisam uradio’.

„A ako još nekome treba vetar u leđa, neka pročita“.

Da li je bilo nekih trka u međuvremenu?

„Trka je bilo, sada su aktuelne ove virtuelne.

„Bilo ih je i prošle i ove godine i trčimo ih sa zadovoljstvom, ali ipak nestrpljivo čekamo onaj pravi prolazak kroz cilj uz galamu i konfete“.

Kenijac u Beogradu ostvario studentski san

Nekadašnji student Medicinskog fakulteta u Beogradu Elajdža Kiprono Toroitić iz Kenije početkom prošle godine žarko je želeo da ostane u Srbiji posle stažiranja.

Želja mu se naposletku i ispunila – dobio je mesto lekara opšte prakse u jednoj privatnoj bolnici u Beogradu i nada se da će mu ugovor biti ponovo produžen u aprilu.

Od početka epidemije korona virusa nekoliko meseci je proveo volontirajući u Institutu Torlak.

„Zahvaljujući bogu nisam preležao koronu iako sam transportovao pacijente u teškom stanju za Bežaniju i Batajnicu“, ističe Elajdža za BBC na srpskom.

Sobu u Studentskom gradu zamenio je iznajmljenim stanom na Banjici.

Do rodne Kenije od septembra 2019. godine nije stigao da ode jer ga plaši da bi nove mere mogle da „zatvore granice, pa ne bi mogao da se vrati“.

Trenutnim prilikama i životom u Beogradu je zadovoljan, a voleo bi, kaže, da „uzme neku bolju specijalizaciju – opštu hirurgiju ili ortopediju“ u Zemunu ili nekoj drugoj beogradskoj bolnici.

„I životni standard je u redu, samo što korona malo usporava stvari, ali verujem da će da bude dobro“, optimistično zaključuje Kenijac u Beogradu.

Selma Hasić Manić – „U pandemiji je pomoć najbitnija“

Selma Hasić Manić je sa prijateljicom Nermom Zekić Hoćanin u jeku pandemije i najlošije situacije u Novom Pazaru uspela da za nekoliko dana prikupi – 80.000 evra pomoći bolnici, uglavnom od ljudi iz inostranstva.

Njih dve nisu stale ovde.

Od kada je BBC na srpskom pisao o njima, što je bilo pre deset meseci, ove mlade žene su organizovale brojne humanitarne akcije.

„Jednom momku smo sakupile 30.000 evra za transplataciju bubrega, a sakupljeno je i 5.000 do 10.000 evra i za bolnice u Tutinu, Raškoj i okolnim selima“, kaže Selma za BBC.

„Kako ide Ramazan, obilazićemo porodice slabijeg finansijskog stanja, samohrane majke, decu bez roditelja i nosićemo im pomoć.

„U pandemiji je ta pomoć najbitnija“.

Selma kaže da je u Novom Pazaru ponovo alarmantno, ali da je sada opremljenost bolnice na mnogo višem nivou, pa da mogu da se izbore sa brojem zaraženih.

Selmina organizacija ima i koncentrator kiseonika koji pacijenti mogu da dobiju na revers, a mnogi preko njene humanitarne organizacije dobijaju i besplatno lekove.

„Moramo da se pomažemo, šta ćemo drugo“.

Momčilo Bajagić Bajaga – „Borim se muzikom“

Samo koji mesec pre izbijanja epidemije korona virusa, grupa Bajaga i instruktori punila je Sava centar čak četiri puta.

Neposredno pred nastupe za BBC na srpskom Momčilo Bajagić je govorio i da li je planirao da ode iz Srbije i zašto je ostao. Pričao je i kako je počeo karijeru 70-ih godina prošlog veka kada je svirao ispred hotela Jugoslavija za bakšiš.

„Sve je to stalo zbog korone, ne živi se normalno“, kaže nakon više od godinu dana za BBC Momčilo Bajagić Bajaga.

„Idem na snimanja emisija, pišem pesme i radim koliko se može. Nije to ono pravo, ali borim se muzikom“.

Bajaga je tokom pandemije iskoristio dane opšte izolacije da radi muziku za film Dušana Kovačevića „Nije loše biti čovek“ i predstavu „Mačak u čizmama“ Juga Radivojevića.

https://www.facebook.com/BBCNewsnasrpskom/videos/820876281974097

Durata Prokši – „Solidarnost između Srba i Albanaca je veća u pandemiji“

Ona nije obična nastavnica o kojoj je BBC izveštavao.

Ova Albanka sa Kosova živi u Mitrovici, a drži časove albanskog za Srbe, kao i časove srpskom Albancima.

Misli da stanovnici Mitrovice treba da znaju oba jezika kako bi se približili jedni drugima.

Od kako je BBC pisao o njoj, Durata je upisala doktorske studije u Skoplju, a nastavila je da podučava.

„Situacija sa koronom je sve lošija u Mitrovici, a na Kosovu još nije počela vakcinacija“, kaže Durata za BBC.

Ipak, dodaje ona, pandemija je pokazala da dva naroda mogu da žive zajedno.

„Solidarnost između Srba i Albanaca je veća u pandemiji“, kaže ona.

„Sa pojavom virusa mislim da smo shvatili da svi živimo pod istom zastavom, koja god ona bila, kao i da nas više ništa ne razdvaja“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]