Bio sam hronično nezadovoljan – a onda sam promenio sve

Nakon što je napustio studije, Ben nedeljama nije smogao snage da ocu saopšti istinu. Pokušao je da se ubije i pet meseci nije izlazio iz sobe. Ipak, uspeo je da krene ispočetka.

Ovo je njegova priča.

Oduvek sam osećao pritisak da upišem fakultet. Bio sam prilično usredsređen na ideju da postanem advokat, ali kad sam započeo studije, brzo sam shvatio da su veoma teške i da ne želim to da radim.

Bio sam usamljeno dete – tiho i mrzovoljno – ali je odlazak na univerzitet sve još više pogoršao.

Bilo mi je teško da se uklopim zato što sam poticao iz radničke porodice i nisam imao podršku roditelja.

Sećam se da sam prvog dana stigao na univerzitet autobusom, dok su druge ljude roditelji dovozili kolima punim prtljaga. Nisam znao kako da odaberem plan i program i sastavim raspored časova za sebe – bila je to velika promena u odnosu na gimnaziju i imao sam problema da se prilagodim. Nisam osećao dovoljno podrške i činilo mi se da drugi studenti imaju veću mrežu prijatelja i članova porodice na koje mogu da se oslone.

Čim je napustio školu, moj otac se prijavio u vojsku, tako da nije znao kako život zapravo funkcioniše. Moji roditelji su se razveli kad sam imao 16 godina i živeo sam sa njim. Uopšte se nismo slagali. Neumereno je pio i kod kuće je bio prilično agresivan.

Upisao sam se na fakultet kako bih pobegao, ali se ni tamo nisam osećao dobrodošlim. Bio sam potpuno izolovan. Kada prvi put živite daleko od kuće, ne hranite se kvalitetno i ne spavate dobro, a sve vreme ste okruženi alkoholom i drogama.

Sve je pošlo po zlu posle otprilike šest meseci. Prvu vezu sam imao na fakultetu i nisam bio spreman. Često smo se svađali i kad smo raskinuli, potukao sam se sa njenim novim dečkom. Posle toga sam počeo mnogo da pijem i propuštam predavanja i seminare.

Na fakultetu su primetili koliko pijem, te su mi dodelili psihologa, ali svaki put kad je pitao: „Kako si?“, ja bih mu samo govorio: „Dobro sam.“ Podigao sam gard. Na taj način sam zapravo odbio ono malo pomoći koja mi je bila ponuđena.

Depresija izbliza

Posle osam meseci, osećao sam krajnje beznađe. Shvatio sam da nisam sposoban za ono zbog čega sam došao, a nisam ni želeo time da se bavim. Ali, nisam želeo ni da se vratim kući, zbog užasne situacije koja je tamo vladala. Zapao sam u ćorsokak.

Tog leta nisam položio nijedan ispit, ali sam se, po povratku kući, previše plašio da ocu to priznam. Naredna dva meseca, samo sam izbegavao da mu kažem da se neću vraćati na fakultet.

Bio je to depresivan period. On je pio, a ja sam se skrivao u mojoj sobi. Krajem leta, pokušao sam da se ubijem.

Popio sam, kako sam verovao, smrtonosnu dozu lekova koje smo imali u kući.

Posle pola sata sam pomislio: „Šta ja to radim?“ Ušao sam u autobus i odvezao se u hitnu pomoć.

Muvao sam se neko vreme ispred bolnice, suviše uplašen da uđem i kažem šta sam uradio. Mislio sam da će izuzetno oštro regaovati.

Glava mi je bila u haosu i nisam znao šta da radim. Otac je bio na poslu, tako da sam samo ušao u autobus, odvezao se kući i legao da spavam. Na sreću, probudio sam se. Nije mi bilo dobro 24 sata, ali nisam nikome ispričao – krio sam od svih kako se osećam.

Ovo je veoma lična priča i nikad je ranije nisam ispričao nikome.

Kad se danas osvrnem na to, shvatam da sam se suviše plašio da tražim podršku zbog svega što sam osećao. Da sam uspeo da to podelim s nekim, možda sam mogao da dobijem pomoć.

Sve je ispalo kako treba, ali vrlo lako je moglo da bude i drugačije.

Kad vas more misli o samoubistvu, ne razmišljate zdravorazumski – to je jedan neverovatno snažan osećaj koji vas celog obuzme. Tražio sam bilo kakav izlaz – razmišljao sam da se prijavim u vojsku ili čak počinim zločin da bih završio u zatvoru.

Krajem leta, dobio sam pismo sa univerziteta kojim me obaveštavaju da, pošto nisam položio ispite, ne očekuju od mene da se vratim, tako da sam najzad morao da kažem ocu. On je bio veoma težak čovek za takvu vrstu razgovora. Nije rekao mnogo, samo da moram da nađem posao.

Tokom prvih pet meseci, dok sam tražio posao, zapao sam u potpunu depresiju. Kupovao bih brzu hranu sa ono malo novca što sam imao i ostajao budan do kasno igrajući igre na kompjuteru u sobi.

Postao sam prilično nedruštven. Zbog svega što mi se desilo bio sam veoma besan. Smatrao sam da je rad za naivčine, gubljenje vremena, mislio sam da su ljudi koji žele da zarade mnogo novca glupi. Moja depresija se ispoljavala kao neka vrsta mržnje prema svima oko mene. Nisam se saosećao ni sa kim.

Na kraju sam našao posao kao šegrt. Radio sam godinu dana i ono malo što sam zaradio, ostavljao sam po strani da bih mogao da odem od kuće.

Moj prijatelj je takođe bio nezaposlen i nezadovoljan. Obojici nam je bilo dosta Velike Britanije i odlučili smo da putujemo. Sakupili smo sav novac koji smo imali na gomilu i kupili dve avionske karte za Budimpeštu. Poneli smo nešto malo odeće i vreću za spavanje, a ja sam ocu rekao da idemo na dvonedeljni odmor.

Ostali smo na putovanju godinu dana.

Posle dve nedelje, otac se, naravno, zabrinuo, te su me pozvali telefonom iz policije. Hteli su da provere da nisam slučajno kidnapovan ili nešto tome slično. Uverio sam ih da sam dobro i da ne želim da razgovoram sa ocem. Rekli su mi da je to u redu.

Kako svađe roditelja utiču na decu

Nasumice sam odabrao Budimpeštu – samo sam želeo da odem što dalje mogu – ali je bio januar i veoma hladno, te smo kupili voznu kartu za Grčku. Odatle smo otputovali u Tursku i proputovali Balkan, a potom otišli u Španiju i Maroko, sve vreme spavajući na ulici.

Ulazili smo u automobile nepoznatih osoba bez imalo straha. Nismo marili ni za šta. Imali smo baš malo novca, te smo uvek radili privremene poslove ili prosili za hranu.

Prvih nekoliko meseci sam se osećao beznadežno kao i kod kuće, ali sada mogu da kažem da su putovanja imala terapeutski efekat, naročito su smanjila osećaj anksioznosti.

Pretpostavljam da je delimično razlog bio i to što sam mnogo vremena provodio na suncu i bio fizički aktivniji, ali sam takođe video više stvari u svetu i naučio da budem potpuno samostalan, što je odagnalo većinu mojih strahova.

Ranije sam se strahovao od izlaženja napolje, plašio sam se mraka i grada po noći. Ali posle nekog vremena, prilagodio sam se na sve što bi mi se desilo u životu. Jedan od mojih glavnih strahova bio je da će me otac izbaciti iz kuće i da ću završiti na ulici. Na kraju mi je bilo lakše da rizikujem da se do desi, nego da ostanem kod kuće.

Neki ljudi koje smo upoznali živeli su neverovatno siromašno. Većina njih je bila ljubazna prema nama, vodili bi nas kući, spremali nam večeru i starali se o nama, a to mi je pomoglo i da više cenim ono što sam ostavio za sobom.

Kad sam se vratio u Veliku Britaniju, jedva sam čekao da nađem posao, preokrenem život i nađem mesto gde ću stanovati. Od tada je sve krenulo poprilično nabolje. Istinski sam motivisan. Imam 27 godina, imam dobar posao, ženu i dete.

Naučio sam mnogo o anksioznosti i depresiji, i mislim da mi je to pomoglo da bolje razumem samog sebe. Ali nikad nisam zatražio profesionalnu pomoć.

Kako bakterije utiču na raspoloženje

Mislim da mi je bilo teško da ispričam bilo kome za svoje probleme zato što ih je izazvala situacija kod kuće. Naša porodica bila je veoma zatvorena – sve što bi se desilo u našoj kući, ostajalo bi u našoj kući – tako da nisam osećao da o tome mogu da pričam sa ljudima sa strane. Nisu nas često posećivale bake i dede ili drugi članovi porodice. Bio sam veoma izolovan od spoljnjog sveta.

Siguran sam da postoje i drugi ljudi koji su se izvukli i kad bi se osvrnuli za sobom, shvatili bi koliko su bili blizu ivice.

Napuštanje fakulteta doživeo sam kao smak sveta, ali sam uspeo da krenem ispočetka i za sebe izgradim nov život.

Najvažnije je sagledati situaciju i zatražiti pomoć kad vam je zaista potrebna. Pritisak na mlade da postignu uspeh na studijama veoma je jak. Ali, mislim da je mnogo važnije sačuvati sebe nego steći diplomu.

Benovo ime je izmenjeno. Fotografije su nastale na njegovim putovanjima.