Pre više od 100 godina Aleksandar Lifka, pionir kinematografije u srednjoj Evropi, otvorio je prvi stalni bioskop u Subotici, ali se od tada gledanje pokretnih slika značajno promenilo.

Gotovo da više nema onih starih bioskopskih sala u kojima su se krckale semenke, suncokret, zdušno navijalo, plašilo.

U užem centru Beograda bilo je najmanje 10 bioskopa, čiji su repertoari bili žanrovski profilisani i tačno se znalo koji film možete da gledate u određenoj sali.

„Meni je bio omiljen 20. oktobar, jer su tu vrteli akcione filmove i uvek si mogao da doživiš nešto zanimljivo. Tu se dobacivalo, komentarisalo, navijalo“, kaže za BBC na srpskom Miško Bilbija, filmski kolumnista.

Moderni bioskopi, sa raznim efektima u salama, potpuno su prevladali nad starim bioskopima u kojima se pravila stadionska atmosfera i u kojima se nije toliko obraćala pažnja na kvalitet slike ili zvuka, već su bili mesta za izlazak i željno se iščekivala svaka premijera.

Kad ti mašina drma red u sali da bi ti dočarao zemljotres na platnu

Kozara, Kosmaj, Odeon, Jadran, Slavija, Zvezda, 20. oktobar, Balkan… svi ovi bioskopi su postojali u centru Beograda.

Vredno kinematografsko nasleđe Beograda nestalo je 2007. godine, privatizacijom „Beograd filma“ u čijem je vlasništvu bilo 15-ak bioskopskih sala.

Bioskopi su zatvoreni, a pojedini su pretvoreni u restorane, prodavnice ili jednostavno propadaju. Odoleva jedino bioskop Balkan.

„Ako bi ti se gledao karate, kung-fu film, neki akcioni, onda ideš u 20. oktobar. Kozara je bila specijalizovana za najveće filmove nagrađene Oskarom, tu su bile glavne premijere.

„Kozara se i najčešće renovirala, stavljale bi se nove stolice, često krečilo“, priseća se Miško Bilbija.

Jadran je, dodaje, bio poznat po tome da su u njemu emitovane porodične drame, više filmovi sa umetnčkim dodirom, dok je Zvezda vrtela komedije, omladinske filmove.

Po obodu grada bilo je još bioskopa, gotovo svaki kraj u Beogradu je imao svoj – Fontana na Novom Beogradu, Šumadija na Banovom brdu, Voždovac u Ulici vojvode Stepe, Avala na Crvenom krstu, Slavica na Karaburmi, Drina u Ulici despota Stefana…

U bioskopu Voždovac bila je ogromna sala i zakrivljeno platno, tu je sniman i film Kad porastem biću kengur, kaže Bilbija i dodaje da je repertoar ostalih bioskopa pratio Kozaru.

Kada bi film bio skinut sa repertoara Kozare onda bi nastavio život po ostalim beogradskim bioskopima, ali na njih se nije čekalo dugo, najviše mesec dana.

Bioskop Kozara je, na neki način, bio prestižni bioskop.

Otvoren je 1911. godine, kao dozidana sala u sastavu hotela „Kasina“ vlasnika Đorđa Bogdanovića, projektovana po svim propisima tog vremena sa samo jednom namenom – da se u njoj prikazuju filmovi.

Bilbija se prisetio i preteče današnjih modernih efekata.

„Odeon je voleo da vrti spektakularnije filmove. Sećam se da sam tu gledao Predskazanje, Isterivača đavola, Godzilu…

„Kada je na repertoaru bio film Zemljotres stavili su nekakav uređaj koji je mehanički tresao redove u sali kako bi gledaocima to dočarali i približili. I krene zemljotres da ruši sve po Los Anđelesu i ceo red se trese.

„Bili su to prapočeci onoga što sada nude moderni bioskopi“, kaže Bilbija.

Najviše vremena provodio je u bioskopu 20. oktobar.

„Pamtim da sam kao klinac gutao svaki film Brusa Lija, bilo je tu i raznih horora, pa izađeš iz bioskopa i osvrćeš se oko sebe…“, kaže kroz osmeh.

Pred kraj 1960-ih, u tom bioskopu u Balkanskoj ulici bila je postavljena bomba – jedna osoba je poginula, a druga teško povređena.

„Od tada kad god bih majci rekao da idem u bioskop, ona bi skočila: Samo nemoj u 20. oktobar!“.

Mesto gde je nekada bio ulaz u bioskop Kozara u Bezistanu – 2012. godine požar je teško oštetio prostor

Peć na drva nasred sale u „Kosmaju“

Sećanja Jelene Đurović, filmske kritičarke i urednice portala AgitPop, o vremenu starih bioskopa sežu u detinjstvo.

„Stanovali smo u neposrednoj blizini Dvorane kulturnog centra a tamo su se u prepodnevnim časovima davali crtani filmovi.

„Majka je nekako uspela da se sprijatelji sa osobljem, pa me tako ostavi da gledam dugometražnog Diznija, ‘Snežanu’ ili ‘Pepeljugu’ i ode na pijacu.

„Nekad sam ostajala i duže, pogledam film po dva puta. Meni je odgovaralo a i njoj – ona posle pijace skokne do kod frizera, ali ipak pozove blagajnicu telefonom da vidi da li sam živa i zdrava“.

Prisetila se i dana kada je ostala u sali duže nego što je trebalo.

„Jednom su me tako ostavili na duže u matineu, spakovali mi sendviče i sok, ali je razvodnik zaboravio da me isprati iz sale kad je u rano popodne počela ‘Priča o devojci O’ pa su u salu ušle sve neke čike“, kaže ona za BBC na srpskom.

U istoj toj dvorani prvi put je gledala i čuveni film „Prohujalo sa vihorom“.

„Tad je palo i privremeno udaljivanje sa projekcije, toliko sam plakala i ridala kada je poginula Boni Blu Batler.

„Posle desetak minuta sam se pribrala i završila film, a potom tražila od babe objašnjenje. Ona je rekla: ‘Sine, to je samo prvi deo, to je kobajagi, u drugom delu će ona oživeti’. Evo, čekam i dalje“, priča Jelena Đurović.

U bioskopu „Kosmaj“ je sa majkom gledala film „Briljantin“, a seća se da su pre projekcije naložili peć na drva koja je stajala nasred sale.

„Bilo je romantično“, kaže Jelena.

I prva ljubavna iskustva vežu je za nekadašnje bioskope.

„Prvi put sam se zaljubila u glumca u ‘Kozari’. To je bio neustrašivi Snejk Plisken, lik koga tumači Kurt Rasel u filmu Džona Karpentera ‘Njujork 1997’.

Ipak ta ljubav je bila kratkog daha, dodaje, jer su potom stigle „Vatrene ulice“ Voltera Hila – „film koji je odneo ceo moj džeparac narednih meseci“.

„Čak 23 puta sam otišla u ‘Kozaru’ da vidim mog ‘muža’ Toma Kodija, Elen Ejm i da čujem tu muziku“, dodaje Jelena Đurović.

Prema njenim rečima, „Balkan“ je bio najlepši salonski bioskop, a balkon spektakularan.

„Tako nešto sam videla samo u Londonu, Elektrik sinema na Noting hilu podseća na stari ‘Balkan’.

„Tu sam u veoma nežnim godinama doživela Bergmanov ‘Fani i Aleksander’ i mnogo toga nisam razumela, osim da su taj film i moj život neverovatno slični. Kako i zašto, shvatiću to mnogo kasnije“.

Dolazak filma Flešdens (Flashdance) bio je događaj, a Jelena Đurović se priseća kako su mnogi tada u bioskop nosili kasetofone da snime muziku iz filma, jer se originalna kaseta pojavila tek nekoliko meseci kasnije.

„Cilj je bio da se što više nabijemo uz zvučnik, ali ne i previše“, kaže Jelena.

Pomenula je i prvi susret sa „Sava Centrom“ i beogradskim filmskim festivalom – FEST.

„Deca i odrasli su glasno ili manje glasno plakali u momentu kad ET odlazi kući i ostavlja Eliota.

„Sedela sam na tatinom krilu, ali mi on nije rekao da je ‘ovo samo prvi deo i da se ET u stvari vraća’. Nažalost, život nije film, ali film ponekad jeste život“, kaže Jelena Đurović za BBC na srpskom.

Najveća gužva, tapkaroši i mesto za izlazak

Prema rečima Miška Bilbije, za svaku premijeru velikog filma u Kozari vladalo je veliko interesovanje.

Slično je bilo i u bioskopu Jadran na Trgu Republike u strogom centru Beograda ispred kog je bilo i najviše takozvanih tapkaroša (preprodavaca karata) koji su imali svog šefa.

„Stalno su bile gužve kad su bili poznati i veliki filmovi, a kartu si tada mogao da nabaviš jedino od tapkaroša ili da je prodaš kod njih ako se ne pojavi neko iz tvog društva“, dodaje Bilbija.

Nesumnjivo najveća bioskopska pomamama u Beogradu, kaže Bilbija, vladala je za filmom „Amadeus“ Miloša Formana.

„Ako izuzmemo fudbalske utakmice, najveća gužva koje se sećam bila je kada se taj film prikazivao u bioskopu Balkan.

„Svaki put kada bi došao u centar mogao si da vidiš na stotine ljudi koji stoje i čekaju da kupe kartu za film, red je bio od blagajne bioskopa do Trga Republike“, kaže Bilbija.

Tada karte za bioskop, dodaje, nisu bila velika stavka u kućnom budžetu.

Osim kada bi želeo da gledaš neku premijeru, a zakasnio bi da kupiš kartu. Tada bi tapkaroši dizali cene i do dva-tri puta, rekao je Bilbija.

Pre 30-ak godina, bioskopi su bili mesta za večernji izlazak.

„Bila su samo dva TV kanala, nije bilo interneta. Sigurno sam bar 3-4 puta nedeljno išao u bioskop. Pa izvedeš devojku u bioskop, a posle odete na kolače ili na piroške“, priseća se Bilbija.

I današnjnim klincima je bioskop mesto za izlazak, dodaje Bilbija, samo to sada njih mnogo više košta.

„Projekcije možda nisu bile dobre po kvalitetu slike, zvuka, platna, projektora, ali nama je to bio 23. vek“.

Kako je u ostalim gradovima u Srbiji?

Smederevska Palanka

Katarina Stevanović, BBC novinarka

U sali bioskopa „Prvi maj“ u Smederevskoj Palanci poslednjih godina ne jedu se kokice, ne ide se na prve sastanke, ne puštaju se filmovi.

Ni ispred zgrade na Trgu heroja 1 više nema natpisa „Bioskop Prvi maj“, a povremene filmske projekcije danas se puštaju na istoj adresi – ali u pozorišnoj sali.

Palančani se često sa setom sećaju vremena kada su bioskop i njegova bašta bili mesto okupljanja.

„Bio je to veliki bioskop sa balkonom i bioskopskom baštom koja je leti radila“, priča za BBC na srpskom Palančanka Snežana Vasiljević.

Seća se da su filmovi prikazivani u tri termina, a osim klasičnih projekcija, održavali su se i mini festivali.

„Prikazivani su filmovi iz Pule, Beograda, Sarajeva – svih gradova u kojima su održavani veliki festivali.

„Sećam se jednog takvog sedmodnevnog događaja. Mislim da je bila 1984. godina. Svakog dana prikazivao se po jedan film, a karte su se kupovale za ceo program.

„Tadašnji dečko, a sadašnji suprug, i ja išli smo svakodnevno, a puštali su se domaći filmovi – Ko to tamo peva, Varljivo leto ’68, Šećerna vodica…“, priča Snežana.

Bašta bioskopa, u kojoj su se leti prikazivali filmovi, svojevremeno je data u zakup Privrednom društvu Park centar, a spekulisalo se da bi tu mogla da bude pijaca ili buvljak.

Spekulacije se nisu ostvarile, a prostor danas stoji ruiniran.

Međutim, to bi moglo da se promeni, pošto je ove godine izrađeno idejno rešenje nove Muzičke škole na mestu bioskopske bašte u palanačkom Gradskom parku.

Prema idejnom rešenju, planirana je dogradnja postojećeg objekta pozorišta, kao i rekonstrukcija biskopske sale koja će u svakom trenutku moći da se pretvori u koncertnu dvoranu sa više od 350 mesta, najavljeno je krajem jula 2020. na sajtu opštine Smederevska Palanka.

Palančki bioskop danas je deo Kulturnog centra Smederevska Palanka, koji u saradnji sa bioskopom Roda sinepleks organizuje povrmene filmske projekcije – na improvizovanom bioskopskom platnu u sali pozorišta.

„Nastojimo da, u narednom periodu, pronađemo mogućnost da se, Palančanima dobro poznata, bioskopska sala obnovi, pogotovo imajući u vidu dugu tradiciju postojanja i funkcionisanja bioskopa u našem gradu“, navedeno je na sajtu Kulturnog centra.

Zaječar

Nemanja Mitrović, BBC novinar

Zaječarski bioskop otvoren je 1920-ih godina u centru grada, a sazidan je po uzoru na bečke bioskopske dvorane tog vremena.

Sala je brojala 450 mesta, a pored partera, imala je i balkon. Mnogo godina kasnije bioskop je dobio i letnju pozornicu, te mogućnost gledanja filmova pod vedrim nebom.

Zlatno doba bioskopa „Timok“ naišlo je 1970-ih i 1980-ih.

Bilo je to vreme kada se tražila karta više, a Zaječar zbog toga dobio i preprodavce ulaznica – tapkaroše.

Roditelji su mi pričali da su najveću pažnju tada privlačili filmovi Brusa Lija, gde bi nakon projekcije mlađi posetioci oponašali njegove veštine i takmičili se ko će bolje da izvede neki od borilačkih poteza.

Prva moja sećanja na bioskop sežu u rano detinjstvo dok su me još roditelji vodili na projekcije, ali mi se u pamćenje posebno urezala zaječarska premijera filma Srđana Dragojevića „Lepa sela lepo gore“ iz 1996. godine, koji je prikazivan narednih desetak dana.

Početak projekcije je uveliko kasnio jer nije bilo slobodnog mesta u sali, pa su se ljudi na licu mesta na razne načine dovijali kako bi sebi obezbedili sedište.

Sećam se da su radnici bioskopa uneli veliki broj dodatnih stolica, što ipak nije bilo nedovoljno, pa su pojedini film odgledali stojeći.

Tih godina su organizovane i školske posete, a bioskop je neretko služio i kao mesto gde su se gledale utakice košarkaške i fudbalske reprezentacije.

Vremenom je poseta opala.

Bioskopska platna su zamenili mali ekrani i video rekorderi kod kuće, te su se umesto karata za projekciju iznajmljivale kasete iz video klubova, što je posredno dovelo do zatvaranje bioskopa „Timok“ tokom 2000-ih.

Poslednji trzaj pred konačno zatvaranje dogodio se 2005. godine, kada je na dobrovoljnoj osnovi lokalni entuzijasta Aleksandar Videnović ponovo otvorio vrata biskopa.

Pored projekcije filmova, sala je imala i druge kulturne namene, pa je iste godine na omanjoj pozornici ispred bioskopskog platna odigrana predstava „Zrno“ lokalne amaterske glumačke trupe, koje sam i ja bio deo.

Međutim, ni nove ideje nisu pomogle da bioskop opstane, pa je katanac konačno okačen 2010. godine.

Zgrada je vremenom počela da propada, a unutrašnjost bioskopa postala smetlište, koje je u proteklih par godina dva puta zahvatio požar.

Od nekadašnjeg simbola kulture Zaječara danas je ostala samo oronula zgrada, koja, prema pisanju lokalnih medija, pojedincima bez krova nad glavom služi i kao prenoćište.

Pirot

Lazara Marinković, BBC novinarka

Generacije Piroćanaca pamte bioskop Iskra, koji se nalazio u sklopu nekadašnjeg hotela Nacional.

Naše bake i deke, sedeći za kafanskim stolovima, gledali su neme filmove na malom platnu dok je violinista svirao, dajući ton pokretnim slikama.

Bioskop Iskra je u međuvremenu uređen, dobio je sedišta, ozvučenje, veliko platno, filmove u boji.

Od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka mladi i stari su masovno išli na bioskopske projekcije, a gledali su se vesterni, partizanski i jugoslovenski filmovi.

Više od 147.000 Piroćanaca je u toku 1975. gledalo 222 filma, od kojih samo 14 domaćih.

U sklopu putujućeg bioskopa u selima su prikazana 22 filma koje je gledalo više od 21.000 ljudi.

Imao je i letnju terasu – bisokop Mladost sa druge strane reke Nišave, sa čijeg balkona su tokom projekcija filmova letele ljuspe od semenki.

Krajem osamdesetih godina Pirot dobija Dom Kulture sa modernom bioskopsko-pozorišnom salom koja danas prikazuje nešto skromniji izbor filmova nego pre nekoliko decenija.

Iskra i Mladost u međuvremenu prestaju da rade.

U bioskop u Domu Kulture su tokom mog odrastanja devedesetih redovnije dolazila najnovija ostvarenja domaće i inostrane produkcije nego sada.

Povremeno su čak i škole organizovale odlazak na proijekcije, posebno domaćih filmova – pa se i danas jasno sećam mešavine kikotanja, zbunjenosti i radoznalosti koja se osećala u punoj sali dok je na velikom platnu prikazivan film Rane.

Posebno pamtim i izlazak iz prepunog bioskopa posle premijere Matriksa.

Poslednjih godina, kad god sam imala priliku da ga posetim, sala je obično poluprazna, repertoar je skroman i ograničen – čini mi se da se retko prikazuju kvalitetni filmovi koje je bolje gledati na velikom platnu nego na kompjuteru.

Izuzev 3D crtaća.

Poslednji koji sam gledala bio je Rambo: Do poslednje kapi krvi.

Pošto nije bilo ničeg drugog u ponudi, a kada ste u malom gradu nemate mnogo izbora da se zabavite van kuće.

Nije mi se dopao.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.