„Ona radi u rudniku i život joj nije lak.

„Zato ne voli, ne voli muziku. Ona voli ritam jak.“

Ove legendarne stihove Vlade Divljana, Jasmini Simić često pominju kada prvi put čuju gde radi.

Ona je rudarska inženjerka u rudniku Vodna u Resavici, a u jamu se gotovo svaki dan spušta na dubinu do tri kilometra.

„Dobra je pesma. Zapravo, veoma istinita“, kaže Jasmina za BBC na srpskom o tome kako izgleda biti žena u rudniku na 6. avgust, Dan rudara, ali i rudarki, Srbije.

„Žena u rudniku – nekada se verovalo da je to baksuz. Više nije tako.“

Rudarski posao samo u Resavici radi oko 20 žena.

• Šta sve trpe tekstilne radnice u Srbiji da bi zadržale posao
• Gas odvrću protiv kancera: Zašto bajkerke iz Srbije voze sa roze maramama
• Šta muškarci znaju o tome kako se žene osećaju

Rudnik i njegov mrak

„Išao sam sinoć u Donji Grad. Tamo gde je rudnik, u kome je mrak.“

Kao nastavak Divljanove pesme, izgledao je i Jasminino prvo spuštanje u rudnik.

Jedino što je bio dan, a ona je još bila na fakultetu. To je bilo pre oko 15 godina.

„Svi me to pitaju, da li me je strah i kako mogu da se spuštam u uskom prostoru sat vremena u jamu.

„Zapravo, kada se jednom to prebrodi – posle znaš – možeš da radiš u rudniku ili ne.“

Sada joj, kaže, silaženje ne predstavlja problem, a ni mrak.

„Prvo što uradim nakon što obučem odelo jeste da uzmem lampu. Nemam osećaj da sam u mraku, kako mnogi misle.“

I crne ruke i ponekad zaprljana odeća za Jasminu su jednostavno deo posla. Ona u tome ne vidi ništa čudno.

Žena u jami – upravnik ili upravnica

Jasmina je upravnik rudnika Vodna, ali to ne znači da radi iz kancelarije. U jamu se spušta najmanje jednom u tri dana i to na četiri-pet sati.

Za sebe kaže upravo to, da je „upravnik“.

„To je tako. Tako me svi zovu, drugi šefovi i ostali rudari.

„Nema nekako ženskog roda u tome, pa sam se i ja na to navikla.“

Žena u jami, kaže Jasmina, mora da „radi mnogo više nego muškarac“.

„Nije u pitanju fizički rad, ja sam inženjer. Već da sam morala mnogo više da se trudim. Nema privilegija ili priče o tome da nešto ne možeš.

„Ili pominjanja da si žena i da zato treba da dobiješ nešto drugačije. To jednostavno nije opcija.“

Kada Jasmina, na slavi na primer, pomene da radi u rudniku, ljudi koje je ne poznaju se obično začude. Često im nije jasno šta konkretno radi – rudarski posao ili je samo zaposlena u rudniku.

Čim čuju da je rukovodilac „to im je ipak lakše da razumeju“.

• „Koliko predsednica opština – toliko rodne ravnopravnosti“
• Jaz u platama: nedostižna ravnopravnost
• Žene u Indiji: Sakupljaju morske alge da bi preživele

Ipak, Jasmina je prva žena koja rukovodi ovim rudnikom.

Kada je tek došla na poziciju, priznaje da su je neki meštani gledali čudno.

„To su ljudi sa sela, domaćini.

„Nisu oni imali ništa protiv mene, samo nisu znali kako da reaguju.“

Onda je počela da radi i sve je postalo „normalno“.

„Rudari su kao porodica“

Najteži trenuci u poslu za Jasminu nisu bili povezani sa polom, već sa povredama kolega.

„Sve je deo posla, i požari i ruševine. Povrede i nesreće su ono što nam svima najteže pada.“

Rudarski posao je, kaže, specifičan jer su „rudari kao porodica“.

„Svi smo jako solidarni i držimo se zajedno. Svako jutro se presvučete i siđete u tu jamu. Morate da verujete jedni drugima.“

U rudniku su dodaje „zapravo najbitniji ljudi“, a ne priroda ili mehanizacija.

„Jako je bitno da se razumete sa kolegama, a teren je takav da često morate da budete i psiholog. Jer, rudari sve dele.“

Koja su tri najveća problema rudara i rudarki u Srbiji

Jasmina Simić,

upravnik rudnika Vodna u sistemu Resavica

1. Uslovi rada – tehnologija je zastarela u rudnicima u Srbiji, mora da se unapredi
2. Edukacija radnika – sa radnicima mora mnogo da se radi, oni vremenom ne shvataju da su u opasnosti. Jamu doživljavaju kao svoju normalnu sredinu, pređe im u rutinu. Rudarima proizvodnja postane najbitnija stvar, a ne bezbednost
3. Plata – to će svaki rudar prvo da vam kaže

Šale koje odzvanjaju rudnikom

Rudari često imaju svoje šale – koje odzvanjaju jamom. Nekada baš i nisu najumesnije.

„Trude se da ne pričaju nepristojne viceve kada sam ja tu.

„A onda, opet, nekada se zaborave ili ih ja čujem. Onda se okrenu i silno im bude neprijatno, izvinjavaju se.

„Meni to ne smeta. Nekada i jeste smešno.“

Fotografije su nastale tokom izrade dokumentarca Rudarke fotografkinje Marije Đoković. Sve fotografije su zaštićene autorskim pravima.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]