Deca, Azerbejdžan i vršnjačko nasilje: Kako je samoubistvo devojčice potreslo državu

U aprilu 2019. godine, Azerbejdžan je potreslo samoubistvo četrnaestogodišnje Eline Gadžijeve, žrtve vršnjačkog nasilja.

Smrt devojčice uznemirila je javnost zbog toga što je rukovodstvo škole ispitivalo još uvek živu Elinu, hitnu pomoć su pozvali tek nakon dva sata, a roditelje nisu pustili u bolnicu kod ćerke više od jednog dana.

Njena priča privukla je pažnju na probleme o kojima nije bilo uobičajeno da se govori u Azerbejdžanu.

• „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
• Kako opozicioni aktivisti u Azerbejdžanu ostaju bez posla
• Lečenje depresije uskraćivanjem sna – metoda koja je podelila psihijatre

Kamera za video nadzor – školski hodnik

Četvrti april, oko devet ujutru, odmor. Duž prozora hodnikom polako ide devojčica. Zaustavlja se i gleda na ulicu. Niko ne obraća pažnju na nju. Prekasno je primetio učenik mlađeg razreda i kroz nekoliko minuta nalaze je jedva živu na pločniku ispred škole.

Elina Gadžijeva je bila nova, prema rečima drugarice iz odeljenja niko se nije družio sa njom. Jedina njena drugarica iz drugog odeljenja Nargiz (ime je promenjeno) priča da su Elinu često tukli drugi učenici, uključujući i one iz starijih razreda.

„Kad je plakala u toaletu, druge devojčice su je ismevale, seća se Nargiz. Videla sam kako su je tukli učenici iz jedanaestog razreda, videla sam kako su je ponižavali i gurali. Na primer, kada bi išla po hodniku, desetoro njih bi joj prišlo i pljunulo ili otelo naočare.

Elinina Majka, Sevilj Gusejnova, priča da se žalila direktorki na maltretiranje ćerke ali ona nije preduzimala nikakve mere, tvrdeći da se po celoj školi nalaze kamere i da je sve pod kontrolom.

„Kada sam tražila (nakon Elinine smrti) da mi pokažu prethodne snimke, rečeno mi je da su izbrisani“, rekla je Sevilj.

Nargiz priča da je takođe išla kod direktorke da proba da zaštiti Elinu. Nakon toga njenu majku je nazvala razredna.

„Rekla je: Neka vaša ćerka ne dolazi i ne štiti je. Inače će imati iste probleme sa drugim učenicima kao i Elina“, seća se Nargiz. Nakon samoubistva Eline razredna je suspendovana sa radnog mesta. Na telefon se javio muškarac i rekao da ona ne daje intervjue.

• Žena koja ohrabruje poklonike da zamisle smrt
• Šta kada vam banda „ustupi“ dete na čuvanje
• „Umri ili priznaj“: Kako su u Azerbejdžanu mučili ljude da bi otkrili špijune

Smrt Eline Gadžijeve uzburkala je Azerbejdžan. Pod heštegovima #ElinaÜçünSusma („Ne ćuti zbog Eline“) i #BullinqəSon („Kraj bulingu“) može se naći puno postova podrške devojčici i lične priče o vršnjačkom nasilju.

Ljudi pišu o iskustvima maltretiranja i o tome kako njihova deca trpe vršnjačko nasilje, zato što je „nova“, „debela“, „dobra“. Jedna majka se seća, da su joj na pitanje zašto ismevaju njenu ćerku, u školi odgovorili da zato što je „tiha“ i „kulturna“.

U zaštitu žrtava vršnjačkog nasilja istupili su kako političari i javne ličnosti, tako i zvezde šou-biznisa. Pobednica Evrovizije Nigjar Džamal pozvala je predsednika da „oštro kazni sve krivce“.

„Spasite našu decu“, rekla je u svom obraćanju.

U Azerbejdžanu se ne vodi statistika o samoubistvima tinejdžera, ne vodi je ni Državni komitet za statistiku, ni Državni komitet za zaštitu porodice, žena i dece, ni MUP i tužilaštvo, ni društvene organizacije. Tim pre je nemoguće oceniti koliko dece u školama trpi vršnjačko nasilje.

Bivši direktor nekoliko škola i autor obrazovnih projekata Rufat Alijev priča kako se susretao sa matretiranjem i kao učenik, i kao učitelj i kao direktor. Prema njegovim rečima ovi problemi se obično ignorišu, a kada ih više ne možemo ignorisati, radnici ne znaju šta da rade.

„Nastavnik nije zainteresovan da uči dete, u protivnom će ostati gladan, jer računa na privatne časove, i tim pre ga ne zanima emotivno stanje deteta“, priča Alijev.

Razredni starešina, prema njegovim rečima, po pravilu zna za vršnjačko nasilje.

„U tom slučaju nastavnik se često ponaša neprofesionalno: ili vređa ili kažnjava, priča Alijev. Mora da ume da sasluša, vidi, da predstavi druge modele ponašanja, a za to je potrebno da se direktori i nastavnici posebno obučavaju“.

Ne radi ni sistem školskih psihologa: kako priča psiholog Azad Isazade, na 300-400 dece dođe jedan do dva stručnjaka. U takvim situacijama oni moraju da rade zajedno sa nastavnicima i roditeljima, ipak to se ne dešava.

„Moraju da rade kao tim, a u današnje vreme svako pokušava da prebaci odgovornost na drugoga“, govori Isazade.

Njegove reči potvrdila je i bivši školski psiholog Elmira, koja je zamolila da se njeno pravo ime ne spominje.

„Nije bilo poverenja, roditelji ne veruju školi, škola ne veruje roditeljima, jedni u drugima vide možda ne potencijalne neprijatelje ali vide opasnost. Ponašali su se kao predstavnici dve zaraćene vojske, a dete se, kao rezultat toga, nađe u situaciji međusobnog laganja i licemerja“.

Posle Elininog samoubistva mediji su počeli da pišu i o drugim slučajevima nasilja nad decom u školi. Prema rečima aktivistkinje Gjuljnari Mehtijevoj, smrt devojčice je konačno naterala društvo da počne da priča o vršnjačkom nasilju.

„Do slučaja sa Elinom to nikada nije bila aktuelna tema, niko nije pomišljao da pokrene alarm i niko to nije povezivao direktno sa školom“, priča ona.

Na socijalnim mrežama raširila se priča Lejle Udžal koja je kratko vreme radila kao profesorka hemije u prigradskoj školi internatskog tipa. Prema njenim rečima, za samo dve nedelje ona je tamo videla kako zaposleni u školi biju i ponižavaju decu, loše ih hrane i zanemaruju osnovnu hihijenu.

O tome je pisala još u 2017. godini, iako je sada njen novi post na Fejsbuku podelilo 2,2 hiljade pratilaca, na nju su skrenule pažnju samo lokalne novine. Pre dve godine Udžal je napisala žalbu ministarstvu obrazovanja, a BBS-ju je saopšteno da se njena žalba još uvek razmatra.

Video snimljen mobilnim telefonom – kabinet direktora

Elina leži na kauču, jedva pokrivena šarenim ćebetom. Ženski glas iza kamere je pita: „Ti si pohađala 162. školu. Kakva je tamo bila situacija, kakav direktor, kakvo odeljenje?“ „Direktor mi ništa loše nije uradio, ali deca su tamo …“ sa velikim naporom odgovarala je Elina. Video traje svega nekoliko sekundi.

Kasnije se ispostavilo da je devojčicu ispitivala i snimala predsednica oblasne komisije za rad sa maloletnim licima Halida Bajramova.

Na pitanje nezavisnog portala Meydan TV ispričala je, da je došla u školu u 11 sati ujutru, sat vremena nakon što ju je pozvao direktor, i dva sata nakon toga što se desilo sa Elinom.

Po rečima Bajramove, upravo je ona pozvala hitnu pomoć kada je videla povređenu devojčicu i kada je saznala da to još nije urađeno.

Video je, kako tvrdi službenica, ona snimila kako bi obezbedila „maksimalnu transparentnost onoga što se dogodilo“. BBC nije uspeo da se čuje sa Halidom Bajramovom.

Ministarstvo obrazovanja je 8.aprila suspendovalo direktora škole Sevindž Abasovu, njenog zamenika i školskog psihologa. Nakon nedelju dana smestili su je u kućni pritvor, optužena je na osnovu članova o napuštanju u opasnosti i zanemarivanju što je dovelo do smrti.

„Ako se u tvojoj školi dogodi tako nešto sa detetom i ti ne zoveš odmah hitnu pomoć, već čoveka koji može da te zaštiti, ti si debelokožac, priča bivši direktor Rufat Alijev.

Izvršnu vlast (administraciju – pojašnjava BBC) pozvaće kako bi zaštitili direktora, a kako bi zaštitili dete pozvaće hitnu pomoć i roditelje.

Prema njegovom mišljenju razlog za to je što direktori često doživljavaju školu kao lično „utvrđenje“, i to je sistemski problem.

Školski resursi u Azerbejdžanu, smatra Alijev, usmereni su na to da pokažu detetu da je škola tuđa teritorija koja ima svoja pravila. „To je iskrivljena percepcija onoga čemu treba da služi škola, direktor, učitelj, a oni treba da koriste detetu“.

Video zapis sa Fejsbuka – bolnica

„Nema ničeg u aparatu, on samo tako radi! Vidite, nema lekova!“, viče i plače otac pokraj Elininog tela u bolnici. Jutro je 6. aprila. Telo devojčice je priključeno na aparate, roditelji traže lekara, kako bi isključio aparate sa mrtvog deteta i rekao im od čega je preminula njihova ćerka. Ali lekar ne dolazi.

Ono što se dešava emituje uživo preko Fejsbuka blogerka i aktivistkinja Gjuljten Ramazanova, ceo video traje više od sat vremena. Gjuljten ide sa Elininim majkom po spratovima pokušavajući da sazna ko je bio devojčicin lekar. Na snimku se čuje kako dva lekara imenuju jedan drugog.

Gjuljten je administratorka grupe na Fejsbuku „Linija života“ koja sakuplja novac za medicinsku pomoć ljudima koji nisu imućni.

Došla je u bolnicu kada su joj ispričali da je devojčica koja je pokušala samoubistvo u kritičnom stanju. Tamo se našla sa roditeljima, kada je primetila nepravilnosti, širom otvorena vrata reanimacije, kao u običnoj bolničkoj sobi, dvosmislene i protivrečne izjave lekara, počela je da snima.

Roditelji su Elinu videli prvi put posle pokušaja samoubistva kada je već bila mrtva. Po rečima majke Sevilj Gusejnove, dva dana je nisu puštali kod devojčice, tvrdeći da je sve sa njom u redu.

Ujutru 6. aprila pozvali su je iz bolnice i rekli joj da je Elina u kritičnom stanju. Pošto su došli, roditelji i Gjuljten su shvatili da je ona mrtva već nekoliko sati.

„Nisam verovala šta se sve dešava. Čak i kada sam je videla mrtvu, mislila sam da je živa, da je još u komi“, priča Sevilj.

„Kada sam došla, već se osećao neprijatan miris od tela, seća se aktivistkinja. Izgleda da je ona odavno preminula ali je bila priključena na aparate, a pored nje se nalazio špric u kome je bio lek“.

Žena čije je dete ležalo u toj istoj bolnici pričala je za BBC da je videla „medicinske sestre kako su mrtvo dete prevozile iz sobe u sobu“.

Iz pres službi Ministarstva zdravlja odbili su da komentarišu događaje iz bolnice, pozivajući se na to da istraga još uvek traje. Da li su lekari umešani u ovaj slučaj još uvek nije poznato, u tužilaštvu BBC-ju nisu mogli da daju ovu informaciju.

Video sa mobilnog telefona – ulica

Mladić sa naočarima i pletenom kapom sa roze pufnom i rancem na leđima, burno gestikulira i vređa tinejdžerku, zatim je grabi za ruku.

„Bestidnice, izdajice, sram te bilo, govori on. Izvini se pred mojim kandidatom, pred Mehriban Alijevom“.

Devojka plače i traži da on skine ruku sa nje. Pored mirno prolazi policajac. Na kraju se za devojku zauzima stariji prolaznik.

Video je snimila četrnaestogodišnja Sjanaja Jagmur. Četiri dana pre toga, 13.aprila, ona je bila jedna od desetak mladih ljudi koji su došli da stave cveće kod kapije škole u koju je išla Elina.

Tad je naišla policija i ljudi u civilu i naredili im da se raziđu. Prema rečima jedne od učesnica akcije, policajci su pokušali da saznaju „ko je vođa od vas“.

Majka devojčice Zumrud misli da je muškarac plašio njenu ćerku zbog učešća u toj akciji. Zašto je muškarac tražio izvinjenje baš pred potpredsednicom, ženom predsednika Iljhama Alijeva, ostaje nejasno.

Kasnije je Sjanaj prepoznala čoveka koji je vređao, bio je to Tural Garajev, aktivista, koji je ranije dolazio i na druge javne događaje.

Tako se 8. marta pojavio na akciji za borbu protiv porodičnog nasilja, gde je takođe tražio izvinjenje pred suprugom predsednika i nazivao demonstrante izdajnicima. Posle incidenta sa Sjanaj bio je uhapšen i osuđen na 15 dana zatvora za huliganstvo.

Nekoliko sati pre hapšenja Garajev je snimi video u kome je izjavio „da su opozicija i njihovi mediji neprijatelji države“ i vode protiv njega klevetničku kampanju.

Po njegovim rečima, nije bio nasilan u odnosu na devojčicu, već je samo „pokazao, da ti ljudi zapravo ne traže pravdu za Elinu, već se kriju iza njenog imena i vode kampanju protiv naroda i države“.

Prema rečima aktiviste za ljudska prava Rasula Džafarova, ovakvi slučajevi pokazuju da se vlast plaši bilo kakve solidarnosti građana i njihovog zajedničkog stava o raznim problemima. Ovakvi događaji nisu zabranjeni ni ovde ni u svetu.

Ne tražiš od izvršne vlasti dozvolu da ideš da položiš cveće u školu, napominje aktivista za ljudska prava. A praksa pokazuje da ljudi i dalje mogu da se okupljaju i postavljaju pitanja.

Ljude kao što je Garajev, mnogi nezavisni novinari i posmatrači nazivaju provokatorima, to je opasan trend rekao je Džafarov. Njegova video poruka ukazuje na to da je delovao na dobrovoljnoj bazi a ne po „naredbi odozgo“.

„Ovakvu retoriku vodili su provladini mediji godinama. Slušali smo iz usta zvaničnika da postoje nevidljive sile koje pokušavaju da destabilizuju zemlju“, rekao je aktivista za ljudska prava. Argumenti koje je izneo Tural pokazuju da ljudi veruju u ovu zvaničnu retoriku.

***

Na beloj kamenoj ogradi trospratne škole koju je Elina pohađala, i nakon mesec dana nakon njene smrti još uvek stoji cveće.

Zajedno sa radnikom obezbeđenja prilazi mi mladić u odelu sa bedžom na kome piše „Prijatelj učenika“, kaže da je to novi projekat Ministarstva obrazovanja koji treba da omogući bezbednosti učitelja i učenika. Na molbu da popričamo sa učiteljima, obojica odbijaju.

„Znam da je to važna tema ali ne mogu da vas pustim bez odobrenja“, govori „Prijatelj učenika“ i, slegnuvši ramenima, zatvara vrata za sobom.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

.