Snažan i dug zagrljaj je poslednje sećanje koje imam na Negricu Đorđević.
Pre toga bi me, uvek, ohrabrila da budem dobar i čuvam bližnje.
Ljubav prema sinovima Stefanu i Bošku bila je skoro pa opipljiva, ali je uvek ostajalo ponešto i za nas, njihove prijatelje, kada bismo došli da prespavamo, ručamo i napravimo lom u kući.
„Kada pored sebe imaš osobu koja je toliko ispunjena životom i ljubavlju, uopšte ne gledaš na tragične stvari tragično“, kaže na početku Stefan Đorđević, što odmah opušta razgovor u kome bi pokušaj razdvajanja poslovnog i privatnog bio u najmanju ruku besmislen.
- Intervju petkom – Stefan Đorđević: „Kada vidiš slobodu u kavezu, to te polomi“
- „Belgrade Raw“, fotografske beleške nebrušene stvarnosti Beograda
Sa Stefanom i Boškom, braćom i fotografima iz Bora, razgovaram i njihovoj zajedničkoj izložbi „Dnevnik o mami“, o poslednjim danima života njihove majke i njene borbe sa rakom.
Posle premijere krajem februara u Beogradu, vanrednog stanja zbog korona virusa, izložba je konačno stigla kući, u Bor.
Želja za životom
„Na fotografijama je najprisutnije Borsko jezero. Mama je dobila kamp prikolicu od porodičnog prijatelja koju je sredila i od tog nekog praznog prostora punog kamenja napravila mali dom“, objašnjava Boško.
Vreme je provodila čitajući knjige. Ugostila je i sve sitne i krupne životinje koje su se okupljale oko tog predela.
„Uzela je jednog mačka i psa koji je dolazio. Naravno, njih dvojica se nisu uvek trpeli, ali su živeli svi zajedno u prirodnoj atmosferi“, dodaje.
Boško i Stefan već godinama žive i rade van Bora. Smenjivali su se i obilazili majku u njenoj oazi mira u prirodi, pokušavajući da nađu ravnotežu između obaveza i vremena koje su želeli da provedu sa njom.
Negricina borba sa rakom počinje 2002. godine.
Tada je odbila medicinsko lečenje i odlučila se za alternativne metode, objašnjava Stefan.
„Pre svega mislim na ishranu, neku vezu sa prirodom, ne znam ni kako bih to rekao – život ispunjen vrednostima koje svi generalno zanemarujemo“, kaže on.
Razočarana odnosom lekara prema bolesnicima, traženjem mita i odnosom prema pacijenata „kao da su predmeti“, priča Stefan, Negrica je započela samostalnu bitku.
Sve do 2017. godine.
„Tada je stanje bilo ozbiljnije nego prvi put, ali ona je ostala pri svojoj odluci.
„Shvatio sam da se bori sa ozbiljnom bolešću i da ne znamo kakav će ishod biti i želeo sam da mi ostanu sećanja na nju“, objašnjava Stefan kada i kako su počeli da beleže te dane.
Otac im je preminuo deset godina ranije.
„Nismo živeli sedam godina sa njim i nisu nam ostala sećanja, a ove fotografije evociraju ta sećanja.
„Zbog toga sam počeo da fotografišem, a vremenom mi je postalo važno“, dodaje Stefan.
Boško kaže da je iskreno verovao da će „moći da izgura ponovo“.
„Na kraju smo svi zajedno pokušali da verujemo u to što je izabrala kao način života i da tako i mi učestvujemo u toj borbi“, kaže on.
Dok su beležili trenutke ljubavi i sreće, tuge i straha, boli i sahrane njihove majke, ni Stefan ni Boško nisu razmišljali o izložbi.
„To je bila potreba da ta borba i želja za životom ostane večno sa nama“, kaže Stefan.
Kasnije je potreba prerasla u odvajanje od stvarnosti, dodaje.
„Kada se osoba koju voliš najviše na svetu toliko pati i muči, bude ti teško, a meni je foto-aparat pomogao da se na neki način malo izdvojim.
„Moraš i sebi da pomogneš u takvim trenucima“, objašnjava Stefan.
Tek kada im je nekadašnji profesor sa Fakulteta dramskih umetnosti predložio da naprave izložbu, shvatili su da žele da ispričaju njenu priču i podele „način na koja se nosila sa bolešću, kako razmišljala i koliko je volela život.“
„Ne može to što se desilo da bude nikako snažnije od pozitivnih osećanja koje nam je ona dala, nisam video u životu bolji primer da neko želi da bude tu, da živi, da želi da iskusi nove stvari“, kaže Stefan.
Uz fotografije, izloženi su i Negricini dnevnici koje je pisala od 1979. do 2019. godine.
„Dnevnike je stalno pisala, ali to nije dovoljno da se ona upozna kao osoba“, kaže Boško.
Otuda je i poteklo ime izložbe – Dnevnik o mami.
„Kao neki omaž tome kako se ona bavila sobom i koliko je imala potrebu da razume misli koje je zapisivala u dnevnicima godinama“. dodaje Stefan.
Osim slika koje dočaravaju intimu, sirovost i surovost života i smrti, poseban deo izložbe čini jedno pismo.
„Ona to pismo završava obraćajući se nama dvojici – kako treba da budemo složni, da se držimo zajedno i imamo razumevanja jedno prema drugom jer smo različiti i da treba da poštujemo prirodu onog drugog.
„To naše zajedništvo se kroz fotografije čita u tekstu“, dodaje Stefan.
Bratsko zajedništvo
Stefan i Boško od tinejdžerskih dana dele istu strast prema fotografiji.
Izložba o mami je prvi u potpunosti bratski poduhvat.
Pitam kakav je njihov odnos danas i za odgovor dobijam osmehe koje će razumeti oni koji ih dugo poznaju, ali i svaka dva brata među kojima je tek nekoliko godina razlike.
„Sve bolji i bolji“, kaže Boško, namigujući kroz osmeh.
Stefan na trenutak postaje ozbiljan.
„Imamo mi uspone i padove, razumevanje i nerazumevanje. Oduvek smo voleli iste stvari“, kaže.
„Zajedničke stvari koje su nas spajale su nas i razdvajale“, dodaje Boško.
Boško i Stefan se slažu da ne postoji plodniji izvor inspiracije od onoga što ti se dešava u životu.
„Ja uvek imam osećaj da su koautori svega što stvaramo mama i tata, način na koji su nas vaspitavali i koliko su nam ljubavi dali. Odatle crpimo tu večnu inspiraciju“, zaključuje Stefan.
Tek otvaranjem izložbe u Beogradu uvideli su koliko je različitih ljudi bilo dirnuto njihovom pričom.
„Bilo je divno podeliti to sa svim tim ljudima, zapravo možda i više sa onima koje ne poznaješ, a koji su prepoznali nešto njima blisko, majčinsku ljubav, i podelili to sa nama“, kaže Boško.
Zagrljaji
„Daleko smo mi od toga da izbacimo sve to iz sebe, ali svakako pomaže da delimo sa ljudima, ne samo kako bi nama pao kamen sa srca, već da ljudi osete da je bitno deliti i teške i lepe trenutke i da samo kada smo zajedno nešto ima smisla“, kaže Boško.
Stefan prepričava da mu je Boško posle otvaranja izložbe u Beogradu rekao da se ne seća kada se poslednji put zagrlio više ljudi.
„Danas ljudi fizički sve manje izražavaju osećanja, ali smo jako srećni kako su doživeli sve to i kako je bilo snažno i ispunjeno pravim vrednostima kojima se mama uvek okretala.
„Nekako su to svi prepoznali, kao da je ona bila na neki način tu“, kaže Stefan.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
