Kada je u petak, 8. novembra, u Parizu preminula starica, o njenoj smrti je u novinama objavljeno svega nekoliko paragrafa.
Luset Detuš je imala 107 godina i nekada je njeno ime bilo veoma poznato. Plesačica i supruga, a kasnije udovica, najkontroverznijeg francuskog pisca prošlog veka, Luja-Ferdinanda Selina.
Detuš je, ujedno, i poslednji preživeli svedok tragikomičnih, poslednjih dana francuskog kolaboracionističkog režima i dana koje su saradnici nacista proveli ne u Višiju, već u bizarnoj francuskoj mikrodržavi osnovanoj u zamku na jugu Nemačke.
- Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti
- Da li je zbog jevrejskog porekla Margo Perin morala da operiše nos
- Pismo koje je otkrilo tajni život Jozefa Mengelea
- Holokaust: Zašto se potomci preživelih Jevreja vraćaju u Nemačku
Kolaboracionisti u begu
Septembar 1944. godine, bliži se kraj Drugog svetskog rata u Francuskoj. Pariz je pao pred saveznicima. Nemci se povlače.
Šta onda da radite, ako ste bili njihov saradnik?
Ne saradnik niskog nivoa koji je držao sve opcije otvorenim. Takvi bi samo povili glavu i nadali se da nisu dovoljno bitni da budu primećeni.
Ne, govorimo o onima koji su bili najglasniji. Onima koji su dočekali Nemce raširenih ruku, onima koji su osnivali političke partije kako bi podržali naciste, onima koji su bili na čelu pro-nemačke milicije, išli u lov na članove Otpora i slali trupe da se bore uz Nemce na Istočnom frontu.
Ili možda o nagrađivanom romanopiscu, samo nekoliko godina ranije slavljenom kao fantastičnom, novom glasu francuske fikcije. Piscu koji je zatim upotrebio pero kako bi na papir stavio najokrutnije antisemitske klevete, takve da su zapravo sramotile Nemce, i koji je tokom nemačke okupacije Pariza sasvim otvoreno bio na strani napadača.
Takav je bio Luj-Ferdinand Selin (rođen kao Luj-Ferdinand Detuš), poznat i kao samo Selin, autor knjige Putovanje nakraj noći koja se i danas smatra jednim od velikih dela evropske književnosti.
Utočište – zamak u Nemačkoj
Selin je znao da mora da ode. Bio je meso za vešala. Ukoliko bi ga se dočepala rulja, bio bi linčovan. Ako bi mu sudili, bio bi pogubljen.
Tako je Selin pobegao iz Pariza i, nakon raznih avantura, završio u nadrealističkom krajoliku malog gradića u Nemačkoj, Zigmaringenu.
Zigmaringen je, takođe, dvorac star 1.000 godina u vlasništvu dinastije Hoencolern – smešten na grebenu visoko iznad Dunava.
I upravo su u ovoj zamak, u septembru 1944. godine, dovedeni najtvrdokorniji kolaboracionisti iz Francuske. Aristokrate u čijem vlasništvu je zamak bio, Adolf Hitler je već izbacio. Francuzima je dozvoljeno da, na nekoliko meseci, ovde osnuju uvrnutu kopiju francuske države u egzilu – sa sve zastavom, granicama i stranim ambasadama.
Više od hiljadu Francuza je došlo i živelo ovde, među njima i Selin u pratnji supruge Luset. Tada je imala 32 godine.
- Hirurzi i dalje koriste nacističku knjigu anatomije
- Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima
Luset je tako postala poslednji svedoka ove čudnovate zemlje – poslednje crtice sramnog Višija, francuskog kolaboracionističkog režima.
U septembru 1944. godine, Nemci su na silu u zamak Zigmaringen doveli Filipa Petena i Pjera Lavala, šefove kolaboracionističke vlade. Nemci su želeli da zadrže mogućnost eventualnog povratka u Francusku.
Peten i Laval su, međutim, odbili da sarađuju, pa je vođstvo nad ovom vladom u egzilu prepušteno grupi ekstremista na čelu sa čovekom pod imenom Fernand de Brinjon.
Peten je živeo na vrhu dvorca, a Laval na spratu ispod. Oni su se toliko mrzeli da nikada nisu govorili jedan sa drugim. Ispod njih, bili su razni takozvani ministri koji su se muvali po zamku i postavljali mikroskopska birokratska carstva u hodnicima obloženim tapiserijama, lovačkim trofejima i portretima davno zaboravljenih Hoencolerna.
To su bile činjenice. Mnogo je zanimljivije zamišljati kako su oni uopšte tu živeli – i tu nam u pomoć stiže Selin.
Nazad u Parizu pedesetih, Selin živi sa Luset tik izvan Pariza. Napisao je knjigu Od zamka do zamka o životu u Zigmaringenu. Poput mnogih Selinovih dela, zvuči kao buncanje izmučenog uma.
- Sedam decenija kasnije: Prvi susret Grkinje i Jevreja koje je spasila od Holokausta
- Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
Ali iza bombastičnih reči, možete da osetite kakvo je ludilo vladalo tamo. Britanski bombarderi neprestano nadleću; u gradu nema druge hrane osim kupusa i cvekle, a toaleti su preplavljeni.
U zamku, Selin – po obrazovanju lekar – posećuje pacijente: neki se pretvaraju da i dalje sve može biti spašeno i govore o tajnom oružju i grupama partizana u šumi; drugi pribegavaju sumornom humoru; neki bukvalno polude.
Svi znaju da su dolaskom u Zigmaringen izgubili mogućnost da budu rehabilitovani. Oni su izdajnici i kraj dolazi. Ali život se mora živeti – još uvek.
Na kraju, Selin je nekako preživeo, kao i njegova supruga. Posle nekoliko godina boravka u Danskoj gde su neko vreme bili u zatvoru, dozvoljeno im je da se vrate u Francusku.
Kada je Selin preminuo 1961. godine, njegova udovica je na groblju podigla zajedničku nadgrobnu ploču sa njegovim imenom, a pored nje i datumi „1912-19 …“.
Pretpostavljala je da će biti mrtva do kraja veka. Živela je 20 godina duže.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
