Dunja Mijatović: „Srebrenicu ne smemo da zaboravimo“

Svakog 11. jula posle 1995. godine, hiljade ljudi se okuplja u Potočarima u sećanje na žrtve genocida u Srebrenici, najstrašnijeg zločina izvršenog na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata. Preživeli i porodice žrtava traže pravdu, priznanje i poštovanje.

U tih nekoliko julskih dana pre dvadeset i tri godine, više od 8.000 muškaraca i dečaka je sistematično i brutalno pogubljeno, a 30.000 ljudi nasilno raseljeno. Od tada su porodice žrtava – naročito majke koje su izgubile muževe, sinove, braću – u dugom, hrabrom hodu ka pravdi i priznanju.

Pravdu i priznanje su na tom putu delimično i našle. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da je u Srebrenici izvršen genocid i izrekao presude nekim od ratnih zločinaca koji su taj genocid organizovali i u njemu učestvovali. Udruženja građana prevazilaze velike prepreke u traženju istine i pokretanju teškog i mukotrpnog procesa pomirenja.

Sve je ovo izuzetno značajno, ali je slaba uteha za one koji su preživeli genocid, kao i za porodice žrtava.

Oni traže da se njihovi najmiliji pronađu, ali spor proces identifikovnja im nanosi dodatnu patnju. Traže zdravstvenu zaštitu da leče traume, a pomoć koju dobiju je neadekvatna. Traže odgovornost, ali su brojni ratni zločinci i dalje nekažnjeni na slobodi. Traže priznanje, ali mnogi njihovu patnju ignorišu, osuđuju ili negiraju.

Ovo poslednje je svakako jedna od najvećih uvreda koju moraju da trpe u vremenu nakon stradanja njihovih najmilijih. Ipak pronalaze snagu da nastave svoju borbu za istinu i pravdu, uprkos negiranju i umanjivanju genocida, kojem svedočimo i u obrazovanju.

Škole pod isti krov

Obrazovni sistem u Bosni i Hercegovini još uvek karakterišu jednonacionalne škole i sistem „dve škole pod jednim krovim“. Bosanskohercegovačko obrazovanje karakteriše zataškivanje istine o prošlosti, a činjenicama o događajima o nedavnom ratu se manipuliše.

Takva situacija održava etničke podele koje su omogućile prošle i sadašnje tenzije, i koje onemogućavaju pomirenje i mir. To moramo da promenimo.

Preživeli srebreničkog genocida moraju da dobiju odgovarajuću socijalnu zaštitu i bolju pravnu pomoć da ostvare svoja prava i dobiju obeštećenje.

Političke i sudske vlasti u Bosni i Hercegovini i Srbiji moraju da unaprede saradnju i da identifikacijom i kažnjavanjem ratnih zločinaca okončaju praksu nekažnjivanja. Moraju više da ulože u identifikovanje žrtava genocida i rasvetljavanje sudbine onih koji se i dalje vode kao nestali. Moraju da pojačaju traženje masovnih grobnica i da obezbede da se svedoci koji bi mogli da pruže informacije potrebne za otkrivanje svih drugih mestâ gdje su ostaci ukopani osjećaju dovoljno bezbednima da to i učine.

Vlade i donosioci odluka moraju da usvoje dugoročne politike delovanja, kojima će da ustanove ličnu odgovornost krivaca i da se fokusiraju na obrazovanje. To mora da bude zajednička odgovornost, prvenstveno Bosne i Hercegovine i Srbije, ali i svih drugih evropskih zemalja, ne samo na području bivše Jugoslavije.

Obrazovni sistemi u regiji moraju da budu inkluzivniji, moraju mlade generacije da izvedu iz pećina predrasuda, u kojima izmanipulisana stvarnost zamagljuje istinu i širi seme mržnje. Udžbenici, ne samo u Srbiji i Bosni i Hercegovini, već u celoj Evropi, moraju da sadržavaju učenje o prošlosti, uključujući i genocid u Srebrenici, zasnovano na činjenicama i lišeno ideologije rata. Decu moramo učiti o važnosti pravde i jednakosti za sve.

Negiranje je nastavak genocida

Evropske zemlje bi trebalo da pruže veću podršku građanskim inicijativama za pomirenje i da utiču na političare i druge javne ličnosti u Srbiji i Bosni i Hercegovini da prestanu da negiraju prošlost i počnu da grade inkluzivnije obrazovne sisteme i društva.

Isto kao i holokaust i genocid u Ruandi, genocid u Srebrenici se nije desio slučajno. Počeo je puno prije nego što je izvršen. Počeo je kad su ljudi izdvajani na osnovu etničkog porekla. Rastao je kroz javni diskurs, uz pomoć nekih medija, koji je dehumanizovao ljude i marginalizovao kritičke glasove. Uobličen je kao sistematično i poduzetnički organizovano istrebljenje velike grupe ljudi, pred očima pasivne međunarodne zajednice. A traje i danas, kroz negiranje i nekažnjivost.

Srebrenički genocid predstavlja jednu od najmračnijih stranica evropske istorije. Ako želimo da ispisujemo svetliju budućnost, ne smemo da zaboravimo prošlost i sve žrtve moramo da tretiramo kao svoje žrtve, bez političkih ili etničkih konotacija. Moramo da priznamo patnje preživelih i porodica žrtava. Njihovu borbu za pravdu moramo da postavimo kao svoj cilj.

Kao Komesar Saveta Evrope za ljudska prava, nastaviću da tražim pravdu za sve žrtve svih zločina koji su se desili tokom ratova na Balkanu. Biti u službi pravde je jedini način da se svi suočimo s prošlošću i sprečimo da se ona ponovi.

Ko je Dunja Mijatović

Dunja Mijatović, Komesar Sveta Evrope za ljudska prava, napisala je ovaj tekst ekskluzivno za BBC na srpskom (engleska verzija objavljena je na portalu www.balkannsight.com). Ovo je prvi put da se na ovaj način obraća javnosti otkad je u januaru ove godine preuzela dužnost.

„Nerešena pitanja vezana za genocid u Srebrenici su visoko na mojoj listi prioriteta, kao i prethodni slučajevi kršenja ljudskih prava čije su posledice još veoma bolne za mnoge ljude širom današnje Evrope“, kaže ona za BBC.

Mijatović je pre sadašnje funkcije u dva mandata bila predstavnica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) za slobodu medija i žestoko se borila za slobodno novinarstvo.

Time je na sebe navukla gnev političara, pa se tako 2015. istovremeno našla na meti ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i tadašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića.

Lavrov ju je kritikovao zbog toga što nije osudila gašenje ruskih televizijskih kanala u Ukrajini, dok je Vučić ocenio da su njene konstatacije o kršenju medijskih sloboda u Srbiji „neistine i laži“ i da Mijatović „vodi najprljaviju kampanju“ protiv njega i Srbije.

Na pitanje da li očekuje slične kritike i na novom položaju, ona diplomatski odgovara da je „već imala konstruktivne razgovore sa predstavnicima zemalja članica“ i da se nada da će u tom tonu i nastaviti.

Na novom poslu ima i veća ovlašćenja, ne samo kad je reč o slobodi medija, nego i ljudskim pravima uopšte. Između ostalog, može da direktno interveniše kod Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kao i da nadgleda sprovođenje presuda.

„Kada neka zemlja uđe u međunarodnu organizaciju ili savez, samim tim pristaje da poštuje neka pravila i standarde“, kaže ona. „Ako ih ne primenjuje, može da snosi posledice“.

Ona, međutim, dodaje da treba izbegavati rešavanje problema prisilom, nego kroz dijalog i saradnju.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]