Edita Tahiri predstavljala je kosovske Albance u gotovo svim pregovorima sa Srbijom od devedesetih – od Londonskih pregovora 1992. godine, preko Rambujea 1999. godine, pa sve do sedam godina Briselskih razgovora.
Ona nije pristalica predloga kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, da se na jednoj međunarodnoj konferenciji reši sveukupno kosovsko pitanje.
„Mislim da je konferencija nepotrebna – Kosovo je nezavisna država i to je potvrdio i Međunarodni sud pravde.
Briselski format koji uključuje i Sjedinjene Države treba da uđe u završnu fazu, da se definišu susedski odnosi – to je šansa za obe zemlje da se međusobno priznaju, uspostave mir, da bi buduće generacije bile oslobođene ovog problema“, kaže Tahiri.
Tahiri smatra da su upravo Briselski pregovori, iz njenog iskustva, najplodotvorniji za odnose Beograda i Prištine.
„Oni su omogućili Kosovu da reintegriše severni deo Kosova, mada to u javnosti nije tako izgledalo jer nije u pitanju bio paket – reintegracija je išla korak po korak.
Od 2011. godine i uspostavljanja granice Srbije i Kosova, preko uspostavljanja kosovskog pravosuđa, policije i carine, učešća opština sa Severa na izborima na Kosovu.“
Ipak, ni konferencija u Rambujeu, iako završena bez sporazuma, za Editu Tahiri nije neuspešna.
„To je bio poslednji diplomatski pokušaj rešavanja problema, kojim je otvoren put za NATO bombardovanje, što je dalje stvorilo uslove za oslobođenje Kosova i kasnije nezavisnost“, priseća se članica pregovaračkog tima kosovskih Albanaca 1999. godine.
Rambuje – „uspeh“ neuspešne međunarodne konferencije
Dve decenije kasnije, Edita Tahiri sa radošću se seti zamka u francuskom gradu Rambuje.
„Konferencija u Rambujeu je prva na kojoj se razmatralo pitanje Kosova u poslednjih 100 godina“, ističe ona njen najveći značaj.
Kaže da je svaki član dobio lični poziv od Kontakt grupe koju su činile svetske sile – posrednice u razgovorima.
„Naša delegacija se sastojala od predstavnika mirovnog pokreta i predstavnika oružanog otpora – pa smo morali najpre da izgradimo naše jedinstvo.
Ja sam to uzela u svoje ruke, bila sam jedina žena u delegaciji, ministarka spoljnih poslova deset godina, sa dobrim iskustvom u međunarodnim odnosima – obe strane smatrale su me za objektivnu.“
Opisuje da je bilo potrebno četiri sata da bi dva krila delegacije – političko i strukture Oslobodilačke vojske Kosova – postigle konsenzus o zajedničkom nastupu, načinima i principima donošenja odluka.
„To nas je dovelo da radimo zajedno i da svi prihvatimo sporazum koji nije značio nezavisnost Kosova, ali jeste NATO intervenciju u zaustavljanju rata i čuvanju života ljudi, dok je ostavljao otvorena vrata ka nezavisnosti.“
Konferencija u Rambujeu
- Vođeni od 6. do 23. februara u dvorcu Rambuje kraj Pariza, nastavljeni u Parizu od 15. do 23. marta 1999. godine
- Završeni bez sporazuma delegacija SR Jugoslavije/Srbije i kosovskih Albanaca
- Pregovorima prethodila šatl diplomatija Kontakt grupe
- Vodeći pregovarači bili su Kristofer Hil, Boris Majorski i Volfgang Petrič, dok je važnu ulogu igrao i Ričard Holbruk
- Delegacija SRJ/Srbije: Nikola Šainović, Ratko Marković, Vladan Kutlešić, Vladimir Štambuk, Vojislav Živković, Ibro Vait, Guljbehar Reufi-Šabović, Ljuan Koka, Faik Jašari, Zejnelabedin Kurejš, Ćerim Abazi, Refik Senadović, Sokolj Čuse.
- Delegacija kosovskih Albanaca: Hašim Tači, Ibrahim Rugova, Fehmi Agani, Bujar Bukoši, Edita Tahiri, Idriz Ajeti, Mark Krasnići, Redžep Ćosja, Hidajet Hiseni, Bajram Kosumi, Mehmet Hajrizi, Veton Suroi, Bljerim Šalja, Jakup Krasnići, Ram Buja, Azem Sulja, Džavit Haliti.
- Dan po završetku pregovora bez dogovora, otpočelo je NATO bombardovanje SR Jugoslavije
Edita Tahiri priseća se francuskog zamka u kome se delegacije nisu susretale – međunarodni posrednici obilazili su ih u njihovim odajama.
„Ovo je možda jedinstveni primer šatl diplomatije u okviru jednog zamka“, opisuje ona sa osmehom.
Članica tadašnjeg pregovaračkog tima zaključuje da je konferencija bila dobar metod razgovora dve zemlje u sukobu.
„Sada smo dve nezavisne države koje nisu u ratu, imaju viziju priključenja Evropskoj uniji i sada treba da poštuju evropske principe dobrosusedstva. Nema potrebe za konferencijom jer je Kosovo nezavisno, a granice se ne smeju dirati“, zaključuje ona.
Šta kaže nauka
Lori Nejtan, profesor i direktor Programa medijacije Krok Instituta za međunarodne studije mira Univerziteta Notr Dam, SAD
„Postavlja se pitanje šta je cilj ovog procesa. Ako je cilj normalizacija odnosa Kosova i Srbije i puno međunarodno priznanje koje Kosovo želi, onda međunarodna konferencija nije prava strategija u ovom trenutku. Nivo animoziteta između dve zemlje je prevelik, a poziv premijera Kosova da se organizuje konferencija je više poza nego pokušaj da se doće do pregovora. Ako se pogleda lista koju je Haradinaj naveo na Fejsbuku, na njoj su pretnje, nemogući uslovi – zbog toga je ovo više poza i pokušaj zastrašivanja nego pravi pokušaj da se dođe do konferencije.
Za međunarodnu konferenciju potreban je visok nivo poverenja među stranama, posvećenost obe strane činjenici da će na konferenciju otići sa bar minimalnom željom da se problem reši. Neophodne su velike pripreme da bi se izgradio odnos među dvema stranama pre konferencije. Za ovakve sukobe, međunarodna konferencija nije pravi oblik i rešenje. Bolji oblik, gotovo uvek, su tajnovitiji bilateralni pregovori uz posredovanje. Onda kada se osnovni i preliminarni dogovori postignu, međunarodna konferencija može biti iskorišćena da se utvrde, ratifikuju i proslave postignuti dogovori. Konferencija nije primarni metod pregovora, već joj prethode uspešni dogovori pre same konferencije.“
Kosovo: Opet politika ispred privrede
Virtuelni rat Beograda i Prištine
Godišnjica neponovljivog kraja rata
„Menjanje granica na Balkanu – put u beskrajne ratove“
Rambuje u sećanju izveštača sa lica mesta
Aleksandra Nikšić, urednica BBC na srpskom
Pregovori u Rambujeu, sa ove vremenske distance, deluju kao davna prošlost u političkom, ali i tehnološkom smislu. Dve delegacije daleko od znatiželjnih i zainteresovanih, obezbeđene kamenim zidinama zamka iz 14. veka i dodatno zaštićene visokom metalnom ogradom sa šiljcima, mogle su da se raspravljaju i druže, a da niko za to ne zna. Sem, naravno, ako požele da javnost zna poneki detalj skoro tri nedelje dugih pregovora.
Mobilni telefoni i internet tek su činili ozbiljnije korake u osvajajanju savremenog sveta. Zbog toga su novinari – oko 20 svakodnevno prisutnih, iz Beograda i Prištine, te povremeni „leteći“ izveštači velikih svetskih medija – morali da se snalaze kako znaju i umeju da izvuku makar jednu rečenicu o onome što se dešava u pažljivo čuvanom zamku. U početku nije bilo konferencija za štampu, povremeno bi stiglo saopštenje jedne ili druge delegacije koje nije otkrivalo ništa, napisano suvoparnim jezikom birokratske diplomatije.
Zato nije ni čudo da su važnije informacije stizale iz Beograda ili Prištine, od takozvanih „dobro obaveštenih izvora koji žele da ostanu anonimni“. Ali šta sa njima, kada se ne mogu proveriti? Danas možda nezamislivo, ali je novinarska solidarnost bila jedini spas – svi su nesebično delili saznanja, u pokušaju da se dokuči sledeći, ili bar neki, korak u razrešenju „poslednjeg sukoba na Balkanu“. Zadimljeni bistro u blizini zamka vrveo je spekulacijama i do zatvaranja bi se među novinarima, ali i nekim ljudima čije zanimanje nikom nije bilo poznato, raspredalo o mogućem ishodu.
Krajem druge nedelje pregovora, kada se činilo da će doći do nekog preokreta i približavanja stavova, jedan od članova prištinske delegacije počeo je da trči jutarnju rutu rekreacije duž ograde zamka. Svakog jutra oko 7.30, novinari bi se načičkali da čuju živu reč, ali se retko radilo o prelomnim informacijama. Francuske sobarice i kelneri iz zamka su, doduše, prepričavali poznanicima kako „jedna dama divno svira klavir“ a druga stalno „traži frizera“.
Poslednje nedelje su Amerikanci uplovili u Rambuje: CNN i čuvena Kristijana Amanpur, i njen budući suprug, pomoćnik sekretarke Medlin Olbrajt Džejms Rubin, za mnoge su bili znak da je kraj blizu. Rubinove izjave na parkingu blizu zamka bile su direktne, a ishod jasan – dogovora nema na vidiku. Ubrzo su to i potvrdile delegacije, svaka za sebe, naravno.
Posle kraće pauze, usledilo je pet dana pregovora u Parizu, ali su se mnogo važniji razgovori vodili u Beogradu između šatl diplomate Ričarda Holbruka, NATO sekretara Havijera Solane i predsednika Slobodana Miloševića u Beogradu i Ibrahima Rugove u Prištini.
Pregovori su završeni bez uspeha nešto manje od 24 sata pred početak NATO bombardovanja Jugoslavije.
„Neprihvatljiva promena granica“
Iako nije saglasna sa stavom predsednika kosovske vlade Ramuša Haradinaja o organizovanju međunarodne konferencije, Edita Tahiri nije ništa bliža ni kosovskom predsedniku Hašimu Tačiju.
Kaže da su Tači i Vučić su ušli u opasni scenario potencijalne razmene teritorija i promene granica.
„Iz mog dugogodišnjeg iskustva u regionu, mislim da se granice na Balkanu uspostavljaju ratovima.
Ako mislimo o njihovoj promeni, treba da znamo da to vodi nestabilnosti i novim ratovima u regionu – a to nam ne treba.“
Ko je Edita Tahiri
- Rođena je 29. jula 1956. godine u Prizrenu
- Studirala na američkom Harvardu, doktorirala na Univerzitetu u Prištini u saradnji sa američkim profesorima 2011. godine
- Tokom devedesetih godina, ministarka inostranih poslova u paralelnoj Vladi Kosova
- Učesnica Londonskih pregovora o Jugoslaviji 1992. godine, Konferencije u Rambujeu 1999. godine, šefica pregovaračkog tima Kosova u Briselskim pregovorima od 20011. do 2018. godine
- Vicepremijerka u Vladi Kosova i ministarka za dijalog u vladi premijera Ise Mustafe
- Jedna od osnivačica Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove
- Od 2004. godine na čelu Demokratske alternative Kosova, trenutno vanparlamentarne stranke
Tahiri kaže da je ideja potekla iz Srbije, uz podršku Rusije i da za cilj ima uspostavljanje Velike Srbije jer Beograd već suštinski kontroliše polovinu Bosne i Hercegovine.
„Kada je Vučić shvatio da je proces integracije severa Kosova kroz Briselske pregovore završen, napustio je dijalog i prebacio se na temu promene granica.“
Na opasku da u tome ima dobrog sagovornika u Prištini u liku Hašima Tačija, Tahiri kaže da je većinski stav – drugačiji.
„Osim gospodina Tačija, svi smo ujedinjeni protiv promene granica, protiv ataka na državnost Kosova.
Tači je usamljen jer su protiv te ideje sve partije – i na vlasti i u opoziciji, uključujući i nas, osnivače ove države.“
Za nastavak razgovora, Edita Tahiri navodi veliki značaj uloge Sjedinjenih Država, ali i neophodnost veće doslednosti Evropske unije u primeni strategije integracije zemalja Zapadnog Balkana u punopravno članstvo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
