Evroprajd 2022, Srbija i istorija: Tri decenije od prvog Evroprajda i ‘euforije koja se mogla opipati’

Kada je Britanka Kler Traskot otvoreno rekla da je lezbejka 1982. godine, mislila je da je „jedina na svetu“.

Deset godina kasnije, u Londonu je održan prvi Evroprajd u kome je učestvovalo oko 100.000 ljudi iz Velike Britanije i čitave Evrope.

Traskot je bila u Organizacionom odboru parade, ali jedva da se seća tog dana koliko je bila uzbuđena.

„Sve je bilo super, osećala se euforija koja se mogla opipati“, kaže Traskot za BBC na srpskom.

Čak i tokom poslednje dve decenije 20. veka u Britaniji nije bila retkost da ljudi ostanu bez posla kad saopšte da su gej ili da ih porodica i najbliži prijatelji odbace i osuđuju zbog toga.

Ipak, tog 27. juna 1992. šetali su centralnim gradskim ulicama pod sloganom „Apsolutno ponosni“, a zatim uživali na celodnevnoj žurci u Brokvel parku, na istoku Londona.

Tri decenije kasnije, Evroprajd se održava gotovo svake godine u različitim evropskim prestonicama, a 12. septembra bi trebalo da počne u Beogradu, prvi put u jugoistočnoj Evropi.

„Nismo mogli da zamislimo da će Evroprajd trajati i sad, da će dopreti do gradova gde je stigao.

„Posebno nismo mogli da sanjamo da će sad biti u Srbiji, jer se 1992. Jugoslavija raspadala u ratu“, kaže Traskot.

• Vučić najavio otkazivanje Evroprajda, organizatori kažu da je to kršenje Ustava
• „Dogovor u naredna dva dana“: Šta je ostalo od Evroprajda u Beogradu
• Od otkazivanja do širenja majmunskih boginja: Pet (dez)informacija o prvom Evroprajdu u Beogradu

Značajne promene u Evropi

Leto 1992. obeležikle su značajne promene u Evropi.

Evropska unija je bila u nastajanju, te zime potpisan je Ugovor u Mastrihtu koji je otvorio put uvođenju evra i nesputanoj slobodi kretanja među zemljama članicama.

Predsednici Amerike i Rusije Džordž Buš i Boris Jeljcin proglasili su kraj Hladnog rata, a Bosna i Hercegovina i Hrvatska postale poprište krvavog sukoba tokom raspada Jugoslavije.

Oni neopterećeni politikom radovali su se Olimpijskim igrama u Barseloni.

U LGBT svetu, borba protiv epidemije HIV i AIDS-a bila je problem broj jedan, što je istaknuto i koncertom u čast Fredija Merkjurija na stadionu Vembli u Londonu u aprilu, piše Stiv Tejlor u tekstu „Evroprajd: 30 godina napretka“.

„Evroprajd je osnovan u vreme ogromnih promena u Evropi, Evropska unija je bila u nastajanju, a u većini zapadnih zemalja LGBT pitanja bila su na prekretnici.

„Tim u Londonu je došao na tu ideju iz dva razloga, prvo da poveže parade u glavnim gradovima Evrope, ali i da započnu tamo gde ih nije bilo“, kaže Tejlor.

Zato, dodaje, Evroprajd u Beogradu ima neverovatan značaj, i zbog vidljivosti i zato što je prvi u jugoistočnoj Evropi i na Zapadnom Balkanu.

• Kako je Ugovor iz Mastrihta, „najznačajniji akt“ EU, promenio živote ljudi
• Pet najvećih mitova o Hladnom ratu

Kako je bilo u Londonu 1992. godine

Posle velike parade kroz centar grada do Hajd parka, ljudi svih generacija iz cele Evrope opušteno su se okupili u Brokvelu, u predgrađu Londona, pokazuju video snimci.

Roze, plavi i beli baloni, dobošari, fanfare, žene i muškarci u roze tutuima, ljudi na štulama, grupe upadljivo našminkanih dreg kraljica, šarene perike, mašne, til, trakice i mnogo muzike i parola obeležili su skup kojem je prisustvovalo oko 100.000 ljudi.

„Tokom Evroprajda 1992. bilo je neverovatno gledajući kako se park puni, to je bila prva godina kada smo bili u Brokvel parku.

„Bio je to najveći besplatni festival u Evropi, ne samo lezbejski i gej festival“, kaže Kevin Mur, jedan od organizatora Parade u Londonu i reditelj.

Marš je, dodaje, bio podjednako važan jer je ruta kojom su se kretali mesecima dogovarana sa policijom.

Na kraju je putanja bila baš ona koju su organizatori želeli.

Među okupljenima je bilo i upadljivo kostimiranih u odeću kaluđerica, članova organizacije trans i kvir osoba Sestre večitih slabosti (The Sisters of perpetual indulgence), čiji je cilj da odećom šokiraju na ovakvim skupovima i skrenu pažnju na probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju LGBT ljudi.

U toj gomili šarenih i raspoloženih ljudi, jasno su se mogli uočiti reporteri u košuljama i sa kravatama, kako se ozbiljnih lica javljaju sa događaja.

„Ako gledate medijske izveštaje o Evroprajdu 1992. imate osećaj da su neki od novinara zapušili nos, jer ne žele da budu tamo, da im je neprijatno“, kaže Stiv Tejlor, danas član organizacije Evroprajd.

„Šteta je samo što Vili Molton, koji je došao na ideju Evroprajda koju bi preneo u druge gradove širom Evrope, nije to doživeo“, kaže Mur.

Vili Molton je bio jedan od njihovih kolega i član Lezbejsko gej organizacionog komiteta parade (LGPOC).

Ironijom sudbine, preminuo je od bolesti povezane sa sidom dva meseca pre prvog Evroprajda, ne dočekavši da vidi da će njegova ideja postati tradicija koja traje već tri decenije.

Kada se tokom 1980-ih Amerikom i Velikom Britanijom proširila tada misteriozna bolest AIDS, netrpeljivost prema gej zajednici se samo pogoršala.

U medijima se za sidu govorilo da je „gej kuga“.

„To je bilo okrutno prema ljudima koji su umirali“, ističe Kler Traskot.

Muke oko organizacije

Kevin Mur je počeo da volontira za britanski Prajd 1987. koji je okupio oko 28 hiljada ljudi, a samo četiri godine kasnije, bilo ih je 65 hiljada.

Pripreme za prvi Evroprajd trajale su čitave godine, jer je trebalo prikupiti novac sa različitih strana.

Nedelju dana pred festival, Mur je svakog dana u Brokvel parku nadgeldao pripreme.

„Odlazio sam u šest ujutro i vraćao se oko četiri ujutro sledećeg jutra, a ponekad uopšte ne“, kaže Mur koji je obavljao zadatak scenskog menadžera za Prajd.

U doba pre interneta i mobilnih telefona, njihova saopštenja su mediji retko prenosili, a u parku su organizatori pričali preko toki-vokija.

„Da budem iskren, to je bio najbolji posao koji sam ikada radio, ali ne zaboravite da su svi bili volonteri, niko nije dobijao pare, čak ni izvođači.

„Plaćeni su bili samo osvetljenje, zvuk, bine i tehničari“, kaže Mur.

Nastupi su počinjali u podne i završavali tačno u 22 sata, uz vatromet.

„Samog dana se sećam kroz maglu.

„Bio je to ekstreman pritisak i stres bez proba, ali mi se dopalo“, kaže Mur koji je muzikom bavio od malih nogu i svirao bubnjeve..

Predrasude i netrpeljivost

Gej parade su se u Londonu održavale svake godine od 1972, ali nisu privlačile pažnju medija i šire javnosti.

Parada gradskim ulicama često ne bi stigla do emisija vesti iako bi okupila više od 12,000 ljudi.

„Ignorisali su nas, smatrali odvratnim, mnoge su porodice odbacivale, dobijali su otkaze na poslu.

„Nije kao danas da ljudi staje i gledaju, tad su se ljudi pitali ‘šta je ovo'“, kaže Traskot.

Traskot je prisustvovala prvoj nacionalnoj Paradi 1985. na kojoj se okupilo više hiljada ljudi.

„Bio je to prvi put da sam po danu videla gomilu kvir ljudi, to je bilo zadivljujuće.

„Mislila sam da ću crći od sreće, osećala sam se prihvaćeno i viđeno“, kaže ona.

Kao tinejdžerka sa severa Engleske, do dolaska u London nikada nije čula za prajd.

„Dešavale su svake godine, a ja nisam znala da se to događa“, kaže Traskot.

Dok je prvu paradu kroz London 1972. čuvao veliki broj policajaca, Evroprajd dve decenije kasnije pratilo je znatno manje bezbednjaka.

Ipak, to nije bio znak da su prihvaćeniji – predrasude, vređanja i nasilje su i dalje su bili sastavni deo života gej zajednice.

Iako je u proseku svaki deseti pojedinac gej, a svaka peta osoba u nekom periodu života bila biseksualna, gotovo svaka evropska država je zabranjivala homoseksualnost, piše u brošuri izdatoj za Evroprajd 1992.

Muška homoseksualnost je u to doba i dalje bila nezakonita na Kipru, u Estoniji, Irskoj, Letoniji, Litvaniji, Rumuniji i u bivšem Sovjetskom Savezu.

Rumunija je bila jedina zemlja koja je zabranila i žensku homoseksualnost.

Zloglasni Član 28. zakona kojim su lokalne vlasti „zabranjivale promovisanje homoseksualnosti“ posebno u školama i javnosti u Velikoj Britaniji usvojen je 1988.

Taj zakon je Škotska ukinula 2000, a u ostatku Velike Britanije ukinut je 2003. godine.

Šta je prethodilo prvoj panevropskoj paradi

Taj zakon bio je donekle okidač i za Kler Traskot da se uključi u LGBT organizacije.

Kad je kao tinejdžerka početkom 1980-ih saopštila bližnjima da je lezbejka, iz rodnog grada preselila se u London.

Tada nije poznavala nijednu gej osobu i mislila je da je jedina.

Dok razgovaramo preko Zuma, ova vedra žena kratko ošišane kosom, koja umesto čiroki bodlji danas na glavi ima roze loknu, u trenutku shvata da obeležava jubilej.

„Autovala sam se pre 40 godina, hej“, kaže veselo.

Ubrzo je otkrila čitav nevidljivi svet gej ljudiu prestonici Britanije.

„Toga nije bilo u lokalnim novinama, nisu hteli da prihvate ni oglase gej organizacija, nije im bilo dozvoljeno.“

Tek je u Londonu otkrila spisak lezbejskih organizacija i njihove brojeve telefona.

„Saznala sam da je u mom gradu postojao gej centar, koji je imao i liniju za lezbejke, prostorije su im bile u ulici u kojoj sam ja živela.

„Nije bilo oglasa, oznaka, duginih zastava, bilo je vrlo skriveno“, kaže Traskot.

U to vreme je za odlazak u gej klub trebalo da kucate, pa da vas kroz rešetku na vratima puste unutra, ako ste član, opisuje ona.

I tako diskretni i sklonjeni iza spuštenih zavesa za nju su bili „vau“, jer na drugim mestima nije bilo ni tako.

„Nisam znala nikoga od gej ljudi, nisu ih predstavljali na televiziji, filmovima ili u knjigama, nikad nisam čitala o tome.

„Kad bi se i pojavili u medijima, bilo je to senzacionalističko izveštavanje s naslovima ‘perverzni gej vikar’, ali ništa pozitivno.“

Onda je 1988. donet Član 28. zakona koji je zabranjivao učenje, čak i pominjanje homoseksualnosti, kako se „ne bi promovisala“.

Za gej i lezbejska partnerstva govorilo se da se „pretvaraju“ da su porodica, što je Traskot smatrala uvredljivim.

Tada je imala 25 godina, živela u stanu sa prvom partnerkom i njenom sestričinom o kojoj su zajednički brinule.

„Iznenada, bilo je da se mi pretvaramo da smo porodica (…).

„Drugarima naše nećake nije bilo dozvoljeno da se igraju u našem stanu.“

Iste godine se učlanila u Lezbejsko-gej organizacioni komitet (LAGPOC), koji je organizovao Parade u Londonu i pre prve panevropske 1992.

Mnoge lezbejke imale su tad decu iz prethodnih heteroseksualnih veza ili dobijenu veštačkom oplodnjom, ali su sve radile same – nije bilo klinika na kojima bi im pomogli.

Lezbejska i gej zajednica, takođe, bile su vrlo razdvojene, mnogi klubovi su bili ili samo muški ili samo ženski.

„Retke situacije u kojima bi svi bili zajedno bile su Parade, tad su dolazili svi mladi, stari, crni, beli, gejevi, lezbejke, svi.

„Tamo ste mogli da vidite ljude kao što ste vi, i ta inkluzija i solidarnost su mi se dopadale“, kaže Traskot.

Zato je zdušno podržala i ideju o Evroprajdu koji su spremali skoro dve godine.

‘Zaplakao sam kad se završilo’

I Kevin Hanter, šef stjuarta na Evroprajdu 1992, neće zaboraviti taj junski dan.

Za razliku od većine današnjih parada, tad mogao da se priključi svako ko je hteo, nije bilo ulaznica ili narukvica za posetioce.

U parku su oko velike bine na otvorenom bili postavljeni i info-šatori raznih grupa, organizacija, kao i gej klubova koji su služili piće, a na štandovima su mogli da se kupe suveniri, majice i bedževi.

Parole su oslikavale različitost – bilo je političkih, sindikalnih, ali i specijalizovanih poruka LGBT učitelja, lekara, policajaca.

Pošto su pripreme dugo trajale, pre samog događaja bilo je nervoze, dodaje.

„Brinuli smo o vremenu, veoma britanski da“, kaže smejući se ovaj 57-godišnji muškarac poreklom iz Škotske.

Ipak, dan je bio sunčan, a došli su i brojni gosti iz drugih evropskih zemalja.

„Bilo je divno videti sve te ljude, kad je sve prošlo, zaplakao sam od olakšanja, bilo je sve vrlo emotivno“, kaže Hanter koji je u međuvremenu završio doktorat iz oblasti prirodnih nauka.

Zadovoljan je što se sve završilo mirno i bez većih incidenata.

„Nije bilo protesta okolo, ali je bilo čudnih religijskih grupa koje su nas gledale i govorile da ćemo svi goreti u paklu.

„Ali su to bile male grupe, poput turista koji su gledali ‘šta se kog đavola dešava'“, prepričava danas sedokosi Hanter uz osmeh.

Nekoliko ljudi je napadnuto na povratku kući, ali nije bilo ozbiljnih povreda i policija je brzo reagovala.

Protesti često prate parade

Stiv Tejlor iz Organizacionog odbora Evroprajda je prvoj paradi prisustvovao u Londonu pet godina kasnije – 1997.

Seća se da je bilo mnogo ljudi koji su protestovali u blizini mesta održavanja Prajda.

„Prošle godine, u Londonu ih je bilo 12.

„Kako vreme prolazi, ljudi menjaju mišljenje i stavove, kroz vidljivost shvate da LGBT ljudi nisu pretnja njihovoj deci, porodici, bilo kome“, kaže Tejlor.

Kad je reč o religioznim grupama, kakve su prethodnih vikenda protestovale u Beogradu, napominje da je to česta slika, ali se i to vremenom promeni.

„Organizuju proteste religiozne grupe, a onda naspram njih sad imate LGBT vernike koji protestuju“, dodaje.

Evroprajd je manifestacija donekle slična takmičenju za Pesmu Evrovizije i pored skretanja pažnje na pitanje ljudskih prava manjina, vrlo je korisna za zemlju domaćina zbog turizma, objašnjava Tejlor.

Najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će Evroprajd u Beogradu biti „odložen ili otkazan“ donela je ovom događaju međunarodnu pažnju i publicitet.

Davao je, kaže Tejlor, intervjue medijima iz celog sveta, a na Srbiju sve vrši snažan pritisak da ispuni ono što je obećala.

„Evroprajd će se definitivno održati, jer je u pitanju 100 događaja u toj nedelji, a kontroverze su samo oko šetnje“, kaže Tejlor, šef za medije i komunikacije u odboru Evroprajda.

Očekuje se dolazak hiljada ljudi u Beograd, čak iz Australije, Amerike i Libana.

„Ako marš bude zabranjen, ne znam kako će ti ljudi biti sprečeni da šetaju, i kada šetnja postaje marš, a kada marš postaje parada.

„To je filozofsko pitanje, a nemamo vremena za filozofiju sad“, kaže uz osmeh Tejlor, trenutno u Kopenhagenu.

• Kako su se dve Britanke javno volele u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata
• „Kao premija na lutriji“ – gej par presrećan što je dobio status hraniteljske porodice
• Sud u Hrvatskoj: Gej paru dozvoljeno da udomi nezbrinutu decu
• Sve više napada na LGBT+ osobe u Srbiji, sve manje prijava policiji

Balkanske prilike

Tejlor je uveren da se za proteklih 30 godina mnogo toga poboljšalo za LGBT ljude.

„Beograd je bio verovatno prvi grad Zapadnog Balkana u kojem je održana parada, ali u poslednjih pet godina bilo ih je u Skoplju, Sarajevu, Novom Sadu i mnogim gradovima regiona i to vrlo uspešno i mirno.

„Bilo je i protesta, ali kad god se parada organizuje prvi put u nekom regionu ili gradu, uvek ih ima“, kaže Tejlor.

Moderna praksa njihove organizacije da se Evroprajd održi svake druge godine na nekom „jednostavnom mestu“ poput Kopenhagena ili Berlina, a između, u gradovima gde je to izazovnije.

Panevropski pristup je vrlo važan, smatra Kler Traskot.

„Mislim da je dobro što LGBT ljudi iz cele Evrope podržavaju gej ljude u Srbiji.“

Danas je lakše, zakoni u Britaniji među najboljima na svetu kad je u pitanju gej jednakost, ali nije svuda tako, dodaje Traskot, .

LGBT ljudi se i danas kulturološki ne prihvataju u mnogim zajednicama, objašnjava.

„U redu je kad si sredovečna, bela osoba koja ima kuću, ali probajte sa nekim ko ima somalijsko poreklo i homofobičnu porodicu.

„Jasno mi je da se bitke vode i u Srbiji i zato želim sve najbolje LGBT ljudima na Balkanu“, poručuje Traskot.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]