Danas se blizanci rađaju češće nego ikada. Cifre su odletele u nebo u poslednjih 20 godina prema britanskoj organizaciji Twins Trust koja pomaže blizance i njihove porodice.

Prema njima, dva glavna faktora koja su doprinela tome su povećanje broja procesa vantelesne oplodnje i činjenica da ljudi sada kasnije počinju da zasnivaju porodice.

Tokom vantelesne oplodnje implantira se veći broj embriona, dok starije majke imaju povišen nivo folikulo-stimulirajućeg hormona (FSH), a oba faktora povećavaju šanse za rađanje blizanaca.

Bez obzira na to, broj rođenja identičnih blizanaca nije imao dramatičan rast.

Verovatnoća da ćete imati blizance je oko 0,5 odsto.

Ova relativna retkost je samo jedan od razloga zbog kojih identični blizanci kroz istoriju toliko fasciniraju pisce.

Identični blizanci (takođe se koristi i naziv jednojajčani blizanci) rezultat su fertilizacije jednog jajeta jednim spermatozoidom, s tim što se oplođeno jaje zatim deli na dva dela.

Identični blizanci dele isti DNK, ista fizička svojstva i isti pol.

Iz umetničog ugla, sama ideja o dvoje ljudi koji izgledaju isto u svakom pogledu i koje je nemoguće razlikovati, otvara mnoga nova, zanimljiva pitanja, o prirodi sebe samog i o tome šta nas čini onim što jesmo – naši geni ili naše vaspitanje.

Identični blizanci se nalaze i u glavnim zapletima dva Šekspirova komada – Komedije grešaka i Dvanaeste noći, a i grčko-rimska mitologija ih je prepuna.

Jedan od najistrajnijih parova identičnih blizanaca u literaturi je onaj u romanu Loti i Liza nemačkog pisca Eriha Kastnera.

Objavljen 1949. godine pod originalnim nazivom Das Doppelte Lottchen (Dvostruka Loti), on se bavi pričom dve identične devojčice koje se susreću u letnjem kampu.

„Baš si hrabra da se pojaviš ovde sa takvim licem“, kaže jedna od Lizinih prijateljica Loti, negodujući kada ih vidi zajedno.

Devojke otkrivaju da su one u stvari sestre bliznakinje čiji su se roditelji rastali još dok su bile bebe.

Jedna je odrasla sa majkom u Minhenu, druga sa ocem u Beču i nikada im nije bilo rečeno da postoji i ona druga.

Tada njih dve odlučuju da zamene mesta i upoznaju roditelja kojeg do tada nisu nikada znale.

Pogledajte video o Festivalu blizanaca

Francuska: Dobrodošli na godišnji festival blizanada gde je zabava dvostruka

Komedija za sva vremena

Kastnerova knjiga je imala filmske i pozorišne verzije nebrojeno puta u poslednjih 70 godina, ali je Diznijeva verzija Zamka za roditelje verovatno najpoznatija.

U originalnoj verziji filma iz 1961, glavna uloga je bila poverena Hejli Mils, dok je u rimejku iz 1998. u prvom planu bila Lindzi Lohan.

Jedno od glavnih uporišta u nemačkoj popularnoj kulturi, takođe je i osnova u mjuziklu Identični koji su napisali Džordž Stajls i Entoni Dru – stvaralački duo poznat i po adaptaciji Meri Popins.

Predstavu koja ovih dana započinje pozorišni život u Notingem Plejhausu u centralnoj Engleskoj (ukoliko bude uspešna verovatno i na Vest Endu) režira veteran Trevor Nan.

„Taj osećaj da na neki način postoji i tvoja druga polovina negde na svetu, od koje si bio otrgnut, veoma je moćna“, kaže Stajls.

„Način na koji su dve devojčice napisane je da su njih dve u stvari jedan formiran lik kada su zajedno, ali i dve kontrastne individue kada žive odvojeno.

„Jedna je pravi štreber, dok druga ima osobine umetnice. Jedna ima sjajne ocene, dok je druga poprilično nestašna“.

„Iako imaju identičan DNK, one su vaspitavane drugačije. Njihove karakteristike se potpuno razlikuju. To vam je priroda protiv načina vaspitanja“, dodaje Dru.

I dok je za potrebe filmova Zamka za roditelje radnja izmeštena u Ameriku i Veliku Britaniju, mjuzikl Identični zadržava originalno Kastnerovo evropsko okruženje i epohu pedesetih godina.

„Scenografija izgleda kao stara porodična fotografija iz albuma iz pedesetih“, objašnjava Dru.

Mnogo je lakše poverovati u to da devojčice nisu znale jedna za drugu u svetu u kojem nije bilo kominikacionih sredstava na kakva nailazimo danas.

Kako kaže Trevor Nan, koji je ranije režirao oba pomenuta Šekspirova komada i koji priznaje da ima fascinaciju blizancima, kaže da nam ,,Kastnerov inventivni i genijalni um daje narativ koji odnos blizanaca diže na potpuno drugi nivo komične kompleksnosti“.

Devojke su u knjizi u stanju da zamene mesta i prevare sve ostale.

Čak ni njihovi roditelji nisu u stanju da ih razlikuju.

Upravo je ta mogućnost da zbijaju šale i preuzmu identitet svog parnjaka ono što je ljudima neodoljivo kod blizanaca, pa je baš zato zamenjen identitet u osnovi svih narativa koji uključuju i blizance.

„Fascinirani smo činjenicom da dvoje ljudi može da ima identičan izgled koji je u stanju da prevari mnoge, među njima čak i roditelje, do te mere da niko ne zna ko je ko“, kaže Dru.

„Iako Viola i Sebastijan u Dvanaestoj noći tehnički nisu identični blizanci, pošto su i različitog pola, očigledno među njima postoji dovoljno sličnosti da zbune okolinu“.

„Čak ni prepolovljena jabuka nema dve toliko slične polovine kao ova dva stvorenja“, kaže Antonio kada ih konačno vidi zajedno.

Iako zavisi od inače okrutnog procesa razdvajanja devojčica još dok su bile mala deca – ,,prilično opaka stvar“, kaže Dru – Kastnerova knjiga je u krajnjem slučaju „priča o radosti i pomirenju“.

Duo se nada da će pesme koje su napisali za predstavu naglasiti da je ,,izlečenje moguđe, čak i posle najgorih događaja“.

Priča je začeta tokom Drugog svetskog rata, a napisana neposredno nakon njegovog završetka.

„Mislim da je Kastner želeo da kaže da svako može da se popravi ukoliko to zaista želi“, kaže Dru.

Sam Šekspir je bio otac Džudit i Hemneta, blizanaca koji nisu bili identični.

Hamnet je umro sa samo 11 godina, a to je na dirljiv način obrađeno u romanu Hamnet spisateljice Megi O’Farel, koji je osvojio Bukerovu nagradu 2020. godine.

To možda objašnjava, kaže Nan, zašto ga je originalno toliko privukla Plautova komedija Menehmi koja je bila osnova za Dvanaestu noć.

Doktor Vil Toš, istraživač u Šekspir Gloub teatru, objašnjava da je Šekspir koristio blizance i kao „izvor za komični motiv zamenjenog identiteta, ali kasnije i kao simbol čežnje i gubitka“.

Lako je, kaže on, biti „terapeut zavaljen u sofu“ ako posmatrate ulogu blizanaca i u Komediji grešaka i Dvanaestoj noći, a znate da da je ova prva bila napisana pre, a Dvanaesta noć posle Hemnetove smrti.

Ton ovog drugog komada prožima gorčina „fantazije o deci koja su ponovo zajedno, što možemo da vidimo i u nekim kasnijim komadima“.

Uznemirujući prikazi

U fiktivnim narativima identični blizanci su obično ili izvor komedije ili nečeg uznemirujućeg.

Dopelgangeri ili duhovni dvojnici postoje u mnogim kulturama – nordijski i egipatski mitovi – i pojavljivanje nekog od njih obično predstavlja neko loše predskazanje.

Jedna od najčuvenijih horor slika je ona na kojoj su bliznakinje Brejdi iz filma Isijavanje (1980) Stenlija Kjubrika, kako stoje u hodniku hotela u identičnim haljinama i uglas pozivaju mladog protagonistu Denija Torensa da „dođe da se igra sa njima, jednom i zauvek“.

U filmu Dejvida Kronenberga Ukleti blizanci (1988), u kojem Džeremi Ajrons igra ginekologe Eliota i Beverlija Mentla, inspiracija je jezovita priča o pravim doktorima ginekolozima Stjuartu i Sirilu Markusu.

I ova priča je duboko uznemirujuća, a i u njoj Mentlovi čine opake stvari koristeći činjenicu da niko ne može da ih raspozna.

Veze između blizanaca, bilo da su oni identični ili ne, često se opisuje kao intenzivna i klaustrofobična kada oni međusobno koriste skoro natprirodne veze.

Intenzivni odnos među blizancima je i tema gotskog romana „Trinaesta priča“ Dajane Seterfild, dok „Zemlja sestara“ Kurtisa Sitenfelda obrađuje temu blizanaca koji imaju telepatsku vezu.

Uskoro stiže i film Anješke Smočinski Nečujni blizanci sa Letišom Rajt i Tamarom Lorens, o Džun i Dženifer Gibons, bliznakinjama koje odrastaju u Velsu tokom 1980-ih godina i koje komuniciraju isključivo jedna sa drugom tokom mnogo godina provedenih u psihijatrijskoj bolnici u Brodmoru.

Priča o bliznakinjama Gibons se već našla kao tema jedne knjige, dokumentarnog filma i pozorišne predstave.

Ova intenzivna veza se završava smrću jedne od sestara, čime ona druga dolazi do „slobode“.

U filmu Adaptacija za koji je scenario napisao Čarli Kaufman, a režirao Spajk Džouns, Nikolas Kejdž igra fiktivnu verziju Kaufmana, kao i njegovog izmišljenog brata blizanca Donalda koji nije u tolikoj meri neurotičan i koji se bolje snalazi sa ženama i oličenje je svega onoga što Čarli nije.

To je prvorazredni primer narativa koji se bavi identičnim blizancima i koji je, kako to obično biva, više zainteresovan za pitanja koja se tiču identiteta i sebe samog nego činjenice da je neko blizanac.

Donald se u mnogo manjoj meri bavi pitanjima umetničke originalnosti, manje je kritičan prema sebi samom i više je parodija Čarlijevog lika, pa je i logično što u cilju pronalaženja rešenja on mora da umre za Čarlija.

Mjuzikl „Identični“ ima tri para blizanaca u ulozi Loti i Lize – „i sve smo ih pitali da li su ikada zbijali neslane šale i oni su to potvrdili“, kaže Dru.

Bilo kako bilo, prevare su najčešće konstruisane tako da omogućuju da jedan glumac igra oba blizanca.

U šezdesetim je korišćen podeljeni ekran kako bi Hejli Mils mogla da igra i sestru.

Od tada je tehnologija uznapredovala pa su tako kamere omogućile da blizanci u „Ukletim blizancima“ hodaju jedan pored drugog, dok je na primer lice Armija Hamera digitalno prebačeno na drugog glumca koji je igrao Vinklvosovog blizanca u „Društvenoj mreži“.

U Šekspirovo vreme, objašnjava Toš, kostimi, perike i šminka su korišćeni u cilju stvaranja iluzije da likovi toliko liče.

„Ponekada i nije teško da dvoje glumaca liče jedno na drugo na samoj pozornici“, kaže on.

Ovakav pristup je veoma efikasno korišćen u Gloubu i produkciji Dvanaeste noći iz 2002. godine.

Prvi put je igrana u Midl Templ dvorani i u njoj je Mark Rajlens igrao Oliviju, a veoma mladi Edi Redmejn Violu, nasuprot Sebastijana kojeg je igrao Rajs Meredit – bilo je jako teško raspoznati ovo dvoje glumaca.

Danas nije realno očekivati da Violu i Sebastijana igraju dva mladića, pa tako nije ni bitno da izgledaju skoro identično.

Privlačnost Kastnerove knjige nije ništa manja nakon nekoliko decenija – ova priča kao da ne zna za granice.

Adaptacije Loti i Lize se mogu pronaći u japanskom filmu Hibarijeva uspavanka iz 1951, kao i u Dvaput davno Emerika Presburgera iz 1953.

To je jedini film koji je on napravio bez Majkla Pauela – banalnom holivudskom filmu Potrebno je dvoje sa blizancima Olsen iz 1995, ili u bolivudskom Kuch Khatti Kuch Meethi (Malo kiselo, malo slatko) iz 2001, sa indijskom zvezdom Kađolom u ulozi blizanaca.

U Nemačkoj je ostao kulturalni standard.

U poslednjih nekoliko godina je bilo nekoliko pozorišnih adaptacija, TV film i, najskorije, šestodelna TV serija Der Palast reditelja Urija Edela koji je radnju premestio u Berlin 1980. i legendarni Fridrihštat Palas.

Blizanci u adaptaciji spisateljice Rodike Donert su dve mlade devojke koje su odrasle na različitim stranama berlinskog zida i koje ponovo ne znaju za postojanje sestre.

Jedna je plesačica u Istočnoj Nemačkoj, druga je poslovna žena iz Bavarske.

Bliznakinje predstavljaju podeljenu Nemačku tog vremena – Istočnu i Zapadnu – i njihova priča je metafora za neizbežno ujedinjenje.

Dru napominje da zaplet Loti i Lize pronalazi i u odjecima dokumentarnog filma „Tima Vordla“ iz 2018, o životima Edvarda Galanda, Davida Kelmana i Roberta Šafrana, trojice muškaraca koji su tek kao tinejdžeri saznali da su trojke kada je jedan od njih na koledžu prepoznat kao neko drugi.

Ispostavlja se da su namerno razdvojeni još dok su bili deca i da su usvojeni od tri različite porodice kao deo tajne psihološke studije psihijatara Petera Nojbauera i Viole V. Bernard.

Oni su u početku oduševljeni što postoje još dvojica koji dele isto lice i uživaju u slavi koja im se dešava, ali vremenom uticaj onoga što im je priređeno uzima svoj psihološki danak.

Film živopisno pokazuje kako tendencija da na blizance – u ovom slučaju trojke – gledamo kao na kuriozitete, poriče njihovu individualnost i ignoriše činjenicu da su njihove identičnosti zapravo samo jedan aspekt onoga što zaista jesu.

Priče o blizancima se obično završavaju na jedan od dva načina: razdvajanjem blizanaca u pokušaju da se istakne njihova individualnost ili ponovnim spajanjem blizanaca nakon peroda razdvojenog života, to jest sa ponovo uspostavljenim poretkom.

Pišući posle Drugog svetskog rata, posle velikih svetskih previranja, Kastner je izabrao ishod koji budi nadu jer njegovi blizanci ne samo da uspevaju da se pronađu, već su u stanju i da ponovo spoje porodicu.

Pogledajte video: