Harfistkinja Zoja Đorđević: Kako u Srbiji svirati instrument od 20.000 evra

Zoja Đorđević ima 16 godina i već osam godina svira harfu – završila je drugi razred srednje muzičke škole „Stanković“ u Beogradu.

„Ljudi me pitaju da li je to ono ogromno ili ono malo što sviraju anđeli. Uvek to povezuju sa nebom i anđelima“, započinje priču Đorđević za BBC na srpskom.

Harfa ima 47 žica i sedam pedala – svira se i nogama i rukama.

„Svi kažu da je harfa teška, jer niko ne zna kako se svira – svi znaju kako se svira klavir. Nije teži ni od jednog drugog instrumenta.

„Bitno je sve to uskladiti, jer ako zakasniš – čuje se zuc, a to je malo nezgodno“, dodaje ona.

• LP Duo: Romantični optimizam u Srbiji
• Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive
• Pravda za Pavla – „apolitični“ tinejdžeri koji menjaju svet

Ne postoje precizne brojke, ali procene su da u Srbiji ima stotinak harfista.

„Profesionalnih harfista ima tridesetak, ali deo njih živi u inostranstvu. Kada saberete studente akademija i devet muzičkih škola sa harfom, otprilike, to je stotinak đaka“, kaže za BBC Milena Stanišić iz Udruženja harfista Srbije.

Zoja kaže da ih ima možda malo u poređenju sa drugim instrumentima, ali ih je sve više.

„Kad sam upisala muzičku u srednjoj su bile jedna ili dve devojčice, danas nas je devet, više nego violončela“.

Skupa igračka

Počela je da svira na keltskoj harfi, koja je manja – ima 37 žica i umesto pedala, gore joj stoje kvačice.

To je nacionalni instrument u Irskoj, Škotskoj i Velsu.

Na njoj je Zoja doskoro vežbala kod kuće. Njena cena je oko 3.000 evra.

Veliku koncertnu harfu „Salvi“ dobila je tek prošle godine, posle više od godinu dana prikupljanja sponzorstava i donacija.

Kupili su je u Italiji i zahvaljujući sponzorstvu proizvođača dobili su popust – umesto 21.000, platili su je 18.000 evra – koliko košta i polovina manjeg stana u Beogradu.

„Velika je stvar kad imate instrument, ne samo da štedim vreme za vežbanje, već je i kvalitet zvuka mnogo drugačiji“.

Svesna je da nisu svi te sreće da imaju sopstveni instrument – Lenka Petrović, koja je u oktobru osvojila prvo mesto na svetskoj smotri harfi u Izraelu, tek je kao nagradu dobila prvi sopstveni instrument.

„Lenka je postigla najveći uspeh koji možete sa 23 godine.“

Petrović je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a sada je na master studijama u Americi.

Zoja je u „Stankoviću“ u klasi profesorke Ivane Pejoske i kaže da je zahvaljujući njoj zavolela harfu i naučila da brojne sate vežbanja ne doživljava kao mučenje, već užitak.

„Kad sam počela da sviram, divila sam se profesorki, pisala sam sastave o njoj. To mi je bio najlepši deo nedelje, kad idem kod nje na čas – uvek sam želela da budem spremna i da radimo dalje“.

Škola ima dve harfe, ali su one već skoro dotrajale.

„Na jednoj od njih svirala je profesorka moje profesorke, sve vam je jasno“,kaže Đorđević.

Miki Maus i Mačke iz visokog društva

Sa harfom se upoznala kroz bajke i crtane filmove.

„Bilo je i u Miki Mausu i u Mačkama iz visokog društva – kada u jednoj sceni u stanu svi sviraju džez, a onda se pojavi mačka sa harfom i zaseni sve“, kroz osmeh priča Zoja.

Kako se javila ljubav prema tom instrumentu – ne zna.

„Tata kaže da je to bilo kad sam imala četiri godine – da sam to kao izabrala, ali ja se toga ne sećam“.

Prvi put izbliza harfu je videla u učionici muzičke škole, kada je sa devet godina krenula na časove.

„Rekli su mi i da je mama, kad je bila mala, želela da svira harfu, ali baka je odgovorila i uvalili su joj flautu.

„Mene su roditelji odmah podržali – kao to je baš super. Međutim, kad su se setili da imamo malo mesta u stanu, rekli su – probaj sa maminom flautom. Istorija se ponavlja.

„Spasilo me što živimo na prvom spratu“, šali se ona.

Prosek 5,0 u dve škole

Zoja, pored muzičke, pohađa i Tehnoart školu, smer stilski krojač – u obe je godinu završila sa prosekom 5,0.

Ide u dve smene u školu, vežba više sati dnevno, ali i nastavnici imaju razumevanja za nju.

„Kad čovek to želi, izgura. Da me neko tera da tako radim, verovatno bih bila van sebe. Pošto je to samo moja želja – lakše je“.

Po završetku škole, planira da upiše muzičku akademiju u inostranstvu – možda u Oslu.

Skandinavci su za nju u pozitivnom smislu „kao s druge planete“, posebno njihovi džezeri.

„Deluje da im muzika izlazi sa takvom lakoćom, kao da je vide i čuju drugačije od nas, klasičara. Oni su mi baš vau“, sa ushićenjem opisuje Zoja.

Kako je svirati harfu u Srbiji

Zoje kao glavni problem navodi manjak podrške među, inače malobrojnim, kolegama harfistima.

„Odaberemo program u junu ili najkasnije septembru i onda, recimo, četiri kompozicije uvežbavamo devet meseci – do takmičenja u aprilu ili maju. Malo to izađe na nos“.

Kako kaže, mladi harfisti nemaju mnogo prilika da slušaju svoje iskusnije kolege u Srbiji. Udruženje organizuje Festival harfe, jednom godišnje i to traje nedelju dana.

„Za to znaju uglavnom harfisti i njihove porodice, a šteta je što ne stigne do šire publike, s obzirom na trud koji se ulaže“.

„Solo koncert je prava retkost – sve se svodi na takmičenja“.

Zato joj je mnogo značilo kada je u aprilu ove godine dobila priliku da otvori koncert Katrin Finč, nekadašnje kraljevske harfistkinje princa od Velsa.

Prethodno je imala čas kod ove umetnice, koja je u međunarodnim krugovima poznata kao „kraljica harfe“.

Velšanka Finč je zajedno sa kolegom iz Senegala Seku Keitom u Domu omladine Beogradu predstavila world music album Soar (Jedriti), u organizaciji „Multikultivatora“.

Prvo takmičenje – poslednja, ali sedma u svetu

Zoja je na takmičenjima osvajala brojne nagrade, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Međutim, bilo je i lošijih momenata.

„Sećam se kad sam išla na prvo međunarodno takmičenje, bila sam očajna, jer sam bila poslednja.

„Stalno sam ponavljala, da sam sedma od sedam, onda me je prijatelj mojih roditelja utešio: „Zoja, pa ti si sedma na svetu“ – za mene nije bilo većeg komplimenta“.

Zato su joj, kao i obično umetnicima, draži koncerti.

Solistički koncert – najdraža uspomena

Prvi solitistički koncert, u Domu omladine 2017. ostavio je na nju najlepši utisak.

Tada je bila osmi razred i sve joj se, kaže, dešavalo odjednom. Svirala je dugački program, imala stravičan problem s tremom, a trebalo je da sprema i prijemni za školu.

„Zahvaljujući gostima, koji su mi bili na koncertu to mi je, pored svega, ostalo najlepša uspomena. Iako mladi, mnogo su iskusniji od mene ulili su mi samopouzdanje i pomogli da uživam u toj večeri“.

Imala je utisak da poznaje sve u publici.

„Oduševilo me je što su mi svi tu i porodica i prijatelji. Kad su mi iz prvog reda mahnule najbolje drugarice, znala sam da moram odlično da odsviram i nadam se da sam to i uspela“.

Prihod od karata uložen je u nabavku harfe.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]