Trudnica kojoj su tri nedelje lekari u Hrvatskoj odbijali da izvrše prekid trudnoće u šestom mesecu, iako plod ima veliki tumor na mozgu, obratila se otvorenim pismom.
Ispovest 39-godišnje Zagrepčanke koju su prvo slali u susednu Sloveniju na prekid trudnoće, jer mnogi hrvatski lekari imaju prigovor savesti da to izvedu u drugom tromesečju, BBC je objavio pre nekoliko dana.
U međuvremenu, lekari drugostepene komisije odobrili su joj pobačaj, a Mirela Čavajda objavila je pismo bolesnom nerođenom detetu.
Redakciji BBC na srpskom dostavila ga je njena prijateljica i novinarka Ivana Paradžiković koja je među prvima pisala o Mirelinoj borbi na društvenim mrežama i pokrenula lavinu reakcija i komentara.
- „Sramota me što živim u ovoj državi“: Hrvatska drugostepena lekarska komisija odobrila pobačaj Mireli
- Žene u Hrvatskoj ustale protiv zlostavljanja na porođaju
- Pravo na abortus: Od Argentine do Bosne
„Moj sine, moj Grga…
Pišem im ovo pismo, da razumeju… imam im potrebu reći što ti i ja odavno znamo.
Kao majka jednog sinčića za kojeg živim i noseći tebe ovih šest meseci ispod srca mogu iskreno reći vi ste svetlo i bit mog života.
Nema ničega iznad toga.
Zato smo suprug i ja toliko i hteli sinu podariti bracu ili seku.
Ali moj Grga umire.
Nakon jučerašnjeg poslednjeg pregleda nema dileme, nema više niti tračka nade za koju sam se lovila sve ovo vreme.
Pregled sam obavila kod ginekološkinje Tene Kovačević kojoj me uputila prijateljica koja je za nju saznala istražujući.
Niti jedan doktor u našim bolnicama, a bila sam u puno ovih nedelja, nije mi rekao za nju, već moja prijateljica.
To sam shvatila kao još jedan poraz našeg zdravstvenog sistema.
Naime, ova predivna i topla doktorica Tena jedini je specijalista fetalne medicine u Hrvatskoj.
Školovala se i specijalizirala u Londonu na Institutu fetalne medicine pod okriljem lekara čija su otkrića revolucionirna u tom području.
Ti čarobnjaci, spašavaju živote beba i vrše zahvate na njima dok su još unutar maminih trbuha i donose ih na svet zdrave.
Ali po njima, za Grgu to nije opcija.
Mom Grgi nema spasa.
Jučerašnji pregled je trajao dva i po sata.
To im je praksa u ovakvim retkim slučajevima poput Grginog.
Ultrazvuk kojim me pregledala je toliko precizan, detaljan i trasparentan da sam ostala zapanjena.
Mi takav ultrazvuk nemamo ni u jednoj od naših bolnica što smatram nužnim.
Uistinu žalosno!
Nakog dodatnog konsultovanja s londonskim stručnjacima putem mejla i usmeno ispred mene, posle iscrpnog nalaza od četiri pune stranice i detaljnog objašnjenja tog istog, dijagnoza je ponovo bila jasna.
Našem Grgi nema spasa.
Ili nastupa smrt vrlo brzo u materici ili odmah po rođenju.
Tumor raste, sve je veći i pitanje je trenutka kada će mu srce stati.
To može biti danas, sutra ili neposredno po njegovom rođenju. Živeti neće.
Ovo pišem jer ovakih stručnjaka u Hrvatskoj nema.
Samo Tena.
Pitam se zašto?
Gde su?
Mogli bi pomoći majkama i ženama u sličnim situacijama kao što je moja i spašavati živote beba.
Zašto me bar na nju niko nije uputio, kada su mi već prećutali mogućnost slanja zahteva etičkim komisijama te uputili u Sloveniju!
Kako su naši doktori TO znali, a nisu znali za jedinu stručnjakinju i uputili me njoj na pregled?
Nakon tog jučerašnjeg pregleda, uz ovo konstantno tupilo i bol u kojem živim već nedeljama ponovo sam osetila razočaranje i nepoverenje u naš sistem.
Još jedan šamar.
Opet sam isplakala more suza i takva se vratila sinčiću koji nema majku od 19. aprila.
Dok mi se duša raspada, pred njim se moram pretvarati da je sve u redu.
Još je malen i ne razume zašto mama stalno plače.
Pitam vas doktori, upravnici naših ginekoloških poliklinika te članovi prvostepenih komisija koji imate moje nalaze već dve nedelje u rukama, da li bi vi to mogli?
Kako biste se vi nosili s tim?
Jeste li se barem pokušali staviti u moju poziciju?
Kada ti je telo tu, ali duša nije.
Želim se što pre vratiti sinu, koji treba svoju majku.
Upravo je to razlog zašto želim skratiti dalju agoniju našem Grgi, prvom sinu, suprugu i celoj porodici.
Čekanje da Grga umre unutar moje utrobe, rađanje i gledanje ga kako tada umire, za mene kao majku bio bi čisti sadizam.
Mučenje.
Šta bi od mene ostalo da i dalje čekam, gledam i iščekujem kako umire?
Umrla bih skupa s njim.
Imam li pravo drugom sinu uzeti majku, pitam vas?
Mislite da neko od vas ima?
Možda bi neka druga majka odlučila drugačije.
Ko sam ja da joj sudim?
Svako ima pravo na svoj izbor.
Sofijin je to izbor.
Ti, moj sine, moj Grga… mi smo se dogovorili već nakon prve dijagnoze; šapnuo si mi u snu: „Mama, radimo pravu stvar“.
Niko me neće uveriti u suprotno.
Jer ti i ja znamo.
Verujte mi, ne bi bilo srećnije žene, majke i trudnice od mene da je prognoza drugačija.
Ali nije.
Činjenice su tu.
Crno na belo, na pet nalaza.
Još od 21. aprila dijagnoza je jasna, a ovo pišem 12. maja.
Gotovo mesec dana pošto ste me prislili da živim u nezamislivoj boli i poricanju istine.
Čekanju da se probudim iz ovog ružnog sna.
Ovih nedelja je bilo i predivnih doktora i sestara punih empatije, držali su mi ruku, bodrili me, slali mi podršku i snagu.
Prepoznaće se u mojim rečima.
Nekolicina. Hvala vam na tome.
Ali, većina me je izneverila.
I sistem i lekari kojima sam do tada verovala.
Svim majkama koje će se naći u ovoj situaciji poručujem da ostanete snažne i hrabre i da koju god odluku donesete za sebe i za dete, znajte, imate na nju potpuno pravo.
Bez osuda pojedinaca i javnosti.
Moj Grga, moj sine… mama, tata i braco te vole najviše na svetu… znam da to znaš jer sam ti šapnula u snu“.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
