Iran: Putovanje avionom koji je pokrenuo revoluciju

Ajatolah Ruhola Homeini sedeo je u prvoj klasi Boinga 747 i gledao kroz prozor zemlju koju je morao da napusti 15 godina ranije.

Kamerman i ja smo stajali iznad njega i pitao sam ga kako se oseća sada kada je došao kraj njegovom izgnanstvu. Nije bilo odgovora.

Jedan američki kolega je ponovio pitanje. „Ništa ne osećam“, odgovorio je Homeini.

Pristalice šaha Mohamada Reze Pahlavija, koji je nekoliko dana ranije bio primoran da napusti zemlju, bile su šokirane odsustvom bilo kakvih emocija.

Ono što je Homeini mislio je da je njegov povratak nije stvar ljudskih emocija, već da je jedino važna božija volja.

Kada sam ga, mesec dana pre toga, intervjuisao u mestu Nofl l’Šato nedaleko od Pariza gde se nalazio u izgnanstvu, Homeini je delovao neumoljivo i odlučno.

„Uništićemo monarhiju“, uveravao me je. „Moraćemo da promenimo određene aspekte svakodnevnog života koji su prisutni u današnjem Iranu na čijem čelu se nalazi korumpirana vlada… Alkoholna pića biće zabranjena“.

„Neprijateljski smo nastrojeni prema stranim vladama koje su nametnule šaha Iranu“

Stvari su iste, čak i danas.

U početku je delovalo nemoguće da Islamska republika potraje, ali ona postoji već 40 godina.

Milioni Iranaca iznova i iznova na izborima glasaju za kandidate koji, iako su pažljivo probrani, predstavljaju liberalne i konzervativne trendove u politici. A većinu uglavnom dobijaju liberalni kandidati.

Ali onda kada dođu na vlast, shvataju da ne mogu ništa da promene.

Prema odredbama iranskog ustava, konzervativne snage – sveštenstvo, Revolucionarna garda i slične grupe – imaju kontrolni mehanizam, bez obzira ko pobedi na izborima.

• Teheran zabranio šetanje pasa
• Direktor iranske televizije otpušten zbog scene seksa Džekija Čena
• Preko Surčina do Dovera

Vrhovni vođa je iznad predsednika koji se bira na izborima, a konzervativci su spremni da se bore za zadrže moć.

Odmah nakon predsedničkih izbora 2009. godine, konzervativni političar Mahmud Ahmadinedžad proglašen je za pobednika iako je liberalni kandidat, Mir Hosein Musavi, verovatno dobio većinu glasova.

Usledile su demonstracije koje su trajale danima i u jednom trenutku je delovalo da bi mogla da izbije nova revolucija. Ali, konzervativne snage su na brutalan način lovile demonstrante po ulicama.

Islamska revolucija vratila je svoju moć.

Više od 90 odsto iranskih muslimana su šiiti, a svrgavanje šaha u revoluciji 1979. godine šokiralo je i prodrmalo islamski svet.

U Libanu i nekim zalivskim zemljama šiiti su prestali da se mire sa činjenicom da su na dnu političke i društvene lestvice i počeli su da zahtevaju veća prava.

Suniti u regionu su bili veoma zabrinuti, ali i na neki način fascinirani time što je sa vlasti zbačen lider koji je imao podršku Zapada.

Amerikanci su bili poniženi i do danas to pamte svi na Bliskom istoku.

Od 1980. do 1988. godine Iran je bio u ratu sa Irakom i bio je koncentrisan na borbu za opstanak.

Ali, posle 2003. godine kada su Amerikanci napali Irak i skinuli sa vlasti sunitsku manjinu, iračka šiitska većina počela je da dominira uz veliku podršku Irana.

Iran je postao regionalna supersila – zahvaljujući američkom predsedniku Džordžu Bušu.

Teško da je ironija mogla da bude veća.

Danas, Izrael i administracija američkog predsednika Donalda Trampa vide Iran kao glavnu pretnju.

Velika Britanija i Evropska unija stvari vide drugačije.

One prihvataju činjenicu da je Iran težak pregovarač koji voli da se suprotstavlja, ali smatraju da je ova zemlja i dalje spremna da prati odredbe nuklearnog sporazuma koji je postigao sa bivšim predsednikom Barakom Obamom.

Današnji Iran je znatno liberalniji nego što to misle mnogi stranci.

Pravila o oblačenju za žene se ponekad sprovode na silu, ali Islamska republika nikada nije ograničavala njihova prava na način na koji to redovno radi Saudijska Arabija.

Iranske žene imaju svoje biznise, mogu da poseduju nekretnine, da voze i igraju značajnu ulogu u političkom životu.

Aktuelna vlada je verovatno najliberalnija od revolucije.

Iako Ajatolah Homeini verovatno ne bi odobrio, ovakav pristup je prethodnih godina pomogao da se sačuva Islamska republika.

Još od 1986. godine, kada mi je prvi put posle revolucije bilo dozvoljeno da se vratim u Iran, tražio sam najbolji način da izrazim šta osećam o novom Iranu – on je stabilan, ali ne i postojan.

To je i dalje slučaj.

Ljudi su i dalje veoma ljuti zbog stepena korupcije, ali ne toliko kao što je bilo za vreme šaha.

Situacija u Iranu je uglavnom opuštena, ali zato što ne postoji ozbiljna pretnja za sistem. Ipak, teško da to čudno balansiranje između liberalne vlade, koja je dobila veliku podršku na izborima i odlučnog konzervativnog jezgra, može da potraje večno.

Bes koji je Homeini, onako bezosećajan i osvetoljubiv, doneo sa sobom iz izgnanstva u onom Boingu 747, je oslabio, ali je i dalje tu.

I dok ne dođe do nekog suštinskog kompromisa između liberala i konzervativaca oko toga kako bi trebalo da izgleda Iran, Homeinijeva revolucija će uvek izgledati kao nedovršena.