Arous je bilo idilično letovalište u sudanskoj pustinji na obali Crvenog mora. Ali ova glamurozna destinacija u stvari je bila baza izraelskih agenata sa tajnom misijom. Ti događaji inspirisali su novi Netfliks film – Red Sea Diving Resort – a stvarna priča još je zanimljivija.
„Arous na Crvenom moru, jedan predivan, drugačiji svet“, stoji u kolor brošuri glatkih stranica, koja ga još naziva i „ronilačkim i pustinjskim centrom za rekreaciju u Sudanu“.
Ilustrovana slikama drap kućica na suncem obasjanoj plaži, nasmejanog para u ronilačkoj opremi i obiljem egzotičnih riba, reklama se razmeće „najlepšom, najčistijom vodom na svetu“. Kako padne noć – „nakon što izblede boje pejzaža“ – ukazuje se, kaže ona, „pogled na nebo od kog zastaje dah, osvetljen milionima zvezda“.
- Holokaust: Zašto se potomci preživelih Jevreja vraćaju u Nemačku
- Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
Selo Arous, na obodu spektakularnih koralnih grebena i neobičnog nasukanog broda, čini se da je pravi san zaluđenika za ronjenje.
Pamfleti su odštampani u hiljadama primeraka i podeljeni u specijalizovanim turističkim agencijama širom Evrope. Rezervacije su primane preko poslovnice u Ženevi. I vremenom su stotine gostiju otišli tamo na letovanje.
Bilo je to dugo putovanje. Ali jednom kad bi se našli u pustinjskoj oazi, uživali bi u prvoklasnim objektima, vodenim sportovima, dubinskom ronjenju i obilju sveže hrane i vina. Knjiga posetilaca bila je pravi katalog hvalospeva.
A bila je zadovoljna i Sudanska međunarodna turistička organizacija. Iznajmila je lokaciju grupi ljudi koji su se predstavili kao evropski preduzetnici, a čiji je poslovni poduhvat doveo neke od prvih stranih turista u zemlju.
Jedina caka bila je u tome – a za to nisu znali ni gosti, ni vlast – da je ronilačko odmaralište Crveno more u potpunosti lažno.
Bio je to paravan koji su organizovali i ranih osamdesetih vodili više od četiri godine operativci Mosada, izraelske obaveštajne službe.
Koristili su ga kao paravan za izuzetnu humanitarnu misiju – spasavanje hiljade odbeglih etiopskih Jevreja zaglavljenih u kampovima za izbeglice u Sudanu i njihovu evakuaciju u Izrael. Sudan je bila neprijateljska arapska zemlja i to je moralo da se uradi tako da za to niko ne sazna, bilo na licu mesta ili kod kuće.
„Bila je to državna tajna, niko o tome nije javno govorio“, kaže Ged Šimron, jedan od agenata koji je služio u selu. „Nije znala čak ni moja porodica.“
Etiopski Jevreji pripadali su zajednici zvanoj Beta Izrael (Kuća Izrael), čije je poreklo obavijeno velom tajne.
Neki veruju da su potekli od jednog od takozvanih deset izgubljenih plemena drevnog kraljevstva Izrael ili od Izraelita koji su pošli sa sinom kraljice Šebe i kralja Solomona nazad u Etiopiju oko 950. godine p.n.e. Drugi misle da su pobegli posle uništenja prvog Jevrejskog hrama 586. godine p.n.e.
Oni su se držali Tore, živeli prema biblijskoj verziji Judaizma i molili se u sinagogama. Ali, milenijumima izolovani od ostalih Jevreja, verovali su da su poslednji preostali Jevreji na svetu. Autentičnost Beta Izraelaca potvrdili su glavni izraelski rabini ranih sedamdesetih.
Godine 1977. jedan od njihovih pripadnika, Ferede Aklum, pridružio se talasu nejevrejskih etiopskih izbeglica koje su prelazile granicu u Sudan, bežeći od građanskog rata i nestašice hrane.
On je slao pisma humanitarnim organizacijama, moleći ih za pomoć, a jedno od njih uspelo je da stigne do Mosada. Za tadašnjeg izraelskog premijera Menahema Begina – koji je i sam bio izbeglica iz nacističke okupacije Evrope – svrha Izraela bila je da bude bezbedno utočište Jevreja u nevolji.
Beta Izraelci nisu bili izuzetak i on je izdao naređenje obaveštajnoj službi da preduzme nešto.
Kad ga je pronašao Mosadov agent, Ferede je poslao poruku nazad u svoju zajednicu, poručivši joj da su veće šanse da stigne u Jerusalim iz Sudana nego iz Etiopije, koja je imala strogo ograničenu emigraciju.
Ukazala im se prilika da ostvare san star 2.700 godina. I u periodu koji je usledio, nekih 14.000 Beta Izraelaca prevalilo je na nogama opasno putovanje od 800 kilometara zajedno sa milion drugih Etiopljana koji su tražili utočište širom sudanske granice.
Usput je stradalo oko 1.500 jevrejskih izbeglica, koje su skončale u zapuštenim kampovima oko Gedarefa i Kasale ili bile otete.
Pošto javno deklarisanih Jevreja nije bilo u Sudanu, u većinski muslimanskoj zemlji, dobili su uputstva da ne govore koje su vere kako bi se bolje uklopili među ostale izbeglice i da ih ne bi uhvatila sudanska tajna policija.
Misija spasavanja
Gotovo momentalno je organizovana operacija spasavanja malog opsega, tokom koje su etiopski Jevreji prebačeni iz Sudana u Evropu sa falsifikovanim dokumentima, a potom u Izrael.
Sudanska obala Crvenog mora, međutim, pružala je mogućnost intenziviranja operacije potpuno drugih razmera.
„Obratili smo se za pomoć izraelskoj mornarici“, kaže agent visokog nivoa koji je učestvovao u misiji ali je tražio da ostane anoniman.
„Oni su rekli ‘u redu’, tako da je par Mosadovih agenata otišlo u Sudan tražeći potencijalne plaže za pristajanje brodova. Slučajno su naleteli na napušteno selo na obali, usred nedođije.“
„Za nas kao da je palo s neba. Kad bismo mogli da se dočepamo tog mesta i malo ga doteramo, mogli bismo da pričamo okolo kako vodimo ronilačko selo, što bi objasnilo naš boravak u Sudanu, kao i zašto se muvamo baš oko plaža.“
Ono što se desilo nakon toga praktično je zaplet Netfilks filma Ronilačko odmaralište Crveno more. Sniman u Namibiji i Južnoj Africi, on priča priču o samoj operaciji i selu. Iako je zasnovan na istinitim događajima, neke od scena su fiktivne.
Glavni glumac je Kris Evans, čiji lik je zasnovani na Daniju.
U filmu se jasno stavlja do znanja da je inspirisan stvarnim događajima, što ostavlja mesta za neke izmišljene delove. Neke scene samo opisuju šta se desilo, a neki su klasičan Holivud.
Recimo, Amerikanci nisu znali za operaciju, pa tako nisu mogli ni da vazdušnim putem pomognu izvlačenje ljudi. To je uradilo izraelsko vojno vazduhoplovstvo.
Nakon što su ga 1972. godine dovršili italijanski preduzetnici, odmaralište se sastojalo od 15 bungalova sa crvenim krovovima, kuhinje i velike trpezarije koja izbija na plažu, lagunu i more.
Međutim, bez struje, pijaće vode pa čak i pravo puta, za Italijane se čitav projekat pokazao nemogućim i odmaralište nikad nije zvanično otvoreno.
„Veoma je teško voditi to mesto, ukoliko nemate Mosad da vam čuva leđa“, rekao je neidentifikovani agent.
Koristeći lažne pasoše, grupa agenata koji su se predstavili kao službenici švajcarske operativne kompanije otputovali su u Sudan, ubedili vlasti u svoj poslovni predlog i iznajmili selo na tri godine za 320.000 dolara.
Lažno odmaralište
Prvu godinu proveli su renovirajući ga i postigli su sporazum sa lokalnim dobavljačima za svežu vodu i gorivo.
Odmaralište je bilo opremljeno i izraelskom tehnikom, uključujući klima uređaje, motorne čamce i vrhunsku sportsku opremom za vodu, sve prokrijumčareno u zemlju.
„Mi smo doveli jedrenje na dasci u Sudan“, kaže Ged, smešeći se. „Stigla je prva daska, a ja sam znao da jedrim, tako da sam podučavao goste. Drugi Mosadovi agenti su se predstavljali kao profesionalni instruktori ronjenja.“
Regrutovali su i petnaestak pripadnika lokalnog osoblja, uključujući spremačice, konobare, šofera i kuvara, kog su preoteli iz jednog hotela. „Platili smo ga duplo“, kaže neimenovani operativac.
Niko od osoblja nije znao pravu namenu odmarališta niti da su njihovi beli menadžeri Mosadovi špijuni.
Agentkinje su dobile zaduženje da vode mesto na dnevnom nivou, jer se smatralo da će to biti manje sumnjivo.
Skladištu ronilačke opreme nije bilo pristupa. U njemu su se krili radio uređaji, a agenti su ih koristili za redovan kontakt sa štabom kod kuće u Tel Avivu.
Nakon što bi tokom dana namirio potrebe gostiju, odred bi pod okriljem noći često odlazio do tačke sastanka 10 kilometara južno od Gedarefa.
„Govorili bismo osoblju da idemo na nekoliko dana do Kartuma ili da se sastajemo sa švedskim medicinskim sestrama iz bolnice u Kasali“, kaže Ged.
Oni bi pokupili grupe etiopskih Jevreja, koje bi iz kampova prokrijumčarili takozvani Odbornici – šačica Beta Izraelaca regrutovanih za taj posao.
„Etiopski Jevreji nisu bili unapred upozoravani na akciju, jer nismo smeli da rizikujemo da se pročuje za nju“, kaže Ged. „Nisu znali čak ni da smo Izraelci. Govorili smo im da smo plaćenici.“
Odatle, konvoj kamiona sa desetinama izbezumljenih izbeglica vozio se naredna dva dana – 800 kilometara – usput izbegavajući da bude otkriven na brojnim kontrolnim punktovima mešavinom lukavstva, podmićivanja, a povremeno morajući i da probije blokadu na silu.
Tokom pauza, pokušavali bi da umire prestravljene putnike.
„Kad bismo im dozvolili da sednu u šofersku kabinu i dodirnu volan, našli bi se na sedmom nebu“, kaže Ged u svojoj knjizi Mosadov egzodus. „Bilo je fantastično videti koliko su srećni što dvadesetoro dece mogu da dele komad žvake. Gledali su nas kao da smo stvorovi iz svemira.“
Kad bi stigle do plaže, severno od turističkog sela, izraelske mornaričke specijalne snage stigle bi na obalu u gumenim čamcima, pokupile izbeglice i vozile ih još sat i po do mornaričkog broda INS Bat Kalim koji ih je čekao na pučini.
Brod bi ih potom prevezao do Izraela.
„Neprestano smo bili u opasnosti“, kaže neimenovani operativac. „Znali smo da ako bilo ko od nas bude otkriven, završićemo obešeni na gubilištu u centru Kartuma.“
To im se zamalo i desilo u martu 1982. godine, kad su ih tokom treće takve operacije, usred prebacivanja, na plaži spazili sudanski vojnici. Verovatno misleći da se radi o krijumčarima, vojnici su ispalili hice upozorenja – ali su gumeni čamci koji su nosili Etiopljane uspeli da pobegnu.
Nakon toga, odlučeno je da su morske evakuacije suviše riskantne, te je smišljen novi plan. Agenti su dobili zaduženje da nađu odgovarajuće mesto u pustinji za sletanje aviona C130 Herkules. Izbeglice će biti tajno prebačene iz zemlje vazdušnim putem.
Za to vreme, Izraelci su nastavili da vode ronilačko odmaralište i zabavljaju goste. Selo Arous već je steklo popriličnu reputaciju i glas o njemu samo se širio.
„U poređenju sa ostatkom Sudana, nudili smo hiltonovske standarde“, kaže Ged, „a radilo se o predivnom mestu, zaista je izgledalo nešto kao iz Hiljadu i jedne noći. Bilo je neverovatno.“
Odmaralište je među raznolikom klijentelom imalo i egipatsku vojnu jedinicu, grupu britanskih SAS-ovih vojnika, strane diplomate iz Kartuma i sudanske zvaničnike – a niko od njih nije znao pravi identitet domaćina.
Jedan nemački vojni ataše rekao je Gedu da se u životu dobro proveo na raznim mestima, „ali nikad kao ovde“.
Selo Arous postalo je toliko uspešno da je počelo da donosi profit koji je omogućio da postane samoodrživo, što je predstavljalo veliko olakšanje za knjigovođa kod kuće u Mosadovom štabu. Deo novca zarađenog od gostiju korišćen je da se kupe ili iznajme kamioni koji su prevozili izbeglice.
Vazdušnim putem na bezbedno mesto
Za to vreme krenulo se sa prebacivanjem izbeglica vazdušnim putem. Ged i njegov tim dobili su poruku da nedaleko od obale postoji napuštena britanska pista iz Drugog svetskog rata, i u maju 1982. godine prvi Herkules, noseći izraelski vod, sleteo je na nju u gluvo doba noći.
Godinama kasnije, jedan od 130 Etiopljana spašenih na tom letu rekao je Gedu: „Nemate pojma šta je značilo za mene popeti se u avion u sudanskoj pustinji u mrkloj noći.“
„Nikad u životu nisam video avion. Osećao sam se kao prorok Jona koji ulazi u utrobu kita, a onda odjednom tri dana kasnije izlazi u Sionu [Izraelu].“
Posle dva prebacivanja vazdušnim putem, međutim, Mosad je otkrio da su sudanske vlasti namirisale sumnjive aktivnosti – neimenovani agent uveren je da su „nas otkucali Beduini“. Tim je potom dobio naređenje da nađe manje upadljive lokacije za sletanje.
Izabrali su odgovarajuće lokacije mnogo bliže Gedarefu, čija je prednost bila što su smanjivale vreme provedeno na putu sa izbeglicama na svega par sati. Loša strana bila je što „nije bilo nikakve piste, samo parčeta pustinje“, prema rečima neimenovanog agenta.
„Mesta za sletanje bila su jedva osvetljena“, kaže on. „Imali smo samo 10 sićušnih infracrvenih svetala, a piloti C130 morali su da nas nađu bez navigacione opreme nakon dugog, mučnog puta, u mrklom mraku.“
„Poređenja radi, Entebe je bio mačji kašalj kad je u pitanju letački aspekt“, kaže on, govoreći o odvažnom spasavanju talaca u Ugandi 1976. godine, kada je izraelski Herkules na prepad sleteo na aerodrom i ponovo uzleteo sa više od 100 ljudi koje su oslobodili komandosi.
Uprkos složenosti i potencijalno katastrofalnim posledicama u slučaju neuspeha, izvedeno je 17 tajnih letova, koje su koordinisali agenti iz ronilačkog odmarališta Crveno more, sa udaljenosti od nekih 600 kilometara.
Pred kraj 1984. godine, u Sudanu je proglašena epidemija gladi i odlučeno je da se evakuacije intenziviraju.
Uz intervenciju SAD-a i veliku isplatu, general Džafar Nimeiri pristao je da dozvoli da se jevrejske izbeglice direktno prevezu avionom iz Kartuma u Evropu. Uradio je to pod uslovom da se to zadrži u potpunoj tajnosti, kako bi izbegao reperkusije ostatka arapskog sveta.
Tokom niza od 28 tajnih letova, Boingom 707 kog im je pozajmio belgijski jevrejski vlasnik avio-kompanije, 6.380 etiopskih Jevreja prevezeno je u Brisel, a potom direktno u Izrael. Spasavanje je imalo šifrovano ime Operacije Mojsije.
Mediji u Izraelu su bili u potpunom neznanju, ali je na kraju „čitavu stvar proturio u štampu neki idiot iz Jevrejske agencije [izraelska neprofitna organizacija]“, kaže neimenovani agent.
Pročula se priča
Novine širom sveta objavile su vest 5. januara 1985. godine i Sudan je naprasno obustavio sve letove. Javno je poricao svaku umešanost, odbacujući optužbe da je sarađivao sa Izraelom u „cionističko-etiopskoj zaveri“.
Mosad je nastavio da vodi odmaralište, sačuvavši ga kao paravan za svaku slučaj. Uprkos pauzi u operacijama spasavanja, agenti su i dalje morali da se nose sa prilivom gostiju, a Ged je čak opozvan sa odmora u Izraelu da bi organizovao zabavu za Božić i Novu godinu.
Spolja se atmosfera menjala. „Od januara 1985. godine, mogao sam da namirišem u vazduhu da se sprema državni udar“, kaže Ged.
Nije mu trebalo dugo. Šestog aprila 1985. godine, vojni oficiri svrgli su generala Nimeirija. Bio je to sled događaja koji je operativce u selu doveo u direktnu opasnost.
Nova vojna hunta bacila se na otkrivanje Mosadovih špijuna, pravih ili izmišljenih, kako bi povratila poštovanje u arapskom svetu.
Šef Mosada izdao je naređenje da se odmaralište evakuiše. Uradili su to već sledećeg dana, u tajnosti.
„Nas šestoro napustilo je ronilačko selo u dva vozila pred zoru“, kaže jedan od agenata, koji je tražio da ostane anoniman. „C130 je sleteo na severu, na mestu koje ranije nismo koristili. Ušli smo u njega i došli kući.“
„U selu je još bilo turista“, kaže on. „Verovatno su se probudili narednog dana da bi otkrili kako su ostali sami u pustinji. Lokalno osoblje je bilo prisutno, ali niko drugi – instruktor ronjenja, direktorka, i tako dalje, svi belci su preko noći nestali.“
Kad je avion sleteo u vazduhoplovnu bazu blizu Tel Aviva, izvezli su se iz njega u istim onim vozilima u kojima su ušli u avion, a koja su i dalje nosila sudanske tablice.
Posle iznenadnog odlaska agenata, ronilačko selo je zatvoreno.
Za 492 etiopska Jevreja koji su ostali zaglavljeni naglim okončanjem Operacije Mojsije, još jedno izvlačenje vazdušnim putem organizovao je dva meseca kasnije tadašnji potpredsednik Amerike Džordž Buš i oni su konačno prevezeni američkim Herkulesom u Izrael.
Tokom narednih pet godina, usledilo je još operacija, a u konačnom zbiru 18.000 Beta Izraelaca dovedeno je da započne novi život u jevrejskoj državi.
Među njima i Ferede Aklum.
„Etiopski Jevreji su pravi heroji ove priče“, kaže Ged, dok pijucka čaj u kafiću u Tel Avivu, „ne piloti, ne mornaričke Foke ili operativci Mosada.“
„Kad pomislim šta su sve proživeli – to su užasi kakve obična osoba ne bi mogla da izdrži ni jedan dan.“
„A mi smo samo radili svoj posao.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
