Kakaras noću deluje utvarno: nakon što zađe sunce malo ko se usuđuje da šeta njegovim pustim i slabo osvetljenim ulicama. U tami se nazire jedino nekoliko automobila i senke pešaka koji žure da se sklone na zatvoreno.
Noćni život u Karakasu, nekada jednom od najživljih latinoameričkih gradova, žestoko je pogođen ekonomskom krizom i stopa kriminala u njemu je sada među najvišim na svetu.
Ta tvrdnja, međutim, ne sprečava mnoge njegove žitelje da tragaju za mestima na kojima će se zabaviti na razne načine.
„Ovo je nekad bilo krcato“
Las Mersedes je tradicionalno jedan od najživahnijih delova istočnog, bogatog Karakasa.
Karvin Silva je lekarka u lokaloj državnoj bolnici i pridružila se svojim kolegama u Bariotu, lokalnom restoranu-laundž baru, kako bi proslavila poslednjih 100 dana pre nego što će moći da postanu akušeri s punim kvalifikacijama.
U Venecueli je običaj da se takva prilika proslavi. Jedna od prijateljica nije mogla da dođe: još uvek se oporavlja od operacije nosa.
- Srbi u Venecueli: Maduro, Gvaido, kralj Petar, sarme i vanilice
- Mrak u Venecueli
- Maduro upozorava na građanski rat u Venecueli
Ekonomska kriza nije sprečila mnoge da se podvrgnu plastičnim operacijama kako bi poboljšali svoj izgled.
„Dolazimo ovde uglavnom zbog bezbednosti, pošto znamo da nam niko neće sipati nešto u piće ili učiniti bilo šta loše“, kaže Karvin dok pravi kratku pauzu u plesanju.
Bariot se sastoji od nekoliko prostorija. Otmeno odeveni Karakenjosi (žitelji Karakasa) okupljaju se na ulazu, oko moćnih (i skupih) SUV vozila.
Grupe dece s ulice motaju se oko zvanica na zabavi i prose.
Pre nego što uđu, svi prolaze bezbednosnu proveru. Muškarci iz obezbeđenja pretresaju muškarce; žene to isto rade damama. Bezbednost je praktično postala stvar opsesije.
Unutra je već dovoljno ljudi i žurka se zakuvala. Ali redovni gosti kažu da mesto više nije puno kao što je bilo pre krize.
„Ranije ste jedva ulazili i svi smo stajali zbijeni jedni uz druge“, kaže jedna žena.
„Pre biste ovde čak i četvrtkom noću zatekli mnogo ljudi. Sad je neverovatno koliko je sve prazno.“
Poseta u subotu uveče baru Huan Sebastijan, koji je godinama važio za jedan od najposećenijih barova u Karakasu, potvrđuje taj utisak.
Mesto je sada skoro sasvim prazno: više ima osoblja nego posetilaca.
Ludi provod
Karvin i njene prijatelje u Beriotu ništa od toga ne onespokojava. Oni dele flašu ruma za koju su izdvojili 300.000 bolivara, to jest 15 dolara.
To je mnogo više od njihovih mesečnih plata u bolnici, ali kao i većina Venecuelanaca zaposlenih u javnom sektoru, ona dopunjuje budžet drugim poslovima.
Muškarci i žene plešu jedni uz druge na zvuke regetona i tehno muzike koju pušta di-džej. Slikaju se međusobno, a neki pri tom poziraju kao da su na modnoj pisti, ne bi li dobili savršenu fotku koju mogu da podele na društvenim mrežama.
U oko tri ujutro, žurka doseže vrhunac.
Plesači odeveni u kostime emodžija preuzimaju plesni podijum i pozivaju sve prisutne da im se pridruže.
Na vrhuncu noći jedan od njih razmotava zastavu Venecuele.
„Mi ovde u svakoj prilici vadimo zastavu“, objašnjava Karvin, posuta kišom konfeta.
Emodžiji u ljudskoj veličini nose flaše dok plešu naokolo i sipaju piće direktno u usta gostiju
„Duboka kriza“
U pušačkim zonama, gde muzika nije toliko glasna, može se razgovarati. Ernesto kaže: „Stranci se iznenade kad vide ogromne rumbe [žurke] koje priređujemo ovde.“
„Pitaju se kako je to moguće usred duboke ekonomske krize u Venecueli.“
„Ali u Venecueli i dalje ima mnogo ljudi sa mnogo novca, posebno u Karakasu“, nastavlja Ernesto.
Njegovi izgledi, međutim, nisu baš sjajni.
On vodi firmu za medicinske potrepštine i mreža državnih bolnica mu je glavni kupac. Ali kaže da usled ekonomskih sankcija koje je nametnuo predsednik Donald Tramp dobavljači iz SAD više ne žele da posluju s njim.
Nedaleko od Bariota nalazi se bar La kvinta, jedan od najpopularnijih klubova u tom delu grada. Spolja poprilično šljašti, pošto su njegovi ekrani i neonska svetla bleštaviji od ulične rasvete.
Kao i na mnogim drugim mestima u Venecueli, morate da platite u američkim dolarima da biste ušli: ovde muškarci plaćaju 10 dolara, žene pet.
Jeftinije opcije
Mnogim stanovnicima Karakasa koji ne mogu da plate tako visoke cene dostupne su druge mogućnosti.
Zapadno od distrikta Las Mersedes leži centralni deo Karakasa, kao i sirotinjske zone poput La Pastore.
Tu se susedi okupljaju na uličnim ćoškovima kako bi podelili flašu jeftinog pića i slušali muziku, gotovo redovno regeton, koja trešti iz nečijeg automobila.
Automobili su postali improvizovana mesta za okupljanje i oko nekih bude baš živahno.
Na benzinskoj pumpi na jednoj od glavnih saobraćajnica u gradu automobili i kombiji su parkirani u nizu i iz njih dopire glasna muzika. Vikendom se tu redovno napravi omanja gužva.
A postoje i mesta kao što je La Taskita, gde lokalci cele noći plešu na tropske zvuke po povoljnijim cenama nego u bogatijim delovima Karakasa.
Mesto postoji već 35 godina i ima odanu klijentelu.
Tu se ne toči uvozno piće, nema profesionalnih zabavljača niti luksuznog osvetljenja.
Vilsen, vlasnik, služi mušterije i istovremeno bira muziku, koja se uglavnom oslanja na karipske ritmove, poput salse i merengea.
„Moja tašta je započela ovaj posao“, kaže on dok bira sledeću pesmu na laptopu.
Ovde je omiljeno piće kokuj, žestoko piće s velikim procentom alkohola dobijeno od agave, iste biljke od koje se destiluje tekila.
Flaša kokuja košta 14.000 bolivara, to jest manje od deset dolara.
Večeras mnogi redovni gosti La Taskite nisu tu: odabrali su da prisustvuju uličnoj zabavi na vrhu brda San Agustin.
U devet sati narednog jutra žurka je još uvek trajala!
A što se tiče La Taskite, Vilsen kaže da je njegov posao opstao uprkos ekonomskim mukama Venecuele. „Ljudi i dalje dolaze ovamo. Uvek će pronaći novac za piće.“
PLEASE DO NOT DELETE OR TRANSLATE. DIGIHUB TRACKING CODE FOR [49647439]
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
