Kako je Singapur dobio najbolje matematičare

Najbolji učenici matematike su iz Singapura – ako je suditi po PISA testovima.

Stoga nije čudo što se „singapurska metoda“, poznata i kao „majstorski pristup“, proširila po celom svetu.

Čak je i Džef Bezos, vlasnik „Amazona“ i najbogatiji čovek na svetu, u dogovoru sa suprugom odlučio da će njihova deca učiti matematiku po ugledu na singapurske vršnjake.

„Sve smo probali, uključujući časove mandarinskog i singapurski metod“, rekla je Mekenzi Bezos za časopis „Vog“.

Singapurski metod je izuzetan, ali je ustovremeno na meti oštrih kritika stručnjaka za obrazovanje.

Neki nastavnici su odlučili da pojedine elemente ovog sistema spoje sa zapadnim metodama, što uključuje „slobodnu i kreativnu viziju“.

U Sjedinjenim Državama „singapurski metod“ ima sve više pristalica, a oni tvrde da postižu izuzetne rezultate.

„Programi za nastavu matematike za osnovne škole u nekoliko država zasnovani su na ovom modelu“, izjavio je za BBC američki profesor Kevin Mahoni, koji koristi „singapurski metod“ i obučava nastavnike kako da ga predaju.

A zašto su singapurska deca tako uspešna na testovima iz matematike?

„To je kombinacija programa, pedagogije i kulture“, tvrdi Mahoni.

Ključni elementi singapurskog metoda

Metod je razvijen krajem osamdesetih, a nastavnici rade u timovima i koriste razne predmete i materijale.

Namera je da se, umesto na memorisanje procedure za dolazak do rezultata, proces usmeri na rešavanje problema i razumevanje logičkog rasuđivanja.

Deca uče na osnovu takozvanog KSA principa: konkretno, slikovito i apstraktno.

Teremin „majstorstvo“ se koristi u smislu traženja rešenja bez usredsređivanja na „spremanje ispita“.

Učenici koriste predmete, fotografije i simbole kako bi napravilio modele problema, kao i blokove raznih boja koji predstavljaju ideje, kao što je na primer množenje.

Često se koriste crteži i dijagrami, pa čak i zvuci.

Matematičar Jip Ban Har, jedan od vodećih stručnjaka za „singapurski metod“, kaže da predmeti pomažu deci da istražuju razne ideje dok savladavaju koncept.

„Umesto da bubaju operacije, deca uče da misle kao matematičari“, napisao je Andreas Šlajher, direktor za obrazovanje u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

Program ima malo elemenata, ali se oni temeljno izučavaju. Teorijski bi sva deca trebalo da napreduju sličnom brzinom, jer učenici prelaze na nov koncept tek kad svi savladaju prethodni.

Istraživanja Londonskog univerzitetskog koledža i Univerziteta u Kembridžu pokazala su da se uz pomoć ovog pristupa brže ovladava matematikom.

Međutim, metod nije opšteprihvaćen.

„Nema dokaza da je singapurski pristup najbolji“, kaže za BBC Džim Džerim, istraživač na Pedagoškom institutu Univerzitetskog koledža u Londonu.

On objašnjava da neki dokazi govore u prilog tome da je „malčice efikasniji nego klasična nastava u nekim zapadnim zemljama kao što je Engleska.“

„Međutim, ta razlika je prilično mala, a tek treba da vidimo kakve su dugoročne posledice korišćenja ovog modela“, dodaje on.

Singapur u vašem stanu

U zapadnom svetu, neki elementi singapurskog modela se koriste u školama, ali i kod kuće.

Na primer, roditeljima se preporučuje da decu podstiču da kod kuće razgovaraju kako su rešili neki problem, diskutuju o procesu, greškama i uspesima, kao i da razmenjuju ideje.

Cilj je da problem verbalizuju koristeći cele rečenice, kao i crteže i kućne predmete. Pri tom je uloga roditelja da prepoznaju napor koji deca ulažu da dođu do cilja, a ne da ih vode do rezultata.

Sem toga, sugeriše se da se isti predmet sagledava iz različitih uglova i da se traže različiti putevi do istog cilja.

Egalitaristički pristup

U Aziji, naročito u Kini, koristi se i „šangajski majstorski metod“, koji je veoma sličan singapurskom.

Na časovima se radi na konkretnom matematičkom konceptu, pa se po linearnoj progresiji prelazi na složenije ideje.

Deca se ne grupišu prema intelektualnim sposobnostima, nego zajedno rade na problemu dok ga svi ne savladaju.

U drugim zemljama, učenici se podstiču da što brže usvajaju više gradiva kako bi se uzdigli iznad proseka.

Neki kritikuju azijski model jednakosti zato što obeshrabruje darovite učenike.

Međutim, pristalice „singapurskog modela“ odgovaraju da je klasičan pristup, koji ograničava komunikaciju među učenicima, tradicionalistički, bezličan i krut.

Vode se žučne diskusije, pogotovo zato što se obrazovanje pomera ka razvoju veština kao što su kritičko i kreativno mišljenje, grupni rad i razvoj društvenih veština u slobodnom i interaktivnom okruženju.

Jedna od stavki je i da roditelji u nekim azijskim zemljama plaćaju deci privatne časove posle škole, za razliku od zemalja poput Finske, gde je u mlađim razredima naglasak stavljen na igru.

To se u Singapuru ne dešava: tamo roditelji koji to mogu da priušte plaćaju deci privatnu nastavu.

Ostavljajući po strani kulturne i političke razlike, činjenica je da je „singapurski metod“ prešao državne granice i da su njegovi elementi ugrađeni u razne, ponekad vrlo različite obrazovne sisteme.