Kako pomešana osećanja mogu da budu dobra stvar

Svakako je privlačno i ima svoju draž podići visoko vlastitu zastavu i dičiti se hrabrošću vlastitih uverenja.

Kad biste poslušali političare ili kreatore javnog mnjenja širom sveta, pomislili biste da živimo u doba nepobitnih tvrdnji i nepokolebljivih ličnih uverenja (sa ili bez dokaza koji bi ih potkrepili).

Ali Mark O’Konel, novinar i voditelj BBC-ja, zastupa opciju sedenja na ogradi.

• Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton
• Pet „ljudskih“ emocija koje i neke životinje mogu da osete
• Genetsko testiranje: Kakve tajne može da otkrije o vama

Na kraju krajeva, malo je odluka u životu istinski jasno definisano: često postoje validni argumenti za obe strane u raspravi, a o nekim pitanjima možemo da imamo uzajamno oprečne stavove.

Šta bi se desilo kad bismo počeli da uvažavamo ambivalentnost u našim privatnim životima, na našoj političkoj sceni i u našoj kulturi?

Krajnje je vreme da skupimo hrabrost da prigrlimo nesigurnost i neodlučnost.

Ambivalentnost je sastavni deo ljudskog postojanja

Doktorka Hil Razinski izraelska je filozofkinja i autorka knjige „Ambivalentnost: Filozofsko istraživanje“.

Ona kaže da je imati dva ili više oprečnih stavova prema nekoj osobi ili stvari sastavni deo ljudskog postojanja.

„To je veoma prisutno u osnovi našeg delanja, razmišljanja, žudnji, sudova, ljubavi“, kaže ova filozofkinja – nemoguće je razumeti neku osobu a da ne razumete njenu ambivalentnost.

Od naših najranijih dana kao nedonoščeta, naši unutrašnji životi definisani su ovim tipom složenih i oprečnih osećanja: biti dete istovremeno znači biti ispunjen ljubavlju i mržnjom prema vlastitim roditeljima.

Ambivalentnost je ključna za ljudsku psihologiju; to je fundamentalna i neodvojiva istina o ljudskoj prirodi.

Može biti dobro kad niste sigurni

Džon O’Konor, vanredni profesor kliničke psihologije sa koledža Triniti u Dablinu, kaže da postoji pritisak da se bude oštar u vezi sa stavovima o svemu: da se zna tačno šta mislimo o nečemu, da imamo vrlo jasnu poruku.

„Ponekad, ako ne prenesemo snažnu poruku, niko nas neće saslušati“, kaže on.

Endrju O’Hejgen je biograf subjekta koji je ispunjen ambivalentnošću – Džulijana Asanža. On kaže da se, prema njegovom iskustvu, za zapenjene ultra-sigurne ljude često na kraju ispostavi da greše.

„Nije da nisu imali dobre pozicije, nije da im srce nije bilo na pravom mestu, nije da su bili divlji, glupi ili nesimpatični“, kaže on, „već nisu slušali drugu stranu vlastite prirode.“

Ne bi trebalo da se plašimo da saslušamo vlastite oprečne misli i osećanja. Stvari su retko crne ili bele.

Može biti od koristi kad vas dirne mišljenje drugih

Dozvoliti da vas lako pokoleba ili čak ubedi mišljenje drugih često se doživljava kao znak intelektualne slabosti.

Ali, zapravo, nije li to samo uvažavanje konteksta i dopuštanje da nam nove informacije utiču na neku odluku?

Način na koji ljudi donose odluke o tome ko smo i šta mislimo o stvarima složen je proces prepun kompromisa i prilagođavanja.

Nema ničeg lošeg u otvorenom umu i fleksibilnosti – to samo može da nam pomogne da na kraju dođemo do pravog zaključka.

Ambivalentnost nam omogućava da volimo sami sebe

Džon O’Konor veruje da kad prihvatimo ambivalentnost koju osećamo prema drugima, možemo i mi njih bolje da razumemo i istinski da naučimo da razumemo sami sebe.

„Ako postanemo svesni mržnje koju osećamo prema onima koje volimo i ljubavi prema onima koje mrzimo, možemo da počnemo da ih vidimo celovitije“, kaže profesor.

To nam omogućuje da iskusimo neku osobu na stvarniji i potpuniji način.

Ako prihvatimo da možemo istovremeno da volimo i mrzimo istu stvar, to nam zauzvrat omogućava da više tolerišemo sami sebe.

Ambivalentnost nam pomaže u interakcijama i pregovorima

Mnogi od nas smatraju da ako nismo sigurni po nekom pitanju, ne treba ni da se oglašavamo.

Ali ambivalentnost može da stvori prostor za rasprave.

Ako mrzimo nešto za šta se neka osoba zalaže i definišemo sebe kao u potpunosti protiv toga na sve moguće načine, onda nas dvoje uopšte nećemo moći da razgovaramo.

„To je kraj dijaloga među ljudima“, kaže Endrju O’Hejgen.

Na međunarodnoj sceni, nepomirljiva mišljenja znače da nema prostora za pregovore.

Ali ambivalentnost može da posluži kao most: možemo da se nađemo na sredini i kažemo da na tvojoj strani reke ima stvari koje mi se poprilično sviđaju. I da na mojoj strani reke ima stvari koje bi tebi mogle da se dopadnu – zašto ne dođeš i baciš pogled?

Od naših lidera zahtevamo da iskažu odlučnost i tvrdoću, ali otvorena ambivalentnost bi takođe trebalo da se doživi kao legitimna pozicija. Ona omogućava susret na sredini.

Ambivalentnost rađa kreativnu misao

Ambivalentnost je vredna alatka u umetnosti i kulturi.

Emili Pajn – autorka zbirke eseja pod naslovom „Beleške sebi“ – kaže da se u srcu njenog dela krije duh nesigurnosti i eksperimentalno samoispitivanje.

Emili smatra da je ambivalentnost „prihvatljiva pozicija. Osećamo se neusidreno i nesigurno zato što ne postoje konačne smernice, ali smo istovremeno na mestu koje dozvoljava mnoge druge mogućnosti.“

Kad stojite usred raskršća, svi pravci deluju vam jednako moguće.

A to je kreativna, baš kao i izazovna, pozicija.

Ambivalentnost može da se doživi kao neka vrsta intelektualne lenjosti i nepažnje, ali Emili kaže da biti ambivalentan može zapravo da dovede do kreativnijih i plodnijih načina da se upozna svet.

Umesto da pogledamo neko umetničko delo i odmah pomislimo „ovo je sjajno“ ili „ovo je grozno“, možda treba da se usredsredimo na to kako ono koristi ideje koje su nam nepoznate ili kakva nam pitanja postavlja.

Ambivalentnost omogućava spekulativnu, produktivnu misao, nove ideje, novo znanje i nova osećanja – a oni nam omogućuju da se razvijamo.

Originalno adaptirano sa BBC Radija 4

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]