Kinematografija: Da li je Felinijev film 8 ½ toliko kul da mu u istoriji nema premca

Šta tačno znači biti kul? To nije lako ustanoviti.

Kao pojam, „biti kul“ je u isto vreme frustrirajući neopipljivo i konstantno u upotrebi.

U modi, muzici i filmu, geneza pojma „kul“ je tesno povezana sa pojavom popularne kulture u dvadesetom veku – od američke džez scene koja je prva popularizovala ovaj termin, pa sve do posleratnog razvoja mode i pojave gotove robe, spremne za nošenje i namenjene sve snažnijem tinejdžerskom tržištu, mešu kojima su i masovni mediji u trenutku kada su pop muzika i filmovi postali dominantan model kreativnog izražavanja u istom tom periodu.

Ukoliko postoji jedan element koji definiše izraz „kul“, onda je to možda osećaj smirenog samopouzdanja – kvalitet dovoljno poželjan da ohrabri imitiranje tog osećaja.

Ovo je naročito primetno u kinematografiji u kojoj filmovi, autori i izvođači koji zasluže etiketu „kul“ u narednim godinama bivaju masovno kopirani.

• Zbog čega je Federiko Felini maestro italijanske kinematografije
• Da li je Ingmar Bergman najveći režiser svih vremena
• Bernando Bertoluči: Pet ključnih filmova velikog stvaraoca

Od filmova Žana Lika Godara pa sve do klasičnih holivudskih zvezda poput Džejmsa Dina i Marlona Branda, „kul“ u svetu filma označava mešavinu mode, talenta i odmerenosti.

Ukoliko pokušamo da shvatimo šta čini ultimativni primer filmskog „kul“ osećaja, nije potrebno mnogo mašte da bismo zamislili nešto što liči na remek-delo Federika Felinija iz 1963. godine, film 8 ½.

Sve nas to konačno dovodi do filmskog reditelja i mađioničara.

U jednoj od scena ovog filma, filmadžija Gvido i jedan mađioničar ćaskaju na terasi.

„Postoji tu mnogo trikova, ali deo svega toga je na neki način stvaran“, kaže mađioničar komentarišući vlastiti umetnički poziv.

On kao da govori i o umetničkom pozivu reditelja filma.

Gvido, kojeg u filmu 8 ½ igra beskrajno „kul“ Marčelo Mastrojani, protagonista je i fiktivni alter ego italijanskog maestra.

A u duhu mađioničareve poslovice, 8 ½ je u isto vreme i film prepun fantastičnih trikova, ali i onaj u kojem i dalje kuca srce iza stilizovane spoljašnosti.

Film je napunio 60 godina, ali je i dalje jedna od najšarmantnijih „kul“ kinematografskih iluzija dvadesetog veka.

8 ½ je duhovita referenca na Felinijevu ličnu karijeru; sam film je tehnički zaista osmi i po nakon sedam celovečernjih i dva kratka filma napravljena za potrebe dva omnibusa.

Reditelj je i dalje verovatno najslavnija figura italijanskog filma sa velikim brojem značajnih filmova, od dramskih klasika kao što su Ulica (La Strada, 1954), Kabirijske noći (1957) i Sladak život (La Dolce Vita, 1960), pa sve do nekih nadrealističkih filmova poput Đulijete među duhovima (1965), Rome (1972) i filma Amarkord (1973).

„Uvek volim da vidim život kao fantaziju“, rekao je reditelj u intervjuu iz 1963. godine sa Orijanom Falači, sumirajući tako kreativnu viziju.

Autobiografski obojen, 8 ½ prati Gvida (Mastrojani), filmskog režisera u Rimu koji je sa svojim poslednjim projektom, naučno-fantastičnim filmom, upao u kreativnu krizu.

On je okružen rojem kritičara, producenata, performera i selebritija koji cokću dok se njegov brak sa Luizom (Anuk Eme) raspada.

Na ivici da otkaže snimanje filma, Gvido upada u stanje između stvarnosti, fantazije i sećanja. Pred njim je prava zagonetka koja ga muči: da li će nešto ličniji film biti katarza za njegovu kreativnu blokadu ili će ovaj projekat biti jednostavno okarakterisan kao popustljivi egoizam?

U isto vreme, Gvido je oličenje opuštenog kosmopolitizma u svom krojenom Brioni odelu i sa cigaretom, viđen kako nonšalantno obilazi grupice ljudi koji od njega zahtevaju razne stvari.

Nesposobnost da se snimi film nikada nije izgledala toliko kul.

• Veliki san: Film za zbunjivanje, kao nijedan drugi
• Zašto je „Sedam samuraja“ toliko dobar film
• Sećanje na filmski klasik – „2001: Odiseja u svemiru“

Autorov izbor

„8 ½ je najbolji film ikada o snimanju filmova“, napisao je pokojni filmski kritičar Rodžer Ebert u recenziji filma.

Nije iznenađenje da je Felinijev film uticao na čitavu generaciju filmadžija iz 1970-ih i 1980-ih godina, ali i na današnju: autori od Dejvida Linča do Giljerma del Toroa su se ugledali na njegov fantastičan prikaz filmske industrije.

Među najvećim obožavaocima filma 8 ½ je i član Monti Pajton trupe i reditelj Teri Gilijam, poznat po silnim snolikim klasicima poput Vremenskih bandita (1981), Brazila (1985) i Paranoje u Las vegasu (1998).

„8 ½ je esencija kinematografije“, rekao je Gilijem u BBC seriji Close-Up (1995), kada je bio upitan da izabere omiljeni momenat u istoriji filma.

Više od 25 godina kasnije, BBC Kultura je ponovo u razgovoru sa Gilijemom o Felinijevom filmu.

„Mnogo volim starog Federika“, s puno entuzijazma odgovara reditelj.

„Prvi put sam video 8 ½ kada se pojavio početkom 1960-ih. Bio sam u Njujorku i počeo sam da otkrivam evropske filmove.

„Moja prva reakcija je bila da je ovo najčistiji, najiskreniji i najistinitiji prikaz onoga što se naziva filmskom režijom, a sam do tada još uvek nisam režirao nijedan film! Ispostavilo se da sam bio u pravu.“

Gilijem se priseća da je bio šokiran kada je pogledao Felinijev film: po njemu je sav taj „kul“ osećaj dolazio usled odbacivanja narativa u korist atmosfere i stila.

„Za mene je, kao i za mnoge druge filmadžije“, naveo je on, „upoznavanje sa evropskom kinematografijom predstavljalo veliko otrežnjenje.

„Nije sve moralo da se vrti oko Doris Dej i Roka Hadsona. Bilo je tu i drugih svetova. Mislim da je zbog toga Felini postao kul.

„Holivud je u to vreme vrteo srećne, bezopasne, ležerne filmove, a Evropljani su se bavili svim tim košmarima, pa je narativ odjednom postao manje važan; bitniji su bili atmosfera i stil, a to je samo središte onoga što označava ‘kul’.“

Profesor Frenk Burk sa Queen’s univerziteta u Kanadi i urednik nedavno objavljene knjige A Companion to Federico Fellini (2020), kaže kako je Felini upražnjavao kontradiktornost prihvatanja duha tog vremena i njegovog kritikovanja, u isto vreme.

„Felini se blagovremeno uklopio u svet kakav je postojao 1960-ih“, rekao je on za BBC.

„Sladak život se na pronicljiv način pozabavio kulturom slavnih ličnosti i društvom spektakla, dok se 8 ½ usredsredio na slavnog reditelja i prikazao nešto što je u to vreme bilo iznad bilo kog spektakla.

„U isto vreme i prividna slava, ali i krajnje lična simultana kritika, oslikavala je bitku koja se vodila između samostalnog individualizma 1960-ih i njegove suprotnosti – levičarskog napada na buržoaski individualizam.“

Ako zanemarimo kritiku, film bez ikakve sumnje počiva na vizuelnom sjaju i neodoljivoj fotografiji Đanija de Venanza.

Bio je to poslednji film koji će Felini snimiti u crno-beloj tehnici i to je bila kreativna odluka koja je naročito izgledala svrsishodno – oštre, kontrastne slike svemu daju stilizovani sjaj koji obasjava sve, od hauba automobila do Gvidovih neverovatno ispoliranih cipela.

Društveni milje kojim se film bavi kao da na najprirodniji način barata svetlucavim maštarijama o neumerenosti i potrošnji.

Iako on kritikuje ispraznost takvog sveta, baš kao što je to već radio u filmu Slatki život, on kao da i dalje ima izgovor da uživa u društvenoj grupi koja ima sve: hranu, garderobu, automobile.

To je neko novo konzumersko društvo u svom apsolutnom sjaju, čak i ako taj sjaj više nema moć da opčini, dok Gvidova kreativna blokada postaje sve gora.

„U mom filmu ima svega“, kaže Gvido.

„Sve ću staviti u njega.“

Izmišljeni, ambiciozni reditelj na kraju ne uspeva u svojoj nameri, otkazuje produkciju, ali Felini zato trijumfuje.

Štaviše, zahvaljujući svim autobiografskim momentima, Felini je ubrzo nakon premijere počeo da se distancira od svog alter ega, protestujući kod novinara koji bi ga intervjuisali.

„Ali on je gubitnik, taj reditelj“, vikao je na Orijanu Falači.

„On propada. Da li vam ja ličim na gubitnika, ja?!“.

• Taksista – film u koji niko nije verovao, a postao je klasik
• Porodična posla: Pola veka filma Kum
• Da li je ovo najgori film svih vremena
• Poslednji dvoboj: 11 najboljih filmskih okršaja

Podeljena mišljenja

Ova drska satira nije prošla dobro kod svih kritičara.

„8 ½ ističe neke od problema koje Felini ima kao reditelj“, napisala je kritičarka Polin Kil, „ali oni nisu ni fantastični niti psihoanalitički kao oni sa kojim paradira kroz film“.

Drugim rečima, navodi ona, glavna fantazija u filmu je predstavljanje autora i bitaka sa kojima se suočava.

Za Felinija je to bio veran opis prepreka koje su se pojavljivale na snimanju njegovih filmova.

Za njegove kritičare, oni su bili skretanje sa onoga što su mnogi smatrali njegovim pravim problemom: pomak sa klasičnijeg pristupa narativu ka neverovatno slobodnijim i nadrealnijim filmovima koji su obeležili dela iz njegove kasnije faze.

Neki drugi kritičari, zapravo većina njih, bili su oduševljeni filmom 8 ½.

„Diskusija o filmu je bila sve zastupljenija, a eseji o njemu su se samo množili“, napisao je Holis Alpert u njegovoj knjizi Felini: Život, iz 1986. godine.

„I tako je to bilo, film je postao intelektualna hrana za preživanje.“

Ironija je u tome da su u samom filmu ovakve vrste brbljivih grupa opisane kao skoro pa demonske, kao neki apstraktni rojevi koji muče Gvida do te mere da mora da pobegne u svoje snove i sećanja.

8 ½ ne počinje život u ovom medijski zasićenom svetu.

Otvaranje filma pripada fantaziji koja ostaje zapamćena u istoriji kinematografije po toj snolikoj sekvenci.

Gvido uspeva da od saobraćajne gužve pobegne u tunel, leteći kroz vazduh pre nego što shvati da lebdi kao zmaj i da ošamućeno gleda dole prema plaži i primećuje kako mu je noga vezana uzicom.

Upravo je to vrtoglavo proklizavanje između snova i stvarnosti naročito inspirisalo Gilijema.

„Taj početak je uticao na toliko različitih filmskih stvaralaca koji su pokušali da ga oponašaju“, veruje on.

„Saobraćajna gužva, lebdenje, konopac oko članka i neko ko vas povlači natrag na Zemlju. Mislim da je to bio zaista uzvišen i predivan način opisa umetničkog doživljaja.

„Stvarnost i snovi se mešaju, tako da je teško shvatiti u kom ste zaista stanju. Oni se i dopunjuju i to na neki čudan način. On to shvata bolje nego bilo ko drugi.“

Felini nije bio obična inspiracija za Gilijema: on je često radio sa nekolicinom njegovih saradnika što se obično završavalo sretanjem samog Felinija, nekoliko puta.

„Kada smo snimali Avanture barona Minhauzena (1988)“, priseća se on, „to je bio trenutak kada smo se kretali Felinijevom teritorijom, a i bukvalno smo bili na njegovom terenu (Rim) sa njegovim bivšim scenografom, kostimografom i snimateljem.

„Kada smo Džonatan Prajs i ja snimali Brazil, prvi put smo sreli Felinija na setu – zaboravio sam o kom njegovom filmu se radilo – i on je izgledao kao neki džin.

„Sve vezano za njega je bilo ogromno i zastrašujuće i predivno.

„A onda, nekoliko godina kasnije, Dante (Fereti) i ja smo tražili lokacije za Minhauzena, a Dante je rekao: „Ah, Federiko je u jednom malom baru u selu, ajmo do njega da ga pozdravimo!“

„Otišli smo, a tamo je bio i Mastrojani. Felini je bio baš između dva filmska projekta – i nije izgledao tako veličanstveno, već je bio mnogo sitniji.

„Kada snimate film i kada se ceo svet okreće oko vas, vi ste kao neki džin. A kada ne snimate, ponovo ste mali. Tako je izgledao Felini!“.

U svakom slučaju, Felinijev film nije običan portret režisera u koji se nalazi u svojoj džinovskoj fazi.

Umesto toga, mi imamo pristup Gvidovim snovima dok posećuje mrtve roditelje, njegove vizije sećanja na školske dane, pa čak i na harem u kojem zajedno prebivaju sve njegove bivše ljubavnice i svi njegovi seksualni trijumfi koji se na kraju i dižu protiv njega.

On je prikazan kao izrazito slaba i problematična osoba kojoj nedostaje samopouzdanja, kako nam i nagoveštava njegovo besprekorno odelo.

Ipak, mlak je to pristup, sa Felinijem koji je iznenađujuće ranjiv u svojoj otvorenosti.

Na kraju, smeštanjem ovako iskrene i nežne autobiografije u jedan kul, prazan milje, postavlja se pitanje šta je stvarnost, a šta fantazija.

Konačno, dva tako različita sveta ne idu prirodno jedan uz drugi.

„Ono što volim kod Felinija je što je on lažov“, rekao je Gilijem u inervjuu za Close-Up, govoreći o njegovom prikazivanju snimanja filmova.

„On uporno laže. Izvrće i izobličava istinu.“

Danas Gilijem dodatno elaborira na tu temu.

„Felini je bio veliki lažov, ali njegove su laži ipak bile toliko bliske istini.“

Dodaje i da on stvara „istinu koja je bolja i od činjenica“.

Njegova poenta je da je snimanje filmova toliko apsurdan i nadrealan poduhvat da može da bude i neki čudan san.

Felinijev svet je i dalje iluzija.

Baš kao i u slučaju magije, film je stilizovana majstorija, dok je ljudska reakcija koju on inspiriše veoma stvarna i potentna.

„Poveo me je kroz te prolaze“, zaključuje Gilijem.

„I kroz te načine pogleda na svet i ja sam smatrao da film i treba da radi takve stvari, pa opet mnogi filmovi nisu bili takvi.

„On je prekršio sva pravila koja je mogao. On je uradio sve ono što ne bi trebalo raditi, a usput je to kod njega i funkcionisalo!“

Odbacivanje filmskih udžbenika je bio radikalan potez koji je bez ikakve dileme imao veoma kul izgled.

Ali, na kraju krajeva, Felinijev film ipak pokazuje da je jedino bitno srce koje kuca iza moderne spoljašnosti – i da je njegova ponekada grešna ljudskost, kao i izrazit, svevremenski stil, razlog zbog kojeg nam je 8 ½ i danas toliko kul.

Da iza naočara za sunce nije bilo ničega – Gvidove su, u stilu starog, dobrog džetsetera kultne Prada SPR 07F – onda bi sam film 60 godina kasnije sasvim sigurno delovao isprazno.

8 ½ je po svemu sudeći u isto vreme i prikaz pukog života, ali je i priča o kreativnosti.

Možda je baš Felinijev poslednji trik u tome što je oslikao život kao da je on film koji sami pravimo, onaj u koji ulazimo i iz njega izlazimo kao u snovima.

Postoji li uopšte iluzija koja je toliko kul kao nešto tako?

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]