Da li su individualne akcije besmislene? Hajde da ne okolišamo: najprostiji odgovor mora da bude „da“.
Razmislite – kakvu razliku može da napravi jedna osoba ako se odluči za pitu od sočiva umesto za jagnjeći kotlet, uhvati autobus umesto da sedne u kola ili odustane od leta mlaznjakom ukoliko drugih 7.699.999.999 ljudi na Zemlji ne mrdne prstom?
To je obeshrabrujući zaključak koji postavlja očigledno pitanje, ono za koje sam siguran da vam je već palo na pamet: zašto se uopšte truditi?
- Ko su aktivisti „Pobune protiv izumiranja“ i šta žele
- Priča o Greti Tunberg: Od tinejdžerke do simbola eko-pokreta
- Klimatsko vanredno stanje je realnost, upozorava 11 hiljada naučnika
Upravo sam to pitao šesnaestogodišnju klimatsku aktivistkinju Gretu Tunberg. Umesto da odleti na sastanke o klimatskim promenama u Njujorku, Tunberg se odlučila da Atlantik pređe trkačkom jahtom.
Sećate se tog brodića, onog sa plavom kofom za kaku?
„Poenta je da se promeni način razmišljanja. Kad prestanete da letite, to ne smanjuje samo vaš vlastiti ugljenički otisak, već i šalje poruku drugima oko vas da je klimatska kriza stvarna i pomaže da se malo pogura politički pokret“, rekla mi je dok smo se ljuljuškali u zalivu Plimut Saund.
To je dobar odgovor i objašnjava zašto je ova tinejdžerka sa kikama privukla pažnju čitavog sveta.
Moj odgovor je stoga možda bio malo nepristojan: „Dakle, pokušavate da naterate nas ostale da se osećamo krivim?“
„Ne“, odgovorila je ona staloženo i objasnila da ne misli da je na njoj da govori ljudima kako da žive. Njena vlastita uverenja moraju da rukovode njenim vlastitim ponašanjem.
„Ne letim zbog ogromnog uticaja avionskog saobraćaja po osobi na klimu.“
Priznaje da je ona poseban slučaj. „Mnogi ljudi slušaju šta ja imam da kažem i pojavljujem se mnogo u medijima i stoga vršim uticaj na mnogo ljudi, pa imam veću odgovornost zato što imam veću platformu.“
Ranije je pokušavala da prisustvuje konferencijama preko video linka ali to ne ostavlja jednako snažan utisak. „Mislim da je uticaj mnogo veći kada smo ja i mnogi drugi mladi ljudi zaista prisutni.“
I sudeći po pažnji javnosti koju dobija, u pravu je.
Ali budimo iskreni, vi niste Greta Tunberg. Čak i ako vaše odluke počnu da se šire, pa krenu da utiču na nekolicinu ljudi, vaša odluka da jedete manje mesa i smanjite termostat za koji podeok nije glasni poziv na uzbunu koji će naterati svet da smanji emisiju ugljenika, zar ne?
Zašto bi onda pojedinci trebalo da preduzimaju korake?
To je pitanje za filozofa. Njegov posao je da se uhvati u koštac sa raspravama o tome koja načela treba rukovode vašim ponašanjem. I našao sam pravog čoveka za to. Profesor Piter Singer sa Univerziteta Prinston u Sjedinjenim Državama je opisan „najuticajniji živi filozof na svetu“ u časopisu Njujorker.
Singer sebe opisuje kao stručnjaka za praktičnu etiku i vrlo je nedvosmislen po ovom pitanju. On prosto ne misli da svi treba da preduzmemo nešto, ali tvrdi da postoji veoma snažna moralna obaveza zbog koje bismo ipak morali.
„Mislim da je to jedan od većih moralnih izazova 21. veka, možda i najveći“, kaže on. „Ako ne preduzmemo nešto, ugrožavamo svakog ko živi danas, ali i buduće generacije.“
On kaže da ukoliko ne smanjite individualne emisije, to je kao da ste uzeli buldožer i njime pregazili useve uzgajivača hrane u Africi. Kad biste to uradili, svi bi se složili da je to pogrešno, a gasovi efekta staklene bašte za koje ste vi odgovorni, imaju potpuno iste posledice, tvrdi on.
Činjenica da su te posledice nevidljivi gasovi i da njihov uticaj može da se oseti u dalekoj budućnosti, ne znači da je svakome od nas dopušteno da izbegne moralnu obavezu da učini nešto, insistira Singer.
Razlog za to je što naše pravo na slobodu delanja ne obuhvata slobodu da naudimo drugima.
Evo još jedne metafore. Zamislite da postoji ograničenje brzine u prometnoj šoping ulici i da neko kaže: „Proći ću tamo gasa stisnutog do daske, ali ne brinite, velike su šanse da neću povrediti nikoga.“
Ne biste rekli da je to u redu, tvrdi Singer.
„Rekli biste, ne, nemate slobodu niti pravo da dovedete druge u ozbiljnu opasnost da budu povređeni ili da stradaju.
„A to je upravo ono što radimo kada nastavljamo s istim nivoom emisije gasova sa efektom staklene bašte koje emitujemo danas.“
On kaže da činjenica da svako od nas igra samo sićušnu ulogu u tom procesu ne pravi ama baš nikakvu razliku; obaveza svih nas da delamo i dalje stoji.
Kladim se da svi instinktivno prepoznajemo da ovi argumenti imaju istinsku snagu. Zašto onda već ne radimo više na tome da smanjimo naše emisije?
Vreme je za uvide bihevioralnog psihologa. Pozdravite profesorku Keli Filding sa Univerziteta Kvinslend iz Brizbejna, u Australiji.
Mi nismo slobodno misleće samostalne duše kakvima sebe smatramo, kaže profesorka Filding.
„Kao socijalni psiholozi znamo da na ljude vrlo utiče ono što drugi rade, iako mislimo da nije tako“, objašnjava ona. „To je paradoks. Mi mislimo da odluke donosimo sami, ali je istina da se ugledamo na druge kada su u pitanju smernice o tome kako treba da se ponašamo.“
Kad su u pitanju klimatske promene, problem je u tome što ne dobijamo signale koji su nam potrebni od prijatelja i porodice ili, ako ćemo pravo, od vlade i kompanija, kaže ona.
A opet, ankete pokazuju da su ljudi iz svih krajeva sveta sve više zabrinuti zbog klimatskih promena.
Američka anketa, objavljena u junu, ilustrovala je tu poentu veoma ubedljivo. Rojtersova anketa je pokazala da iako 69 odsto Amerikanaca želi da vlada preduzme „agresivne“ korake u borbi protiv klimatskih promena, samo je trećina spremna da plati dodatnih 100 dolara da bi se to i desilo.
Ono što ispitanici žele da kažu je sledeće: „Jeste, postoji problem, ali nije na meni da ga rešavam.“
- Kad je Leo sreo Gretu: „Ona je liderka našeg vremena”
- Drveće „najbolje rešenje“ za klimatske promene
Ali ne očajavajte, kaže profesorka Filding. Rad bihevioralnih psihologa sugeriše da bi trebalo da je moguće sve te stvari okrenuti naglavačke.
Ukoliko su ljudima potrebni signali drugih pre nego što promene vlastito ponašanje, onda samo treba da nateramo neke ljude da počnu da delaju i drugi će odmah početi da ih slede, tvrdi ona.
Što nas dovodi na početak našeg kruga; sve do Grete Tunberg i superbrze jahte.
Kao što sama Greta kaže, naša dela su važna ne zbog toga što imaju materijalnu težinu po same klimatske promene, već zbog poruke koja se šalje drugima.
Ono što vi radite utiče na vaše prijatelje i porodicu i pomaže da se stvori politički prostor u kom vlade i kompanije mogu da preduzmu nešto. To će, opet, najverovatnije podstaći druge ljude i druge zemlje da učine nešto više.
A to se već dešava. Ko bi pomislio da kompanija koja pravi hamburgere bez mesa, može da vredi skoro četiri milijarde dolara; da će najmoćniji naftni kartel na svetu studente koji štrajkuju zbog klime, proglasiti „najvećom pretnjom“ po naftnu industriju; ili da će klimatske promene postati glavna tema američkih demokratskih predsedničkih kandidata?
Jeste, pokušavam da kažem da postoji mogućnost pozitivnog začaranog kruga. I da, to je razlog da svi budemo mnogo veći optimisti kada govorimo o tome šta sve može da se postigne.
Jer to je još jedna važna poenta koju treba zapamtiti. Klimatske promene nisu binarne, jer nije da se one samo dešavaju ili samo ne dešavaju. Ključno pitanje za sve nas je koliko će tačno klimatskih promena svet da iskusi.
Već smo prisustvovali izvesnom stepenu otopljavanja. Ujedinjene nacije su nas pozvale da pokušamo da ostanemo ispod povećanja od jednog i po stepena.
Evo, dakle, o čemu se radi: što više toga svi budemo preduzimali, manje će se naša klima promeniti a svet će biti pristupačniji za život za sve nas, naše potomstvo i ostatak bogatog života na ovoj Zemlji.
A zbog toga stvarno vredi promeniti nekoliko aspekata načina života, zar ne?
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
